Александра Колонтај

Проституција и начини борбе против ње


Извор: Одломци из Изабраних списа Александре Колонтај, Alison & Busby, 1977
Транскрипција / HTML: Марксистичка организација Црвени 2018. / Mарксистичка интернет архива (marxists.org) 2018.
Copyleft: Маркистичка интернет архива (marxists.org) 2018. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условима наведеним у GNU Free documetation License


 

Говор Александре Колонтај на трећој сверуској конференцији водства регионалних женских ођела из 1926. године.

Другови, питање проституције је тешка и мучна тема која је добила врло мало пажње у совјетској Русији. Ово лоше наслијеђе наше буржоаске прошлости наставља да трује атмосферу радничке републике и удара на физичко и морално здравље радних људи Совјетске Русије. Истина је да се природа проституције за три године револуције промјенила под притиском измјењених економских и социјалних услова. Али још увијек смо врло далеко од искорјењивања овог зла. Проституција наставља да постоји и да пријети осјећају солидарности и другарства између радних мушкараца и жена. И овај осјећај је темељ комунистичког друштва који ми претварамо у стварност. Вријеме је да се суочимо с овим проблемом. Вријеме је да размислимо и дамо пажњу разлозима који стоје иза проституције. Вријеме је да пронађемо начине и средства како да се заувијек ријешимо овог зла којем нема мјеста у радничкој републици.

Наша радничка република до сада није направила законе с циљем елиминисања проституције, чак није ни објавила јасне и научне формулације у погледу проституције као појаве која оштећује колектив. Ми знамо да је проституција зло, ми схватамо да је у овом тренутку, у овом транзиционом периоду са много проблема, проституција јако проширена. Али ми смо овај проблем оставили по страни и ћутали о њему. Ово је дијелом резултат лицемјерног става којег смо наслиједили од буржоазије, а дијелом због невољности да се узме у обзир штета коју колективу чини масовна раширеност проституције. Наш мањак ентузијазма у борби против проституције се одразио и на наше законе.

До сада ми нисмо усвојили законе који препознају проституцију као штетан социјални феномен. Када су стари царистички закони опозвани од стране Савјета Народних Комесара, сви закони који се тичу проституције су укинути. Али нису представљене нове мјере засноване на интересу радних колектива. Политику совјетских власти према проституцији карактеришу различитости и контрадикције. У неким дијеловима полиција још увијек хапси проститутке као у прошлости. У другим мјестима, јавне куће раде слободно. Постоје мјеста гђе се проститутке посматрају као криминалци и затварају се у радне логоре. Различити ставови локалних власти показују одсуство јасно написаног закона. Наш нејасан став према овом сложеном социјалном феномену је одговоран за много деформација у принципима који се тичу закона и морала.

Из тог разлога ми се морамо не само суочити са проституцијом већ тражити и рјешење које је на линији наших основних принципа и програма друштвене и економске промјене која пристаје партији комуниста. Прије свега, ми морамо јасно дефинисати шта је то проституција. Проституција је феномен који је блиско повезан са незарађеним приходом, и она цвјета у епохи којом доминирају капитал и приватна својина. Са наше тачке гледишта, проститутке су оне жене које продају своја тијела ради материјалне користи - пристојне хране, ођеће и других предности; проститутке су све оне жене које избјегавају обавезу рада дајући се мушкарцу привремено или за цијели живот.

Наша радничка република је наслиједила проституцију из капиталистичке прошлости, када је само мали број жена учествовао радећи у националној економији, а већина се ослањала на “мушког хранитеља”, мужа или оца. Проституција је настала са првим државама као неизбјежна сјенка званичне институције брака која је створена да задржи право приватне својине и да гарантује право насљеђивања приватне својине. Институција брака је спријечила расипање акумулираног богатства међу великим бројем “насљедника”. Али постоји велика разлика између проституције у страрој Грчкој и Риму и проституције какву познајемо данас. У старим временима, број проститутки је био мали и није постојало лицемјерје које карактерише моралност буржоаског свијета и тјера буржоаско друштво да подиже свој шешир из поштовања према “законској жени” индустријског магната која је очигледно продала себе мужу којега не воли, а у исто вријеме да се згражава над ђевојком на улици која је ту из сиромаштва, бескућништва и незапослености или других друштвених околности које произилазе из постојања капитализма и приватне својине. Стари свијет се односио према проституцији као легалној допуни породичним везама. Аспазија (Периклова љубавница) је поштована од својих савременика више него безличне жене апарата за размножавање.

