Karl Marks i Fridrih Engels
Manifest komunističke partije
Sadržaj:
Predgovor nemačkom izdanju od 1872
Predgovor ruskom izdanju od 1882
Predgovor nemačkom izdanju od 1883
Iz predgovora nemačkom izdanju od 1890
Iz predgovora engleskom izdanju od 1888
Predgovor poljskom izdanju od 1892
Italijanskom čitaocu
"Savez komunista", međunarodno radničko udruženje, koje je pod tadašnjim prilikama, razume se, moglo biti samo tajno, naložio je potpisanima, na kongresu održanom u Londonu u novembru 1847, da sastave za javnost opširan teoretski i praktičan program partije. Tako je nastao sledeći Manifest, čiji je rukopis poslat u London u štampu nekoliko nedelja pred februarsku revoluciju. Objavljen prvo na nemačkom, bio je na tom jeziku štampan najmanje u dvanaest raznih izdanja u Nemačkoj, Engleskoj i Americi. Na engleskom jeziku objavljen je prvi put 1850 u Londonu u "Red Republican" ("Crvenom republikancu"), u prevodu mis Helen Makfarlen, a 1871 bar u tri razna prevoda u Americi. Na francuskom jeziku prvo u Parizu, pred sam Junski ustanak od 1848, a nedavno u njujorškom "Le Socijaliste" ("Socijalist"). Novi prevod priprema se. Na poljskom u Londonu, kratko vreme posle prvog nemačkog izdanja. Na ruskom u Ženevi, šezdesetih godina.Na danski je isto tako bio preveden ubrzo posle svog izlaženja.
Mada su se za poslednjih dvadeset i pet godina prilike mnogo izmenile, opšta nečela koja su izložena u ovom Manifestu ostaju i danas još uglavnom potpuno tačna. Ponešto bi imalo da se popravi ovde-onde. Praktično primena ovig načela, kako to objašnjava sam Manifest, zavisiće svugde i u svako doba od istorijski datih okolnosti, te se zato nikako ne pridaje neki poseban značaj revolucionarnim merama koje se predlažu na kraju odeljka II. To bi mesto danas u mnogom pogledu drukčije glasilo. Uzimajući u obzir ogromni razvitak krupne industrije za poslednjih dvadeset i pet godina i paralelni napredak partijske organizacije radničke klase, uzimajući u obzir praktična iskustva, prvo februarske revolucije, a još više Pariske komune, kada je prileterijat prvi put držao političku vlast za dva meseca, taj je program danas mestimično zastareo. Naročito je Konuna pružila dokaz da "radnička klasa ne može jednostavno prisvojiti gotovu državnu mašinu i staviti je u pokret za svoje sopstvene ciljeve". (Vidi "Građanski rat u Francuskoj. Adresa Generalnog veća Međunarodnog radničkog udruženja", nemačko izdanje, str. 19, gde se ova misao opširnije razlaže.) Dalje se po sebi razume da je kritika socijalističke literature za danas manjkava, jer doseže samo do 1847; a isto tako da su napomene o stavu komunista prema raznim opozicionim partijama (IV odeljak), iako su u osnovnim potezima i danas još tačne, ipak u pojedinostima danas već zato zastarele što se politički položajiz osnova izmenio i što je istorijski razvitak izbrisao iz života većinu tamo nabrojanih partija.
Međutim, Manifest je istorijski dokumenat, i mi sebi više ne pridajemo pravo da na njemu ma šta menjamo. Možda će neko kasnije izdanje izaći sa uvodom koji će premostiti rastojanje od 1847 do danas. Ovo izdanje došlo je za nas suviše neočekivano da bi smo našli vremena za to.
Karl Marks. Fridrih Engels
London, 24. juna 1872.
Prvo rusko izdanje "Manifesta komunističke partije" u prevodu Bakunjinovom izašlo je početkom šezdesetih godina u štampariji "Kolokola". Zapad je tada u ruskom izdanju Manifesta mogao da gleda samo literarni kuriozum. Danas bi takvo shvatanje bilo nemoguće.
