Владимир Илич Лењин
Сеоској сиротињи

 

3. Богатство и беда, сопственици и радници на селу

Сада знамо шта хоће социјал-демократи. Они хоће да се боре против читаве богате класе за ослобођење народа од беде. А код нас на селу беда није ништа мања, она је чак и већа него у граду. Колика је беда на селу, о томе овде нећемо говорити: сваки радник који је био на селу и сваки сељак врло добро зна за сеоску беду, за глад, за зиму и пропадање.

Али сељак не зна зашто живи у беди, зашто гладује и пропада, и како да се спасе од невоље. А да би то знао, треба пре свега да схвати откуда потиче сва беда и невоља у граду и на селу. Ми смо о томе већ рекли неколико речи и видели смо да сиромашни сељаци и сеоски радници треба да се уједине с градским радницима. Али то није све. Треба још знати ко ће у селу поћи за богаташима, за сопственицима, а ко за радницима, за социјал-демократима. Треба знати има ли много таквих сељака који, као и спахије, умеју да стичу капитал и да живе од туђег рада. Ако то добро не схватимо, - онда нам никакви разговори о немаштини неће помоћи и сеоска сиротиња неће знати ко треба на селу да се удружује међу собом и с градским радницима и шта треба учинити да би то био сигуран савез, да сељака не би преварио не само спахија, него ни његов сељак - богати газда.

Да бисмо то схватили, треба сада да погледамо какву снагу има на селу спахија и каква је снага богатих сељака.

Почећемо од спахија. О њиховој снази може се пре свега судити по количини земље коју они имају као своју приватну својину. Рачуна се да у европској Русији има укупно додељене сељачке земље[В] и земље која је у приватној својини око 240 милиона[Г] десетина (осим државне земље, о којој ћемо говорити посебно). Од тих 240 милиона десетине у рукама сељака, тј. у рукама више од десет милиона домаћинстава, налази се 131 милион додељене земље. А у рукама приватних сопственика, тј. у рукама мање од пола милиона породица, налази се 109 милиона десетина. Дакле, ако бисмо рачунали у округлим цифрама, на једну сељачку породицу долази по 13 десетина, а на породицу приватног сопственика по 218 десетина! Али, као што ћемо одмах видети, неједнакост у подели земље је још много већа.

Од 109 милиона десетина земље која се налази у приватним рукама седам милиона десетина земље налази се у рукама чланова царске породице - као њена приватна својина. Цар са својом породицом први је спахија, највећи спахија у Русији. Једна породица има више земље него пола милиона сељачких породица! Даље, цркве и манастири имају око шест милиона десетина земље. Наши попови проповедају сељацима да буду скромни и да много не траже, а сами су напљачкали, не презајући ни од каквих средстава, огромну масу земље.

Рачуна се, затим, да око два милиона десетина земље имају градови и трговишта и исто толико разна трговачка и индустриска друштва и компаније. 92 милиона десетина земље (тачан број. 91 милион 605.845, али ми ћемо ради једноставности узимати округле цифре) припада мање него половини милиона (481.358) породица приватних сопственика. Половина од тог броја породица су сасвим ситни сопственици; сваки од њих има мање од десет десетина земље. И све оне заједно имају мање од једног милиона десетина. А свака од тих шеснаест хиљада породица има више од хиљаду десетина земље; оне имају свега шездесет и пет милиона десетина. Колика се огромна количина земље налази у рукама крупних земљепоседника види се још из тога што нешто мање од хиљаду породица (924) има свака више од десет хиљада десетина земље, и све оне заједно имају двадесет и седам милиона десетина! Хиљаду породица има исто онолико колико два милиона сељачких породица.

Разумљиво је да милиони и десетине милиона народа морају живети у беди и гладовати и увек ће живети у беди и гладовати, докле год неколико богаташа буду имали тако огромне количине земље. Разумљиво је да ће и државна власт, сама влада (па макар то била и царска влада) играти онако како јој крупни земљепоседници свирају. Разумљиво је да сеоска сиротиња нема ни од кога и ниоткуда да чека помоћи, док се сама не удружи, не уједини у једну класу ради истрајне и огорчене борбе против те спахиске класе.