У Средњем вијеку, када је доминирала занатлијска производња, проституција је прихватана као нешто природно и законито. Проститутке су имале своје гилде и учествовале у фестивалима и локалним догађајима као и друге гилде. Проститутке су гарантовале да ће кћерке поштованих грађана остати чедне а жене вјерне јер су се слободни мушкарци за утјеху могли обратити гилдама. Проституција је давала предност посједничким грађанима и они су је отворено прихватали.

Са успоном капитализма, слика се промјенила. У 19. и 20. вијеку проституција је достигла пријетеће пропорције. Продаја женског рада, која је уско повезана са продајом женског тијела, се повећала водећи до ситуације гђе се и поштована жена радника, а не само остављена и “обечашћена” ђевојка, придружила проституткама: мајка ради добробити ђеце или млада ђевојка као Соња Мармеладова ради добробити своје породице. Ово је ужас и беспомоћност која произилази из капиталистичке експлоатације рада. Када су женске плате недовољне за живот, продаја услуга постаје додатно занимање. Лицемјерно моралисање буржоаског друштва охрабрује проституцију структуром израбљивачке економије, док у исто вријеме без милости напада сваку ђевојку или жену које су натјеране на овај пут.

Црна сјенка проституције прати легални брак буржоаског друштва. Историја никад није свједочила таквом порасту проституције као што се то догодило у другој половини 19. вијека и почетку 20. вијеку. У Берлину једна проститутка долази на сваких 20 “поштених” жена. У Паризу је тај однос 1 према 18, а у Лондону 1 напрема 9. Постоје различите врсте проституције: отворена проституција која је легална и предмет регулације, а постоји тајна, “сезонска” врста. Сви облици проституције цвјетају као отровно цвијеће у мочварама буржоаског начина живота.

Буржоаски свијет не штеди чак ни ђецу тјерајући ђевојчице од 9 и 10 година у одвратне загрљаје богатих и изопачених стараца. У капиталистичким земљама постоје јавне куће које су се специјализовале исклучиво у нуђењу ђевојчица. У садашњем послијератном периоду свакој жени пријети незапосленост. Незапосленост посебно погађа жене и узрокује повећање броја “уличних жена”. Гладне жене на улицама Берлина траже купце “бијелог робља”. Трговина тијелом жена се води отворено што није изненађујуће ако у обзир узмемо да је цијели буржоаски начин живота заснован на куповини и продаји. Постоји материјални и економски елемент чак и у легалним браковима. Проституција је за жене начин да пронађу трајног храниоца. Под капитализмом, проституција мушкарцима омогућава да имају сексуалну везу а да не морају материјално бринути о женама до гроба.

Ако је проституција тако раширена и у Русији, како да се боримо против ње? Да би одговорили на ово питање прво морамо анализирати детаљније факторе који доводе до пораста проституције. Буржоаска наука и њени академици воле доказивати свијету да је проституција патолошки феномен, тј. да је проституција резултат абнормалности одређених жена као што су неки људи предодређени за криминал, тако су и неке жене предодређене за проституцију. Без обзира како такве жене живе оне би се окренуле према гријеху. Марксисти и свјесни учењаци, љекари и статистичари су јасно показали да је идеја “урођености” лажна. Проституција је изнад свега друштвени феномен; она је блиско повезана са позицијом жене и њеном економској зависности од мушкарца у браку и породици. Коријени проституције су у економији. На једној страни жена је економски у рањивој позицији, а на другој страни је условљена вијековима образовања да очекује материјалне добробити од мушкарца за сексуалне услуге – било да су ове услуге дате унутар или ван брачне везе. Ово је коријен проблема. Овђе лежи разлог за проституцију.