Kakav je ograničeni prostor u ono vreme (decembra 1847) još zauzimao proleterski pokret, najjasnije pokazuje završna glava Manifesta: Stav komunista prema raznim opozicionim partijama u raznim zemljama. Tu nedostaju upravo - Rusija i Sjedinjene Države. Bilo je to vreme kada je Rusija bila poslednja velika rezerva celokupne evropske reakcije; kada su Sjedinjene Države usisavale useljavanjem suvišak snage evropskog proleterijata. Obe zemlje snabdevale su Evropu sirovinama i bile su u isto vreme tržišta na kojima je Evropa prodavala svoje industrijske proizvode. Obe zemlje su tada bile dakle na ovaj ili onaj način stubovi postojećeg evropskog poretka.
Kako je danas drukčije! Baš su evropski useljenici omogućili Severnoj Americi da razvije džinovsku poljoprivrednu proizvodnju, čija konkurencija iz temelja potresa evropsku zemljišnu svojinu - malu i veliku. Osim toga imigracija je omogućila Sjedinjenim Državama da iskoriste svoje ogromne industrijske pomoćne izvore s takvom energijom i u takvim razmerama, da to uskoro mora slomiti dosadašnji industrijski monopol zapadne Evrope, a naročito Engleske. Obe okolnosti imaju obratno revolucionarno dejstvo na samu Ameriku. Mala i srednja zemljišna svojina farmera, osnovica celog političkog uređenja, postepeno podleže konkurenciji džinovskih farma; u isto vreme razvija se po prvi put u industrijskim oblastima masovni proleterijat i basnoslovna koncentracija kapitala.
A Rusija! Za vreme revolucije od 1848-49 nisu samo Evropski vladari nego i evropski buržuji nalazili u ruskoj intervenciji jedini spas od tek probuđenog proleterijata. Car je bio proglašen za šefa evropske reakcije. Danas je on ratni zarobljenik revolucije u Gačini, a Rusija je pretstraža revolucionarne akcije u Evropi.
Komunistički manifest imao je za zadatak da proglasi neizbežno pretstojeće rasulo moderne buržoaske svojine. A u Rusiji, naspram brzog cvetanja kapitalističke špekulacije i tek započetog razvitka buržoaske zemljišne svojine, nalazimo više od polovine zemlje u rukama zajedničkog seljačkog poseda. Sada se pita: Može li ruska obščina, taj makar i jako potkopani oblik prastarog zajedničkog zemljišnog poseda, preći neposredno u viši oblik komunističke zajedničke svojine? Ili, mora li ona naprotiv pre toga proći isti proces raspadanja koji sačinjava istorijski razvitak Zapada?
Jedini odgovor koji je danas moguće dati na to jeste ovaj: postane li ruska revolucija signal za proletersku revoluciju na Zapadu, tako da jedna drugu dopunjuju, onda može sadašnja ruska zajednička zemljišna svojina poslužiti kao polazna tačka komunističkog razvitka.
Karl Marks. Fridrih Engels.
London, 21. januar 1882.
Predgovor ovom izdanju moram na žalost sam potpisati. Marks, čovek kome celokupna radnička klasa Evrope i Amerike duguje više no ikom drugom, - Marks leži u groblju na Hajgetu i na njegovom grobu već raste prva trava, Posle njegove smrti ne može više uopšte biti govora o preradi ili dopnjavanju Manifesta. U toliko više smatram potrebnim da ovde još jednom izričito utvrdim sledeće.
Osnovna misao koja se provlači kroz Manifest: da ekonomska proizvodnja i iz nje nužno nastala društvena struktura svake istorijske epohe sačinjava osnovicu za političku i intelektualnu istoriju te epohe; da je prema tome (od raspadanja prastare zajedničke svojine zemlje) čitava istorija bila istorija klasnih borbi, borbi između eksploatisanih i eksploatatorskih, između potčinjenih i vladajućih klasa na različitim stupnjevima razvitka; ali da je ta borba dostigla takav stupanj na kome se eksploatisana i ugnjetena klasa (proleterijat) više ne može osloboditi od klase koja nju eksploatiše i ugnjetava (od buržoazije), a da u isto vreme zanavek ne oslobodi celo društvo od eksploatacije, ugnjetavanja i klasnih borbi - ova osnovna misao pripada jedino i isključivo Marksu.
Ja sam to već često rekao; ali je baš sad potrebno da to stoji ispred Manifesta.