Овде треба приметити да код нас многи људи (па чак и многи образовани људи) гледају сасвим неправилно на снагу спахиске класе, говорећи да „држава“ има још далеко више земље. „Већ сада - кажу ти рђави сељакови саветодавци - већи део територије (тј. целокупне земље) Русије припада држави“ (ове су речи узете из новина „Револуционарна Русија“, бр. 8, стр. 8). Ево због чега греше ти људи. Оци су чули да у европској Русији држави припада 150 милиона десетина. То је истина. Али они су заборавили да тих 150 милиона десетина претстављају готово у потпуности необрадиву земљу и шуме на далеком северу, у Архангелској, Вологодској, Олоњецкој, Вјатској и Пермској губернији. Држави је, дакле, остала само она земља која досада није била подесна за обрађивање. А, обрадиве земље држава има мање од четири милиона десетина. И ту обрадиву државну земљу, (на пример, у Самарској губернији, где је има нарочито много) богаташи узимају под закуп јевтино, у бесцење. Богаташи узимају хиљаде и десетине хиљада те земље, а затим је дају сељацима кудикамо скупље.

Да, врло рђаво саветују сељака они који кажу: држава има много земље. Доиста, много добре земље имају крупни приватни земљепоседници (међу које спада и цар), а ови крупни приватни земљепоседници држе у својим рукама и саму државу. И док се сеоска сиротиња не уједини и тим својим уједињењем не постане моћна сила, дотле ће „држава“ увек бити покорни слуга спахиске класе. А не треба заборавити ни ово: раније су племићи били готово једини земљепоседници. Племићи и сада имају врло много земље. (Године 1877-1878 рачунало се да 115.000 племића има 73 милиона десетина.) Али данас је главна сила постао новац, капитал. Много и премного земље су накуповали трговци и богати сељаци. Сматра се да су племићи за тридесет година (од 1863 до 1892) изгубили (тј. више продали него купили) за више од шест стотина милиона рубаља земље. А трговци и угледни грађани су купили за 250 милиона рубаља земље. Сељаци, козаци и „други сеоски становници“ (како наша влада назива људе простог занимања за разлику од „племенитог“ и „чистог света“) купили су за 300 милиона рубаља земље. Дакле, сваке године сељаци по читавој Русији докупљују просечно за 10 милиона рубаља земље у приватну својину.

Дакле, има разних сељака: једни живе у беди и гладују, а други се богате. Дакле, све више има богатих сељака који иду за спахијама, који ће бити на страни богаташа против радника. И сеоска сиротиња која хоће да се уједини с градским радницима треба добро да размисли о томе, да види има ли много таквих богатих сељака, каква је њихова снага и каква нам је организација потребна за борбу против те снаге. Ми смо малочас говорили о рђавим саветодавцима сељака. Ти рђави саветодавци кажу: сељаци већ имају своју организацију. Та организација је мир, сеоска заједница. Мир - то је велика снага. Мир чврсто уједињује сељаке; организација (тј. удружење, савез) сељаштву у миру колосална је (тј. огромна, безгранична).

То није истина. То је бајка. Можда су је измислили добри људи, али то је ипак бајка. Ако будемо слушали бајке, ми ћемо само упропастити своју ствар, упропастићемо савез сеоске сиротиње и градских радника. Нека сваки сеоски становник добро погледа око себе: да ли је мир, да ли је сеоска заједница налик на савез сиротиње за борбу против свих богаташа, против свих оних који живе од туђег рада? Не, није налик, нити може бити налик. У сваком селу, у свакој сеоској заједници има много надничара, много упропашћених сељака, а има и богаташа, који сами узимају надничаре „на вечито“ и купују земљу. Ти богаташи су такође чланови сеоске заједнице и у њој воде главну реч, зато што претстављају силу. А зар је нама потребна таква организација у коју улазе богаташи, где главну реч воде богаташи? Нипошто. Нама је потребна организација за борбу против богаташа. Дакле, таква организација као што је мир за нас никако не ваља.