Ако буржоаски академици Ломброзо-Тарновски школе имају право у ставу да су проститутке рођене са сексуалном абнормалношћу, како онда објаснити добро познату чињеницу да у временима кризе и незапослености број проститутки расте? Како објаснити чињеницу да набављачи “живе робе” који путују царском Русијом из земаља Западне Европе увијек нађу богату жетву у дијеловима гђе су усјеви пропали и становништво пати од глади, док регрутују само неколико жена у богатим дијеловима земље? Зашто толики број жена, ако су наводно по природи склоне проституцији, то раде у годинама глади и незапослености?

Важно је рећи да у капиталистичким земљама проституција регрутује жене из непосједничких дијелова становништва. Слабо плаћен посао, бескућништво, акутно сиромаштво и потреба бриге за млађу браћу и сестре: ово су фактори који стварају највећи постотак проститутки. Ако су тачне буржоаске теорије о коруптивној и криминалној нарави, онда би све класе становништва једнако придоносиле проституцији. Онда би морала бити иста пропорција покварених жена међу богатима и сиромашнима. Али професионалне проститутке, које живе од свог тијела, са ријетким изузецима увијек су регрутоване из сиромашних класа. Сиромаштво, глад и социјална неједнакост које су основа буржоаског система су главни покретач проституције.

Може се указати и на чињеницу да према статистикама у капиталистичким земљама проститутке долазе из старосне групе између 13 и 35 година. Другим ријечима, ђеца и младе жене. Већина ових жена су саме и без дома. Ђевојке из богатих слојева које имају добру буржоаску породицу да их заштити врло ријетко се окрећу проституцији. Изузеци су обично жртве трагичних околности. Већином су жртве лицемјерног “двоструког морала”. Буржоаска породица напушта ђевојку која је “гријешила” и она је присиљена да се сама без подршке и презиром друштва окрене ка проституцији.

Овиме можемо сложити листу фактора одговорних за проституцију: мале плате, социјалне неједнакости, економска зависност жена од мушкараца, и нездрави обичај да жене буду издржаване у замјену за пружање сексуалних услуга умјесто својим радом.

Радничка револуција у Русији је уништила капиталистичку основу и задала ударац зависности жене од мушкарца. Сви грађани су једнаки пред радним колективима. Они су једнако обавезни да раде за заједничко добро и имају право на колективну подршку ако је требају. Жена себе издржава не браком већ улогом коју игра у производњи и уђелу који ствара у народном богатству.

Односи међу споловима су измјењени. Али још увијек смо везани старим идејама. Даље, економска структура је далеко од тога да се може потпуно измијенити на нови начин, и комунизам је још увијек врло далеко. У овом прелазном периоду проституција је још увијек присутна. Иако су главни извори проституције, приватна својина и политика јачања породице, искоријењени, други фактори су још увијек на снази. Бескућништво, занемаривање, лоши стамбени услови, усамљеност и мале плате за жене су још увијек ту. Наш производни апарат је још у колапсу, а дислокација националне економије се наставља. Ови и други социјални и економски услови наводе жене да продају своје тијело.

Борба против проституције највећим дијелом значи борбу против ових услова, другим ријечима, значи подупирати борбу совјетске владе која је усмјерена ка јачању комунистичке основе и организације производње.

Неки ће рећи да проституцији неће бити мјеста када ојачају радничка власт и комунистичка основа, тако да до тада не треба радити неку посебну кампању против проституције. Ова врста аргумента не узима у обзир штетан и разједињујући ефекат који проституција има у изградњи комунистичког друштва.

Исправан слоган је формулисан на првом Сверуском конгресу сељачких и радничких жена: “Жена совјетске радничке републике је слободан грађанин са једнаким правима и не смије нити може бити објекат куповине и продаје.” Слоган је прокламован али ништа није урађено. Изнад свега, проституција штети националној економији и спријечава развој производних снага. Ми знамо да се хаос може правазићи а с њиме и побољшање индустрије може учинити само напором и енергијом радника уз најрационалније организовање постојеће радне снаге мушкараца и жена. Доље са непродуктивним кућним радом и бригом за ђецу! Напријед раду који је организован и продуктиван и служи радном колективу! Ово су слогани које морамо усвојити.