Manifest je imao svoj sopstveni životni put. U času kada se pojavio, bio je sa oduševljenjem pozdravljen od tadašnje još malobrojne pretstraže naučnog socijalizma (kako to dokazuju prevodi navedeni u prvom predgovoru), a onda ga je potisnula u pozadinu reakcija koja je otpočela sa porazom pariskih radnika u junu 1848, dok nije konačno "pravno" bio poražen osudom kelnskih komunista u novembru 1852. S nestankom radničkog pokreta sa javne pozornice, koji datira od februarske revolucije, stupio je i Manifest u pozadinu.
Kada je evropska radnička klasa opet dovoljno ojačala za novi napad na vlast vladajućih klasa, nastalo je Međunarodno radničko udruženje. Ono je imalo za cilj da celokupno borbeno radništvo Evrope i Amerike slije u jednu veliku vojsku. Zato ono nije moglo da pođe od načela iznetih u Manifestu. Ono je moralo imati program koji nije zatvaralo vrata engleskim trejdjuniorima, francuskim, belgijskim, talijanskim i španiskim prudonistima i nemačkim lasalovcima. Taj program - obrazloženje uz statut Internacionale - sastavio je Marks na majstorski način, što su mu priznali čak i Bakunjin i anarhisti. Za konačnu pobedu postavaka iznetih u Manifestu Marks se oslonio jedino na intelektualni razvitak radničke klase, koji je morao rezultirati iz ujedinjene akcije i diskusije. Događaji i obrti u borbi protiv kapitala, porazi još više nego pobede, nisu mogli a da borcima ne učine jasnim slabosti njihovih dotadašnjih lekova za sve bolesti a njihove glave pristupačnijim za temeljno razumevanje pravih uslova emancipacije radnika. I Marks je imao pravo. Radnička klasa od 1874, kada je Iternacionala raspuštena, bila je sasvim drukčija nego što je bila 1864 prilikom njenog osnivanja. Prudonizam u romanskim zemljama, specifično lasalovstvo u Nemačkoj behu u izumiranju, pa su i tadašnji arhikonzervativni engleski trejdjuniori lagano došli dotle da je 1887 predsednik njihovog kongresa u Svensiju mogao da kaže u njihovo ime: " Kontinentalni socijalizam prestao je za nas da bude strašan". Ali kontinentalni socijalizam bio je već 1887 gotovo još samo ona teorija koju je objavio Manifest. I tako istorija Manifesta do ozvesnog stepena održava istoriju modernog radničkog pokreta od 1848 naovamo. Sada je Manifest nesumnjivo najrašireniji, najinternacionalniji proizvod celokupne socijalističke literature, zajednički program mnogih miliona radnika svih zemalja od Sibira do Kalifornije.
Pa ipak, u vreme kad je izašao, mi ga ne bismo smeli nazvati socijalističkim manifestom. Pod socijalistima su se 1847 razumevale dve vrste ljudi. S jedne strane pristalice raznih, utopističkih sistema, specijalno ovenisti u Engleskoj i furijeristi u Francuskoj, a ti su tada već bili spali na čiste sekte u izumiranju. S druge strane najrazličniji socijalni nadrilekari koji su hteli da društvene nevolje otklone raznim naddrilekarijama i krparenjem, a da to ni najmanje ne zaboli kapital i profit. U oba slučaja: ljudi koji su stajali izvan radničkog pokreta i koji su naprotiv oslonac tražili kod "obrazovanih klasa". Nasuprot tome, onaj deo radnika koji je, uveren u nedovoljnost samih političkih prevrata, tražio je temeljan preobražaj društva, taj se deo tada nazivao komunističkim. Bio je to sirov, samo instiktivan, katkad i nešto grub komunizam, ali je bio dovoljno silan da rodi dva sistema utopijskog komunizma, u Francuskoj "ikarski" komunizam Kabea, a u Nemačkoj Vajtinglov. Socijalizam je 1847 značio buržoaski pokret, komunizam - radnički pokret. Socijalizam je, bar na kontinentu, bio sposoban za salon,
Komunizam siprotno od toga. Pa pošto smo već tada bili sasvim odkučno mišljenja da "oslobođenje radnika mora biti delo same radničke klase", nismo se nijednog časka mogki dvoumiti koje ime da uzmemo. I odonda nam nije nikada palo na pamet da ga odbacimo.