Нама је потребна добровољна организација, организација само оних људи који су схватили да треба да се удруже с градским радницима. А сеоска заједница није добровољна, него од државе наметнута организација. Сеоска заједница не обухвата само оне људе који раде за богаташе, који хоће да се заједнички боре против богаташа. У сеоску заједницу улазе разни људи, не по својој вољи, него зато што су њихови родитељи живели на тој и тој земљи, радили за тог и тог спахију, што их је власт записала у ту и ту сеоску заједницу. Сељаци не могу слободно да изиђу из сеоске заједнице, они не могу слободно да приме у сеоску заједницу страног човека кога је полиција записала у другу општину, а који би нама за нашу организацију можда био потребан баш овде. Не, нама је потребна сасвим друкчија организација, добровољна организација само радника и сиромашних сељака за борбу против свих који живе од туђег рада.

Одавно су већ прошла она времена кад је мир претстављао снагу. И та се времена никад више неће повратити. Мир је претстављао снагу када међу сељацима готово није ни било надничара и радника који лутају по читавој Русији, тражећи зараде, када готово није ни било богаташа, када је феудални господар угњетавао све сељаке подједнако. А сада је новац постао главна сила. Због новца се и чланови исте заједнице кољу међу собом као дивље звери. Сељаци који имају новаца угњетавају и пљачкају чланове своје сеоске заједнице горе него понеки спахија. Сад нама није потребна организација као што је мир, него организација против власти новца, против власти капитала, организација свих сеоских радника и сиромашних сељака разних сеоских заједница, организација читаве сеоске сиротиње и градских радника за борбу против спахија и богатих сељака подједнако.

Каква је снага спахија, видели смо. Сада треба погледати има ли много богатих сељака и каква је њихова снага.

О снази спахија ми смо судили по величини њихових имања, по количини земље коју имају.

Спахије слободно располажу својом земљом, слободно је купују и продају. Зато се о њиховој снази може тачно судити по количини њихове земље. А сељаци код нас ни дан данас немају права да слободно располажу својом земљом, они су и дан данас упола кметови, везани за своју сеоску заједницу. Зато се о снази богатих сељака не може судити по количиии додељене им земље. Богати сељаци се не богате на земљи која им је додељена; они купују много земље, купују и „на вечито“ (тј. у своју приватну својину) и „на годину“ (тј. узимају под закуп), купују и од спахија и од сељака, од оног који напушта земљу, који од невоље даје свој део земље у закуп. Зато ће бити најправилније да богате, средње и сиромашне сељаке поделимо према броју коња које имају. Сељак који има много коња, готово увек је богат сељак; ако држи много теглеће стоке, значи да има и много усева, да има и друге земље осим додељене, да има и новаца у резерви. Осим тога, ми можемо дознати колико у читавој Русији (у европској Русији, не рачунајући Сибир и Кавказ) има сељака са више коња. Разуме се, о читавој Русији се може говорити само у округлим цифрама: између појединих срезова и губернија постоје велике разлике. На пример, близу градова има често богатих сељака-земљорадника који имају сасвим мало коња. Једни се баве уносним повртарством, други држе мало коња, али много крава и тргују млеком. Свуда по Русији има и таквих сељака који се не богате од земље већ од трговине: набављају муљаче за зејтин, прекрупаче и отварају друга предузећа. Свако ко живи на селу врло добро познаје богате сељаке у свом селу или околини. Али ми треба да дознамо колико их има у читавој Русији, каква је њихова снага, да сиромашни сељак не би ишао насумце, затворених очију, него да би тачно знао ко су му пријатељи, а ко непријатељи.