Напосљетку, шта је то професионална проститутка? Она је особа чија енергија није искориштена за колектив; то је особа која живи за друге узимајући животне намирнице од других. Може ли нешто такво бити дозвољено у радничкој републици? Не, не може. Не може бити дозвољено зато што проституција смањује резерву енергије и број радничких руку који стварају национално богатство и опште благостање, са тачке гледишта националне економије проститутка је раднички дезертер. Из овог разлога ми се беспоштедно супротстављамо проституцији. У интересу економије ми морамо започети борбу да смањимо број проститутки и искоријенимо проституцију у свим њеним облицима.

Вријеме је да разумијемо да проституција протурјечи основним принципима радничке републике која се бори против свих облика незарађених плата. За три године револуције наше идеје о овоме предмету се нису пуно промјениле. Нова филозофија, која има мало тога заједничког са старим идејама, је у процесу стварања. Прије три године према трговцу смо се односили као према поштованој особи. Под условом да су његови рачуни били уредни и да није очито преварио свог купца, трговац је награђиван титулом “трговца прве гилде”, “поштованим грађанином” итд.

Ставови револуције су се од тада радикално промјенили. Сада “искреног трговца” називамо шпекулантом, и умјесто награђивања , ми смо га извели пред специјални комитет и затворили га у радни логор. Зашто смо ово урадили? Зато што знамо да нову комунистичку економију можемо изградити само ако су сви одрасли грађани укључени у производни рад. Особа која не ради и која живи од туђег рада или незарађене плате штети колективу и републици. Зато ми ловимо шпекуланте, трговце и крадљивце који живе од незарађеног прихода. Против проституције се морамо борити као против још једног облика радничког дезертерства.

Ми зато не осуђујемо и не боримо се против проституције као посебне категорије већ као само једног аспекта радничког дезертерства. У радничкој републици за нас није важно да ли жена себе продаје једном мушкарцу или више њих, или да ли је она означена као професионална проститутка која продаје своје услуге клијентима или жена која се продала свом мужу. Све жене које избјегавају рад и не учествују у производњи или бризи о ђеци су обавезне, као и проститутке, на присилни рад. Не можемо правити разлику између проститутке и законите супруге коју издржава њен муж, без обзира ко он био, чак и ако се ради о “комесару”. Неучествовање у производном раду је заједничка црта која повезује све радничке дезертере. Радни колектив осуђује проститутку не зато што она даје своје тијело мушкарцима, као и законита жена која остаје код куће, већ зато што не ради у корист друштва.

Други разлог за организовање добро планиране кампање против проституције је да би се очувало народно здравље. Совјетска Русија не жели болести које би ослабиле њене грађане и смањиле њихов радни капацитет. Наравно, не ради се само о начину на које се болести преносе. Пренапучени животни услови, недостатак стандарда хигијене, заједничко посуђе и пешкири такође играју улогу. Даље, у времену мијењања моралних норми и посебно у тренутку сталног кретања војске, долази до наглог раста броја полних болести које се појављују независно од проституције. На примјер, грађански рат бјесни у плодним дијеловима јужног региона. Козаци су потучени И повлаче се заједно са Бијелом Армијом. Само су жене остале у селима. Оне имају свега осим мужева. Црвена Армија улази у села, распоређује се по кућама и остаје ту неколико седмица. Слободне везе се јављају између војника и жена. Ове везе немају ништа заједничко са проституцијом: жена је са мушкарцем добровољно зато што је привлачи, и на њеној страни нема никакве материјалне добити. Војник Црвене Армије не скрби за жену већ је сасвим супротан случај. Жена пази на њега за вријеме док је војска стационирана у селу. Војкса креће даље, али оставља полне болести за собом. Инфекција се шири. Болест се развија и пријети да осакати млађу генерацију.