"Proleteri svih zemalja, ujedinite se!" Mali je bio broj glasova koji su odgovorili kada smo ovaj pokličpustili u svet, ima od tofa već 42 godine, uoči prve pariske revolucije u kojoj je proleterijat ostupio sa sopstvenim zahtevima. Ali 28 septembra 1864 ujedinili su se proleteri većine zapadnoevropslij zemalja u slavno Međunarodno radničko udruženje. Sama Internacionala živela je ostima samo devet godina. Ali da njome zasnovani večiti savez proletera svih zemalja još živi, i živi snažnije no ikada, o tome ništa ne svedoči bolje nego baš današnji dan. Jer danas, kad pišem ove redove, drži evropski i američki proleterijat smotru svojih po prvi put mobilisanih borbenih snaga, mobilisanih kao jedna vojska, pod jednom zastavom, i za jedan najbliži cilj: za zakonsko utvrđivanje osmočasovnog radnog dana, koji je proglasio još ženevski kongres Internacionale 1866, a ponovo pariski radnički kongres 1889. Prizor današnjeg dana otvoriće kapitalistima i veleposednicima svih zemalja oči - da su danas proleteri svih zemalja doista ujedinjeni.
Kad bi samo Marks stajao pored mene da to gleda svojim očima!
F. Engels
London, 1. maja 1890.
Ugušivanje pariskog junskog ustanka od 1848 - te prve velike bitke između proleterijata i buržoazije - opet je privremeno gurnulo u pozadinu društvene i političke težnje radničke klase Evrope. Otada se borba za prevlast, opet kao u vreme pre Februarske revolucije, odigrala samo između različitih grupa posedničke klase; radnička klasa bila je ograničena na borbu za slobodu političkog delanja i na položaj krajnje levog krila radikalnih elemenata srednjeg staleža. Tamo gde su samostalni proleterski pokreti produžili da daju znaka života od sebe, bili su nemilosrdno ugušivani. Tako je pruska policija ušla u trag Centralnom komitetu Saveza komunista, koji je onda imao sedište u Kelnu. Članovi su bili pohapšeni i posle pritvora od 18 meseci izvedeni su pred sud 1852. Ovaj čuveni "Kelnski komunistički proces" trajao je od 4. oktobra do 12. novembra; sedmorica uhapšenih osuđeni su na tešku tamnicu od 3 do 6 godina. Odmah posle ove presude, preostali članovi su formalno rasturili Savez. Što se tičke Manifesta, izgledalo je da je od tada bio osuđen da padne u zaborav.
Kad je evropska radnička klasa opet bila nakupila dovoljno snage za nov napad na vladajuću klasu, stvoreno je Međunarodno radničko udruženje. Ali to udruženje, koje je bilo osnovano izričito u svrhu da sav borbeni proleterijat Evrope i Amerike slije u jednu jedinstvenu zajednicu, nije moglo odmah da proklamuje načela izložena u Manifestu. Internacionala je morala imati program dovoljno širok da bi mogao biti prihvatljiv za engleske tredjunione, farncuske, belgijske, italijanske i španske pristalice Prudona i za lasalovce u Nemačkoj. Marks, koji je taj program sastavio na zadovoljstvo svih stranaka, imao je puno poverenje u intelektualni razvitak radničke klase, razvitak koji je morao doći kao rezultat povezanosti akcije i diskusije. Događaji i mene u borbi protiv kapitala, porazi još više nego pobede, nisu mogli proći a da u ljudima ne stvore svest o slabosti raznih njihovih omiljenih nadrilekarija i da ne prokrče put ka potpunom razumevanju stvarnih pretpostavki emancipacije radničke klase. I Marks je imao pravo. Kada se 1874. godine Internacionala raspala, ona je radnike ostavila već u sasvim drukčijem satnju nego što je bilo ono u kome ih je 1864. pri svome osnivanju zatekla. Prudonizam u Francuskoj, lasalovstvo u Nemačkoj behu u izumiranju, a i konzervativni engleski tredjunioni, mada su većinom već odavno bili prekinuli vezu sa Internacionalom, postepeno su se približili tački, kada je njihov predsednik peošle godine u Svensiju mogao u njihovo ime da kaže: "Kontinentalni socijalizam prestao je za nas da bude strašan". Doista, načela Manifesta znatno su bila napredovala među radnicima svih zemalja.