Да видимо, дакле, колико има сељака са много а колико са мало коња. Ми смо већ рекли да у Русији има у свему око десет милиона сељачких домаћинстава. Та домаћинства имају сада вероватно око петнаест милиона коња (пре четрнаест година било их је седамнаест милиона, али сада их је мање). Дакле, просечно на сваких десет домаћинстава долази по петнаест коња. Али сва је ствар у томе што једни - а њих је мало - имају по више коња, а други - а њих је врло много - уопште немају коња или их имају мало. Има најмање три милиона сељака који немају коња, а око три и по милиона имају само по једног коња. То су или сасвим упропашћени или сиромашни сељаци. Ми их називамо сеоском сиротињом. Од десет милиона њих, има шест и по, тј. скоро две трећине! Затим долазе средњи сељаци, који имају по један пар теглеће стоке. Таквих сељака има око два милиона домаћинстава и они имају око четири милиона коња. После њих долазе богати сељаци, који имају више него по један пар теглеће стоке. Таквих сељака има милион и по домаћинстава, а они имају седам и по милиона коња[Д]. То значи да отприлике шести део сељачких домаћинстава држи у својим рукама половину свих коња.

Кад то знамо, онда можемо доста тачно оценити снагу богатих сељака. Њих је по броју врло мало: у разним сеоским заједницама, у разним општинама, њих ће се наћи по једно десет до двадесет на сваких сто домаћинстава. Али та малобројна домаћинства су најбогатија. Зато они и имају, у читавој Русији, скоро исто онолико коња колико сви остали сељаци заједно. Дакле, они имају и скоро половину свих сељачких усева. Такви сељаци имају много више жита него што треба њиховим породицама. Они продају много жита. Њима жито не служи само за исхрану, него највише за продају, за стицање новца. Такви сељаци , могу гомилати новац. Они га улажу у штедионице и банке. Они купују земљу у приватну својину. Ми смо већ рекли колико земље купују сељаци сваке године у Русији; скоро сва та земља доспева у руке баш тих малобројних богатих сељака. Сеоска сиротиња мора да мисли не о томе како ће купити земљу, него о томе како ће се прехранити. Она често нема новаца ни за хлеб, а камоли за куповање земље. Зато све банке уопште, а нарочито сељачка банка, нипошто не помажу свима сељацима да купују земљу (као што понекада тврде сувише наивни људи или они који варају сељака), него само незнатном броју сељака, само богаташима. Зато и они рђави саветодавци сељака о којима смо већ говорили не говоре истину о сељачкој куповини земље, тврдећи да та земља тобоже прелази од капитала раду. Земља никада не може прећи раду, тј. сиромашном радном човеку, јер се за земљу плаћа новац. А сиротиња никад нема нити може имати сувишног новца. Земља прелази само у руке сељака који имају новаца, прелази капиталу, само у руке оних људи против којих сеоска сиротиња треба да води борбу у савезу с градским радницима.

Богати сељаци не само да купују земљу на вечито, него они такође узимају највише земље и на годину, тј. под закуп. Они отимају земљу од сеоске сиротиње, узимајући под закуп велике комплексе. Ето, на пример, само у једном срезу (Константиноградском) Полтавске губерније израчунато је колико су земље узели под закуп богати сељаци. Па шта се испоставило? Оних који су узимали под закуп по 30 и више десетина на једно домаћинство било је сасвим мало, свега по два домаћинства на сваких петнаест домаћинстава. Али су ти богаташи приграбили у своје руке половину целокупне закупљене земље, и на сваког богаташа је долазило по 75 десетина закупљене земље! Или, на пример, у Тавриској губернији израчунато је колико су богаташи приграбили од оне земље коју су сељаци закупили од државе као сеоска заједница, као мир. Испоставило се да су богаташи, који чине по броју свега једну петину домаћинстава, приграбил,и три четвртине целокупне закупљене земље. Земља се свуда даје за новац, а новац држи само мали број богаташа.