На заједничком састанку ођела за зашиту мајки и женског ођела, професор Колцов је говорио о еугеници, науци о заштити и побољшању здравља људи. Проституција је блиско повезана са овим проблемом јер је један од главних начина ширења инфекције. Тезе заједничке комисије за борбу против проституције указују да је развој посебних мјера против полних болести хитан задатак. Наравно морају се повести кораци који ће се борити против свих узрока болести, а не само против проституције као што то ради лицемјерно буржоаско друштво. Иако се болести шире и због свакодневних околности, важно је дати јасну идеју какву улогу у томе игра проституција. Правилна организација сексуалног образовања младих људи је врло важна. Морамо омладину наоружати тачним информацијама како би у живот ушли отворених очију. Не смијемо остати нијеми на питања везана за сексуални живот; морамо прекинути са лажном и лицемјерном буржоаском моралношћу.

Проституција није компатибилна са совјетском радничком републиком и из трећег разлога: она не придоноси развоју и јачању основном класном карактеру пролетаријата и његовом новом моралу.

Која је фундаментална квалитета радничке класе? Које је њено најјаче морално оружје у борби? Солидарност и другарство је основа комунизма. Ако се овај осјећај јако не развија међу радним људима, изградња правог комунистичког друштва је неоствариво. Политички свјестан комуниста би логично требао на сваки начин охрабривати развој солидарности и борити се против свега што спријечава развој исте. Проституција уништава једнакост, солидарност и другарство између двије половине радничке класе. Мушкарац који купује услуге жене не види је као друга или особу са једнаким правима. Он жену види као зависну од њега и неједнако биће нижег ранга које је од мање вриједности за радничку државу. Презир који мушкарац има према жени коју плаћа за услуге преноси на све жене. Даљи развој проституције, умјесто развоја другарског осјећаја и солидарности, јача неједнаку везу међу половима.

Проституција је страна и штетна новом комунистичком моралу који је у процесу стварања. Задатак цијеле партије и женских ођела мора бити усмјерен на широку и одлучну кампању против овог насљеђа прошлости. У капиталистичким друштвима сви покушаји борбе против проституције су била бескорисна трошења енергије јер су двије околности које су довеле до појаве овог феномена, приватна својина и директна материјална зависност жене од мушкарца, чврсто установљене. У радничкој републици ситуација се промијенила. Приватна својина је укинута и сви грађани републике имају право на посао. Брак је престао бити начин на који жена себи налази “хранитеља” како би избјегла потребу да живи од свог рада. У Совјетској Русији, главни фактори који доводе до проституције су искоријењени. Остаје још само број секундарних економских и социјалних разлога с којима се лакше суочити. Женски ођели борби морају прићи енергичније и тако ће пронаћи широко поље активности.

На иницијативу Централног ођела, прошле године је формирана је заједничка комисија за борбу против проституције. Из неколико разлога рад комисије је био занемарен, али од јесени ове године долази до појаве знакова живота, и у сарадњи са доктором Голманом и Централним (женским) ођелом неки послови су планирани и организовани. Представници Народног комесаријата за здравље, рад и социјалну сигурност, индустрију, женски ођел и Савез комунистичке омладине су такође укључени. Комисија је своје тезе објавила у билтену број 4, и послала их свим регионалним ођелима социјалне сигурности, и израдила неколико конкретних мјера како би се ухватила у коштац са околностима који доводе до пораста проституције.

Заједничка комисија сматра да је битно да женски ођели узму активно учешће у овом раду јер проституција обухвата жене из радничке класе. Наш је посао и посао женских ођела да организујемо масовну кампању око питања проституције. Овоме проблему морамо приступити са интересом радног колектива и омогућити завршетак револуције унутар породице тако да веза међу половима буде на људским основама.

Заједничка комисија, са јасним тезама, сматра да је борба против проституције на фундаменталан начин повезана са реализацијом наше совјетске политике у сфери економије и опште изградње. Проституција ће коначно бити искоријењена онда када основа комунизма буде ојачана. Ово је истина која одређује наше активности. Али морамо разумјети важност стварања комунистичке моралности. Ова два задатка су блиско повезана: нови морал се ствара новом економијом, али нову комунистичку економију не можемо изградити без подршке новог морала. Јасност и прецизно размишљање су есенцијални, и не требамо се плашити истине. Комунисти отворено морају прихватити непредвиђене промјене у природи сексуалних веза које се управо догађају. Ова револуција произилази из промјене у економској структури и новом улогом коју жене имају у производној активности радничке државе. У тешком прелазном периоду, када се старо уништава а ново је у процесу стварања, односи међу половима се понекад развијају а да не одговарају интересима заједнице. Али постоји и нешто здраво у практиковању различитих веза.