Na taj je način sam Manifest opet stupio napred. Nemački tekst bio je od 1850. više puta nanovo štampan u Švajcarskoj, Engleskoj i Americi. Godine 1872. bio je preveden na engleski, i to u Njujorku, gde je prevod bio objavljen u "Njoodhull and Claflin's Njeekly". Na osnovu ovog engleskog prevoda izgrađen je i jedan francuski u "Le Socialiste" u Njujorku. Otada su u Americi izašla još najmanje dva engleska prevoda, više ili manje unakažena, od kojih je jedan preštampan u Engleskoj. Prvi ruski prevod, koji je napravio Bakunjin, bio je otprilike oko 1863. izdat u Ženevi u štampariji Hercenovog "Kolokola", a drugo izdnje napravila je 1882, takođe u Ženevi, herojska Vera Zasulič. Novo dansko izdanje nalazi se u "Socialdemokratisk Bibliothek", Kopenhagen 1885; nov francuski prevod u "Le Socialiste", Pariz 1886. Posle ovog spremljen je jedan španski prevod, koji je 1886. objavljen u Madridu. Broj nemačkih novih izdanja ne da se tačno navesti, bilo ih je najmanje dvanaest. Prevod na jermenski, koji je pre nekoliko meseci trebalo da izađe u Carigradu, nije ugledao sveta, jer izdavač, kako mi je rečeno, nije imao hrabrosti da izda knjigu na kojoj je stajalo Marksovo ime, dok je prevodilac odbijao da je označi kao svoje delo. O daljim prevodima na druge jezike ja sam istina čuo, ali ih nisam imao pred očima. Tako se u istoriji Manifesta ogleda u velikoj meri istorija modernog radničkog pokreta; danas je on nesumnjivo najraširenije, najinternacionalnije delo cele socijalističke literature, opšti program koji priznaju milioni radnika od Sibira do Kalifornije.
Pa ipak, kada smo ga pisali, mi ne bismo mogli da ga nazovemo socijalističkim manifestom. 1847. godine pod socijalistima su s jedne strane razumevane pristalice raznih utopističkih sistema: ovenisti u Engleskoj, furijeristi u Francuskoj, koji su se već bili srozali na proste sekte koje su postepeno umirale; s druge strane, naraznolikiji socijalni nadridoktori koji su, bez ikakve opasnosti po kapital i profit, obećavali da raznim krparijama otklone svakojaka društvena zla. Behu to u oba slučaja ljudi koji su stajali izvan radničkog pokreta i koji su oslonac, naprotiv, tražili kod "obrazovanih" klasa. Onaj deo radničke klase koji se uverio u nedovoljnost čisto političkih prevrata i koji je zahtevao potpuni preobražaj društva, taj se deo u ono vreme nazivao komunističkim. Bila je to još sirova, gruba, čisto instiktivna vrsta komunizma; ali on je pogađao kardinalnu tačku i bio je u radničkoj klasi dovoljno silan da rodi utopijski komunizam, u Francuskoj Kabeov, a u Nemačkoj Vajtlingov. Tako je daklnj 1847. godine socijalizam bio pokret srednjeg staleža, a komunizam pokret radničke klase. Socijalizam je, bar na kontinentu, bio "sposoban za salon"; komunizam upravo suprotno. Pa pošto smo od samog početka mi bili mišljenja da "oslobođenje radničke klase mora biti delo same radničke klase", to nije moglo biti nikakve sumnje koje smo od dva imena morali izabrati. Štaviše, odonda nam nikad ni na pamet nije palo da se odreknemo od njega.