Даље, сада и сами сељаци дају много земље под закуп. Напуштају додељену земљу, јер немају стоке, немају семена, немају чим да воде газдинство. Без новца се данас не може ни са земљом ништа учинити. На пример, у Новоузенском срезу Самарске губерније богати сељаци - од свака три домаћинства по једно, а некад и по два - узимају додељену земљу под закуп у својој сопственој или туђој сеоској заједници. А додељену земљу дају под закуп сељаци који немају коња или они који имају само по једног коња. У Тавриској губернији читава трећина сељачких домаћинстава даје додељену земљу под закуп.Под закуп се даје четвртина целокупне сељачке додељене земље, четврт милиона десетина. И од те четвртине милиона сто педесет хиљада десетина (три петине) долази у руке богатих сељака! И ту се опет можемо запитати да ли је организација као што је мир, сеоска заједница, корисна за сиротињу. У сеоској заједници ко има новаца, има и власт. А нама је потребна организација сиротиње из разних сеоских заједница.

Исто онако као што сељака варају причама о куповању земље, варају га и разговорима о јевтином куповању плугова, жетелица и разних других савршенијих оруђа. Организују земска складишта, артеље и кажу: модерна оруђа побољшавају положај сељаштва. То је чиста превара. Сва та боља оруђа доспевају једино у руке богаташа, а сиротиња их готово никако не добија. Њој није ни до плугова, ни до жетелица, него само до тога како да одржи голи живот. Сва та „помоћ сељаштву“ јесте помоћ богаташима и ништа више. А маси сиротиње, која нема ни земље, ни стоке, нити ма каквих залиха, - нећеш помоћи тиме што ће боља оруђа бити јевтинија. Ето, на пример, у једном срезу Самарске губерније избројали су колико савршенијих оруђа имају богати сељаци, а колико сиромашни. И нашли су да пети део домаћинстава, тј. најимућнија домаћинства, имају готово три четвртине свих савршенијих оруђа, а да сиротиња, половина домаћинстава, има свега тридесети део тих оруђа. У том срезу од укупно 28 хиљада домаћинстава има око 10 хиљада домаћинстава без коња или са по једним коњем; а тих 10 хиљада домаћинстава имају у свему седам савршенијих оруђа од укупно 5724 савршенијих оруђа, колико свега имају сва сељачка домаћинства у читавом срезу. Седам оруђа од 5724 - ето колико сеоска сиротиња учествује у свим тим побољшањима сељачког газдинства, у ширењу плугова и жетелица, који тобоже помажу „целокупном сељаштву“! Ето шта може да очекује сеоска сиротиња од људи који причају о „побољшању сеоског газдинства“!

Најзад, једна од најглавнијих особина богатог сељаштва састоји се у томе што оно узима у најам слуге и надничаре. Као и спахије, богати сељаци такође живе од туђег рада. Као и спахије, они се богате зато што сељачка маса пропада и сиромаши. Као и спахије, они гледају да из својих радника исцеде што је могуће више рада, а да им плате што је могуће мање. Када милиони сељака не би били потпуно упропашћени и када не би морали ићи на рад код туђих људи, да раде као најамни радници, да продају своју радну снагу, - онда богати сељаци не би могли живети, не би могли водити газдинство. Тада они не би имали где да узимају „напуштену“ земљу, не би имали где да налазе раднике. А милион и по богатих сељака по свој Русији сигурно узимају у најам најмање милион слугу и надничара. Разумљиво је да ће богати сељаци у великој борби између класе сопственика и класе сиромаха, између послодаваца и радника, између буржоазије и пролетаријата, стати на страну сопственика против радничке класе.

Сада знамо положај и снагу богатог сељаштва. Да видимо како живи сеоска сиротиња?