Наша партија и посебно женски ођели морају анализирати различите облике како би се увјерили који облици одговарају општим задацима револуционарне класе и служе јачању заједнице и њених интереса. Понашање које штети заједници, комунисти морају одбацити. Овако је Централни женски ођел схватио задатак заједничке комисије. Не само да је потребно урадити практичне мјере у борби против ситуација и околности који погодују проституцији и рјешавање проблема становања и самоће итд., већ мора помоћи радничкој класи да уз своју диктатуру успостави и свој морал.

Заједничка комисија истиче чињеницу да се у Совјетској Русији проституција практикује а) као занимање, б) као средство да се заради додатни приход. Први облик проституције се рјеђе сусреће и у Петрограду, на примјер, хапшењима није значајно смањен број професионалних проститутки. Друго, облик проституције је широко распрострањен у капиталистичким земљама (у Петрограду, прије револуције, од укупно 50 хиљада проститутки само је 6 или 7 хиљада било регистровано), и оно се наставља под разним облицима и у Русији, совјетске даме размјењују своје услуге за пар ципела; радне жене и мајке продају своје услуге за брашно. Сељачке жене спавају са вођама антипрофитерских одреда као би сачувале нагомилану храну, а канцеларијске раднице спавају са својим шефовима у замјену за животне намирнице, ципеле и могуће промакнуће на послу.

Како да се боримо против овакве ситуације? Заједничка комисија се морала ухватити у коштац са важним питањем да ли проституција мора бити третирана као криминални прекршај. Многи представници комисије су заступали поглед да проституција треба бити прекршај, тврдећи да су професионалне проститутке очигледно раднички дезертери. Ако би такав закон прошао, хапшења и тјерања проститутки у радне логоре би постала прихватљива политика.

Централни ођел се изјаснио у потпуном одбацивању овог корака, тврдећи да ако би проститутке биле хапшене, онда би требало ухапсити и све законите жене које издржавају мужеви и не придоносе друштву. Проститутка и домаћица су раднички дезертери, и не можете једну послати у радни логор а да не пошаљете и другу. Ово је позиција коју је заузео Централни ођел и био је подржан од Комесаријата правде. Ако радничко дезертерство узмемо као критеријум, онда морамо казнити све облике радничког дезертерства. Брак или постојање одређених веза међу половима није важно и не може играти никакву улогу у дефинисању криминалних прекршаја у радничкој републици.

У буржоаском друштву, жена није под осудом када не ради посао који је користан за заједницу или када се продаје из материјалног интереса (двије трећине жена у буржоаском друштву се продаје законитим мужевима), већ када су њене сексуалне везе површне и кратког трајања. Брак у буржоаском друштву је карактерисан својим трајањем и формалном природом регистрације. На овај начин је очувано насљеђивање својине. Везе које су привремене природе и којима недостаје званична санкција се од стране бигота и лицемјерних бужоаских моралиста сматрају срамним.

Можемо ли ми, који заступамо интересе радног народа, привремене и нерегистроване сексуалне везе сматрати криминалним? Наравно да не можемо. Слобода у сексуалним везама међу половима не протурјечи комунистичкој идеологији. Интереси радог колектива нису угрожени привременом природом сексуалне везе или заснованом на љубави, страсти или пролазном физичком привлачности.

Сексуална веза је штетна и страна колективу само ако је међу половима присутна материјална добит, само ако су лажни рачуни замјена за међусобну привлачност. Није важно да ли однос узима облик проституције или легалног брака. Такве нездраве везе не могу бити допуштене јер пријете једнакости и солидарности. Зато морамо осудити сваки облик проституције и објаснити законитим женама какву тужну и нетолерантну улогу играју у радничкој држави.