Mada je Manifest zajedničko delo nas dvojice, ipak se smatram obaveznim da utvrdim da osnovna misao, koja čini njegovu srž, pripada Marksu. Ta je misao u ovome: da u svakoj istorijskoj epohi vladajući način privrede proizvodnje i razmene i društvena struktura koja nužno iz nje proizlazi čine osnovicu na kojoj se izgrađuje politička i intelektualna istorija te epohe i pomoću koje se ova jedino može objasniti; da je, prema tome, cela istorija čovečanstva (od ukidanja primitivnog rodovskog poretka sa njegovom zajedničkom svojinom zemlje) bila istorija klasnih borbi, borbi između eksplotatora i eksploatisanih, vladajućih i potčinjenih klasa; da istorija tih klasnih borbi predstavlja jedan red u razvitku, i da je u tome redu sada dostignut stupanj ukome eksploatisana i ugnjetana klasa - proleterijat - ne može da postigne svoje oslobađanje ispod jarma eksploatatorske i vladajuće klase - buržoazije - a da u isto vreme ne oslobodi jednom zanavek celo društvo od svake eksploatacije i svakog ugnjetavanja, od svih klasnih razlika i klasnih borbi.
Ovoj misli, koja je po mome mišljenju, pozvana da istorijsku nauku povede istom i onakvom napretku kakvom je Darvinova teorija povela prirodne nauke - ovoj misli smo se obojica bili postepeno približili već nekoliko godina pre 1845. Koliko sam ja u tome pravcu bio samostalno napredovao, najbolje pokazuje moj Položaj radničke klase u Engleskoj. Ali kada sam se u proleće 1845. opet našao sa Marksom u Brislu, on je nju već bio potpuno izradio i izložio mi je rečima koje su bile gotovo isto tako jasne kao i one kojima sam je ja gore sažeto izrazio.
Fridrih Engels
London, 30. januara 1888.
Činjenica da je potrebno novo poljsko izdanje Komunističkog manifesta daje povoda za različita razmatranja.
Prvo treba uočiti da je Manifest u novije vreme donekle postao merilo za razvitak krupne industrije na evropskom kopnu. U istoj meri u kojoj se u nekoj zemlji širi krupna industrija, raste među radnicima iste zemlje i želja za razjašnjenjem njihovog položaja kao radničke klase prema posedničkim klasama, širi se među njima socijalistički pokret i povećava se tražnja za Manifestom. Tako se po broju primeraka Manifesta, rasturenih u nekoj zemlji, sa prilično tačnosti može izmeriti ne samo stanje radničkog pokreta nego i stepen razvitka krupne industrije u toj zemlji.
Prema tome, novo poljsko izdanje označava odlučan napredak poljske industrije. A da je toga napretka bilo za ovih deset godina od poslednjeg izdanja, ne može biti nikakve sumnje. Ruska Poljska, Kongresna Poljska, postala je velikom industrijskom oblašću ruskog carstva. Dok je ruska krupna industrija mestimično razbacana - deo u Finskom zalivu, deo u centru (Moskva i Vladimir), deo na Crnom i Azovskom Moru, a ostali po drugim stranama - poljska je industrija zbijena na srazmerno malom prostoru i uživa prednosti i nezgode toga. Prednosti su uvideli konkurentski ruski fabrikanti kada su tražili zaštitne carine prema Poljskoj, uprkos svojoj vatrenoj želji da Poljake pretvore u Ruse. A nezgode - za poljske fabrikante u rusku vladu-pokazuju se u brzom širenju socijalističkih ideja među poljskim radnicima i u uvećanoj tražnji za Manifestom.
Brzi razvitak poljske industrije, koja je prešla ruskoj preko glavem, predstavlja sa svoje strane novi dokaz za neuništivu životnu snagu poljskog naroda i novu garanciju njegove predstojeće nacionalne obnove. A obnova jedne nezavisne jake Poljske jeste stvar koja se ne tiče samo Poljaka nego i svih nas. Iskrena međunarodna saradnja evropskih nacija moguća je samo ako svaka nacija bude potpuno autonomna u svojoj kući. Revolucija od 1848, koja je, pod proleterskom zastavom, naposletku pustila proleterske borce da samo sveše posao buržoazije, ostvarila je preko izvršilaca njenog testamenta Luja Bonaparte i Bizmarka nezavisnost Italije, Nemačke i Mađarske; ali Poljska, koja je od 1792. uradila za revoluciju više nego sve ove tri zemlje zajedno, ta Poljska je bila prepuštena samoj sebi kada je 1863. podlegla deset puta većoj ruskoj sili. Plemstvo nije moglo ni da održi ni da povrati nezavisnost Poljske; buržoazija je prema njoj danas u najmanju ruku ravnodušna. Pa ipak je ona neophodna za skladnu saradnju evropskih nacija. Nju može izvojevati samo mladi poljski proleterijat, i ona je sigurna u njegovim rukama. Jer radnicima cele Evrope nezavisnost Poljske potrebna je isto toliko koliko i samim poljskim radnicima.