Ми смо већ говорили да сеоска сиротиња сачињава огромну већину, готово две трећине свих сељачких домаћинстава у читавој Русији. Пре свега, домаћинстава која немају ниједног коња има најмање три милиона, а данас, вероватно, чак и више, до три и по милиона. Свака гладна година,, свака неродица упропашћује десетине хиљада газдинстава. Становништво се повећава, живот постаје све тежи, а сву најбољу земљу спахије и богати сељаци већ су приграбили у своје руке. И сваке године пропада све више и више народа, одлази у градове и фабрике, иде у надничаре, постаје прост радник. Сељак који нема ниједног коња - то је већ сасвим сиромашан сељак. То је пролетер. Он живи (уколико живи, а боље рећи не живи, него животари), он живи, не од земље не од газдинства, него од најамног рада. То је рођени брат градског радника. Сељаку који нема коња не користи ни земља: половина домаћинстава која немају коња дају додељену земљу под закуп, а понекад је и за бадава предају сеоској заједници (а гдекад и сами доплаћују!), јер нису у стању да обрађују земљу. Сељак без коња сеје отприлике једну десетину, једва - две. Он увек мора докупљивати жито (ако има зашта да купи), - својим житом он се никад не може исхранити. Не живе много боље ни сељаци са по једним коњем, којих у Русији има око 3 и по милиона домаћинстава. Наравно, има и изузетака, и ми смо већ говорили да овде онде има средњих, па и богатих сељака са по једним коњем. Али ми не говоримо о изузецима, о појединим местима, него о целој Русији. Ако узмемо читаву масу сељака са по једним коњем, то је без сумње маса беде и немаштине. Чак у земљорадничким губернијама сељак са једним коњем сеје 3-4 десетине, ретко 5; од свог жита не може ни он да живи. Чак и кад је родна година он се не храни боље него сељак који нема ниједног коња, - он, дакле, никада не једе доста, стално гладује. Газдинство сасвим пропада, стока је слаба, нема довољно хране, нема снаге да обрађује земљу како ваља. На све своје газдинство (осим хране за стоку) сељак са по једним коњем може потрошити, на пример, у Вороњешкој губернији - највише двадесет рубаља годишње! (Богати сељак троши десет пута више.) Двадесет рубаља годишње - и за закуп земље, и за куповање стоке, и за поправку рала и других оруђа, и за чобанина и за све друго! Зар је то газдинство? То је непрекидно мучење, непрекидна робија, вечито тегљење. Сасвим је разумљиво што међу оним сељацима који држе по једног коња има и таквих, и то доста, који дају додељену земљу под закуп. Сиромах и од земље има мало користи. Новаца нема, а од земље не само што не може добити новаца, него се не може ни прехранити. А новац је потребан за све: и за храну, и за одећу, и за газдинство, и за порез. У Вороњешкој губернији на сељака који држи по једног коња само порез износи годишње обично око осамдесет рубаља, а он за све трошкове не може скупити више од 75 рубаља годишње. Ту се само потсмеха ради може говорити о куповању земље, о савршенијим оруђима, о сеоским банкама: то никако није измишљено за сиротињу.

А где да се нађе новац? Мора да се тражи „зарада“. Сељак са једним коњем, као и сељак без иједног коња, животари такође само од „зараде“. А шта то значи - „зарада“? То значи рад код туђих људи, најамни рад. То значи да је сељак који има само једног коња упола престао бити домаћин и да је постао најамни радник, пролетер. Зато се такви сељаци и зову полуиролетери. Они су такође рођена браћа градског радника, јер и њих на све могуће начине гуле свакојаке газде. За њих исто тако нема другог излаза, нема другог спаса, него да се удруже са социјал-демократима ради борбе против свих богаташа, против свих сопственика. Ко ради на подизању железница? Кога пљачкају предузимачи? Ко је дрвосеча и ко сплавари? Ко ради као слуга? Ко ради за надницу? Ко ради тешке послове по градовима и пристаништима? Све то ради сеоска сиротиња. Све су то сељаци који имају по једног или немају ниједног коња. Све су то сеоски пролетери и полупролетери. И колико је таквог света у Русији! Израчунато је да се у Русији (осим Кавказа и Сибира) сваке године издаје по осам, а каткад и по девет милиона пасоша. Све су то сеоски радници. То су сељаци само по имену, а у ствари су најамни радници. Сви они треба да се удруже у један савез с градским радницима, и сваки зрак светлости и знања који допре у село јачаће и учвршћивати тај савез.