Може ли присуство материјалног односа бити критеријум који одрежује шта јесте а шта није криминални прекршај? Можемо ли заиста наговорити пар да нам призна да у њиховој вези постоји елемент рачунице? Да ли би такав закон био изводив, посебно сада ако у обзир узмемо чињеницу присуства различитих сексуалних веза које се практикују међу радним народом и идејама сексуалног морала који је у сталном кретању? Гђе проституција престаје а брак из удобности почиње? Заједничка комисија се противи приједлогу да се проститутке кажњавају за проституисање, тј. продају и куповину. Заједничка комисија предлаже да сви људи који су осуђени за радничко дезертерство буду предани мрежи социјалне сигурности а одатле секцији Комесаријата који се бави распоређивањем радне снаге или установама и болницама. Проститутка није посебан случај; као и са другим категоријама дезертерства, она се шаље у радни логор само ако изнова избјегава рад. Проститутке се не третирају другачије од других облика радничког дезертерства. Ово је важан и храбар корак достојан прве свјетске радничке републике.

Питање проституције као криминалног прекршаја представљено је у тези број 15. Сљедећи проблем који треба размотрити је да ли закон треба обухватити кажњавање клијената проститутки. Неки у заједничкој комисији су били за то, али су морали одустати од идеје која није логично произилазила из наших основних премиса. Како дефинисати клијента? Да ли је то неко ко купује услуге жена? У том случају мужеви многих законитих жена би били криви. Ко може одлучити ко је клијент а ко није? Предложено је да овај проблем буде додатно разматран, али Централни ођел и већина комисије су били против. Представници Комесаријата правде су признали да није могуће јасно дефинисати када је прекршај направљен тако да и идеја о кажњавању клијената није изводива. Позиција Централног ођела је још једном усвојена.

Иако је комисија прихватила да по закону клијенти не могу бити кажњени, ипак је заговарала моралну осуду оних који посјећују проститутке или на неки начин праве посао од проституције. Тезе комисије истичу да савко ко зарађује од проституције могу бити кривично гоњени као особе које зарађују новац без сопственог рада. Законски приједлози заједничке комисије су написани и предложени на усвајање Совјету народних комесара. Они ће ступити на снагу у ближој будућности.

Остало је још да укажем на чисто практичне мјере које могу помоћи у смањењу проституције у чијем провођењу женски ођели могу играти активну улогу. Нема сумње да сиромашне и неадекватне плате које жене примају представљају један од главних фактора који гурају жене у проституцију. Према закону, плате мушких и женских радника су једнаке, али у пракси многе жене раде неквалификоване послове. Проблем побољшања њихових вјештина кроз развијање мреже посебних курсева мора бити ријешен. Задатак женских ођела је да прошире свој утицај како би образовне установе унаприједиле пружање стручне обуке радним женама.

Политичка заосталост жена и недостатак друштвене свјесности је други разлог за проституцију. Женски ођели би требали појачати свој рад међу пролетеркама. Најбољи начин борбе против проституције је подизање политичке свјесности широких маса жена и увлачење истих у револуционарну борбу у изградњи комунизма.

Чињеница да стамбена ситуација још увијек није ријешена такође охрабрује проституцију. Женски ођели и заједничка комисија за борбу против проституције може и мора пронаћи рјешење за овај проблем. Заједничка комисија ради на пројекту обезбјеђивања стамбених комуна омладини и кућа које ће омогућити смјештај женама које су тек стигле на одређени простор. Међутим, уколико женски ођели и комсомол у провинцијама не покажу иницијативу и не преузму независну акцију, све директиве комисије ће остати лијепе и добронамјерне резолуције, али остаће само на папиру. А толико тога можемо и морамо урадити. Локални женски ођели морају радити у сагласности са образовним комисијама како би направили правилну организацију сексуалног образовања у школама. Такође би могли одржати серију дискусија и предавања о браку, породици И историји веза међу споловима, указујући на зависност ових феномена и сексуалног морала од економских фактора.