F. Engels
London, 10. februara 1892.
Objavljivanje Manifesta komunističke parije palo je, može se reći, tačno na dan revolucija u Milanu i Berlinu, 18. marta 1848, koje predstavljaju uspon dveju nacija u centru - s jedne stane evropskog kopna, a s druge, Sredozemlja; dveju nacija koje su do tog vremena bile slabljene teritorijalnom rascepkanošću i unutrašnjim razmiricama, te su zato dospele pod tuđu vlast. Dok je Italija bila potčinjena austrijskom caru, Nemačka, iako ne tako neposredno, morala je da podnosi ne manje osetni jaram cara svih Rusa. Posledice 18. marta 1848. do 1871. obnovljene i u izvesnoj meri bile su vraćene sebi, to se dogodilo, kako je rekao Karl Marks, zato što su isti ljudi koji su ugušili revoluciju od 1848, posle, protiv svoje volje, postali izvršioci njenog testamenta.
Ta je revolucija svugde bila deo radničke klase; radnička klasa je bila ona koja je podizala barikade i zalagala živote. Samo su radnici Pariza, kada su oborili vladu, imali izrazitu nameru da obore vlast buržoazije. Ali ma koliko da su bili svesni neizbežnog antagonizma koji je postojao između njihove klase i buržoazije, ni privredni napredak zemlje ni duhovni razvitak francuskih radničkih masa nisu bili dostigli onaj stepen koji bi omogućio preobražaj društva. Zato je u krajnjem ishodu plodove revolucije pokupila kapitalistička klasa. U drugim zemljama, u Italiji, Nemačkoj, Austriji, radnici u osnovi nisu uradili ništa drugo osim to da su doveli buržoaziju na vlast. Ali ni u jednoj zemlji vladavina buržoazije nije moguća bez nacionalne nezavisnosti, Revolucija od 1848. morala je da povuče za sobom jedinstvo i nezavisnost onih nacija koje ih dotle nisu imale: Italije, Nemačke, Mađarske, Poljska će doći za njima u svoje vreme.
Ako, dakle, revolucija od 1848. i nije bila socijalistička revolucija, ona je ipak utrla put i pripremila teren za nju. S podstrekom koji je buržoaski režim u sima zemljama dao krupnoj industriji stvorio je on za poslednjih 45 godina svuda brojan, čvrst i snažan proleterijat; on je tako, da upotrebim jedan izraz iz Manifesta, rodio svog sopstvenog grobara. Bez uspostavljanja nezavisnosti i jedinstva svake nacije ne bi se moglo izvesti ni međunarodno ujedninjenje proleterijata, ni mirna, razumna saradnja tih nacija za postizanje zajedničkih ciljeva. Neka kogod pokuša da zamisli zajedničko međunarodno istupanje italijanskih, mađarskih, nemačkih, poljskih i ruskih radnika pod političkim uslovima doba pre 1848!
Tako bitke iz 1848. nisu bile uzaludne; isto tako nije prošlo uzalud ovih 45 godina koje nas odvajaju od one revolucionarne etape. Plodovi sazrevaju, i sve što želim jeste da objavljivanje ovog italijanskog prevoda bude dobar znak za pobedu italijanskog proleterijata, kao što je objavljivanje originala bilo za međunarodnu revoluciju.
Manifest odaje puni priznanje revolucionarnoj ulozi koju je kapitalizam odigrao u prošlosti. Italija je bila prva kapitalistička nacija. Završetak feudalnog srednjeg veka i zoru moderne kapitalističke ere obeležava jedan grandiozni lik: to je Italijan, Dante, istovremeno poslednji pesnik srednjeg i prvi pesnik novog doba. Sada, kao i 1300, nastaje jedna nova istorijska era. Da li će nam Italija pokloniti novog Dantea koji će objaviti čas rođenja ove nove, proleterske ere?
Fridrih Engels
London, 1. februara 1893.