Не треба заборавити још једну ствар у вези са „зарадом“. Разни чиновници и људи који мисле чиновнички радо говоре да су сељаку „потребне“ две ствари: земља (само не одвећ много, али много се нема одакле ни узети, јер су богаташи све приграбили!) и „зарада“. Зато, веле, да би се помогло народу, треба у селима оснивати што више индустрије, треба .„давати“ више „зараде“. Такве речи су чисто лицемерје. Зарада за сиротињу - то је најамни рад. „Давати „зараду“ сељаку, значи претварати сељака у најамног радника. Дивна помоћ, нема шта! За богате сељаке има и друге „зараде“, за коју је потребан капитал, - на пример, подизање млина или каквог другог предузећа, куповање вршалице, трговина и томе слично. Бркати ту зараду богатих људи с најамним радом сиротиње, значи варати сиротињу. Богаташима је, наравно, корисна таква превара, за њих је од користи да се ствар прикаже тако, као да је свака „зарада“ приступачна свим сељацима. А ко сиротињи стварно жели добро, тај јој говори праву истину и само истину.

Остаје нам сада да кажемо нешто о средњем сељаштву. Ми смо већ видели да у средње сељаке можемо отприлике у читавој Русији да убрајамо оне који имају по један пар теглеће стоке, и да таквих сељачких домаћинстава има око два милиона од укупно десет милиона. Средњи сељак стоји на средини између богаташа и пролетера, - зато се и зове средњи сељак. И он живи осредње: кад је добра година, он саставља крај с крајем у свом газдинству, али му невоља увек стоји иза леђа. Он нема никакве уштеђевине, или има врло мало. Зато је његово газдинство несигурно. До новца тешко долази: од свога газдинства он веома ретко скупи толико новаца колико му треба, па и то на једвите јаде. А ићи у надницу, значи напустити газдинство, и оно ће почети да пропада. Многи средњи сељаци ипак не могу без зараде да изиђу на крај: приморани су да раде као најамни радници, невоља их гони да се упрегну у спахиски јарам, да падају у дугове. И средњи сељак готово никад не може да се извуче из дугова: он нема сигурних прихода као богати сељак. Зато кад је једанпут запао у дугове - то је исто као да је себи ставио омчу на врат. И он се не ослобађа дугова док сасвим не пропадне. Средњи сељак највише робује спахији, јер је спахији за испомоћни рад потребан сељак који није упропашћен, сељак који има и пар коња и пољопривредне справе. Средњем сељаку је тешко ићи далеко, - зато се он и упреже у спахиски јарам и за жито, и за испашу, и за закуп одрезака, и за зимске позајмице у новцу. Осим спахије и кулака, средњег сељака притискује богати сусед: он му увек преотима земљу, и никад неће пропустити случај да га не притегне где може. И тако живи средњи сељак: ни риба, ни птица. Он пе може бити ни прави, истински газда ни радник. Сви средњи сељаци теже да постану газде, хтели би да буду сопственици, али то веома малом броју полази за руком. Веома је мало оних који узимају у најам чак и слуге или надничаре, који се труде да се обогате од туђег рада, да преко туђих леђа ускоче међу богаташе. А средњи сељаци не само да већином не узимају најамне раднике, него и сами морају ићи у најам.

Свуда где почиње борба између богаташа и сиротиње, између сопственика и радника, - средњи сељак се налази на средини и не зна куда да иде. Богаташи га зову на своју страну: ти си, веле, газда, сопственик, шта ћеш ти са голаћима-радницима? А радници говоре: богаташи ће те преварити и огулити, нема ти другог спаса, него да нам помажеш у борби против свих богаташа. Та борба за средњег сељака води се свуда, у свим земљама где се радници социјал-демократи боре за ослобођење радног народа. У Русији та борба баш сад започиње. Зато ми ту ствар треба добро да проучимо и јасно да схватимо каквим преварама богаташи привлаче средњег сељака, да бисмо разголитили те преваре, да бисмо помогли средњем сељаку да нађе своје праве пријатеље. Ако руски радници социјал-демократи одмах пођу правим путем, ми ћемо успети много пре него немачки другови-радници да створимо чврст савез сеоског радног народа и градских радника и да брзо дођемо до победе над свим непријатељима радног народа.

Следеће поглавље