Вријеме је да рашчистимо питање сексуалне везе. Вријеме је да овоме питању приђемо немилосрдном и научном критиком. Већ сам рекла да је заједничка комисија прихватила да професионалне проститутке буду третиране на исти начин као раднички дезертери. Из овога слиједи да жене које имају радну књижицу али практикују проституцију као додатни извор прихода не могу бити кажњене. Али ово не значи да се ми не боримо против проституције. Ми смо свјесни, као што сам већ истакла, да проституција штети радном колективу негативно утичући на психологију мушкараца и жена уништавајући осјећаје једнакости и солидарности. Наш задатак је поновна едукација радних колектива и довођењу психологије колектива у линију економских задатака радничке класе. Морамо немилосрдно одбацити старе идеје и ставове којих се држимо из навике и онда кад је економија надмашила идеологију. Стара економска структура се распада а са њом и стари облик брака, али ми се још увијек држимо буржоаског животног стила. Ми смо спремни да одбацимо све аспекте старог система и дочекамо револуцију у свим сферама живота, али само... не дирајте породицу, немојте покушати промијенити породицу! Чак и политички свјесни комунисти се боје да јасно сагледају истину, они одбацују доказе који јасно показују да старе породичне везе слабе и да нови облици економије диктирају нове облике веза међу споловима. Совјетска власт препознаје улогу коју жена игра у националној економији стављајући је на исту основу са мушкарцем, али у свакодневном животу ми се још држимо “старих обичаја” и спремни смо да нормалним прихватимо бракове који су засновани на материјалној зависности жене од мушкарца. У нашој борби против проституције морамо појаснити наш став према брачним односима који су засновани на истим принципима “куповине и продаје”. Морамо научити да будемо немилосрдни на овом питању; не смију нас заварати сентиментални приговори да “наша критика и проповједање науке угрожавају свете породичне везе”. Морамо објаснити да је стари облик породице надмашен. Комунистичко друштво не треба стару породицу. Буржоаски свијет је дао благослов на искључивост и изолацију брачног пара од заједнице; у атомизираном и индивидуалистичком буржоаском друштву, породица је била једина заштита од олуја живота, тиха лука у мору непријатељства и такмичења. Породица је била независна и затворена заједница. Ово не може бити у комунистичком друштву. Комунистичко друштво представља тако јак осјећај заједништва тако да не постоји могућност постојања изоловане и интроспективне породице. У садашњем тренутку слабе сродничке везе, породица и брачни живот. Нове везе међу радним људима се стварају другарством, заједничким интересима, колективном одговорношћу и вјером да колектив поставља највише принципе моралности.

Ја нећу на себе преузети да проповједам који облик ће брак И везе међу споловима имати у будућности. Али у једну ствар нема сумње: у комунизму сва зависност жене од мушкарца и сви облици материјалног прорачуна које можемо пронаћи у модерном браку ће нестати. Сексуалне везе ће бити засноване на здравом инстинкту за репродукцију подстакнути разузданошћу младалачке љубави, страсти, бљеском физичке привлачности или свјетлом интелектуалне и емотивне хармоније. Такве сексуалне везе немају ништа заједничко са проституцијом. Проституција је ужасна јер је то чин насиља жене на себе у име материјалне добити. Проституција је огољени чин материјалног прорачуна који не оставља простора који у обзир узимају љубав и страст. Гђе страст и привлачност почињу, проституција престаје. У комунизму, проституција и савремена породица нестају. Развија се здрава, радосна и слободна веза међу споловима. Долази нова генерација, независна и храбра са јаким осјећајем заједништва: генерација која добробит колектива ставља изнад свега осталог.

Другови! Ми постављамо темеље за ову комунистичку будућност. У нашим рукама је да убрзамо долазак ове будућности. Морамо ојачати осјећај солидарности међу радничком класом. Морамо ојачати осјећај заједништва. Проституција спријечава развитак солидарности, и зато морамо позвати женске ођеле да одмах започну кампању искорјењивања овог зла.

Другови! Наш задатак је да уништимо узроке проституције. Наш задатак је да водимо немилосрдну борбу против свих остатака индивидуализма и бившег облика брака. Наш задатак је да револуционишемо ставове у сфери сексуалних веза и доведемо их у линију са интересима радног колектива. Када комунистичка заједница искоријени савремене облике брака и породице , проблем проституције ће нестати.

Кренимо на посао, другови. Нова породица је већ у процесу стварања, и велика породица побједничког свјетског пролетаријата се развија и јача.