Написано: У егзилу крајем 1897.
Извор: Сочинения, 4 изд., том 2, 299-323.
Први пут издато: Објављено као посебна брошура y Женеви, 1898. године.
Транскрипција / HTML: Марксистичка организација Црвени 2017. / Mарксистичка интернет архива (marxists.org) 2017.
Copyleft: Маркистичка интернет архива (marxists.org) 2017. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условима наведеним у GNU Free documetation License
Другу половину деведесетих година карактерише необична живост y постављању и решавању руских револуционарних питања. Појава нове револуционарне партије нарoдноправаша, све већи утицај и успеси социјал–демократа, унутрашња еволуција нарoдовољства, - све је то изазвало живо претресање програмских питања како у кружоцима социјалиста - интелектуалаца и радника - тако и у илегалној литератури. У области илегалне литературе ваља истаћи „Главно питање“ и „Манифест“ (1894.) партије „Народног права“, „Летећи лист „Групе нарoдовољаца“, загранични „Радник“, који издаје „Савез руских социјал–демократа“, све интензивнију делатност на издавању револуционарних брошура, углавном за раднике, у Русији, агитациону делатност социјал–демократског „Савеза борбе за ослобођење радничке класе“ у Петрограду у вези са значајним петроградским штрајковима 1896. године итд.
Данас је (свршетак 1897. године) најактуелније питање, с нашег гледишта, питање практичне делатности социјал-демократа. Ми подвлачимо практичну страну социјал-демократизма, јер је његова теоретска страна, изгледа, већ преживела најоштрији период упорног несхватања од стране противника, упорних настојања да се нов правац угуши при самом његову појављивању, с једне стране, и ватрене одбране принципа социјал–демократизма, с друге. Сад су теоретски погледи социјал–демократа у главним и основним својим цртама довољно пречишћени. Међутим то се не може рећи о практичној страни социјал–демократизма, о његову политичком програму, о његовим методима рада, његовој тактици. Баш у тој области има, чини нам се, највише неспоразума и међусобног неразумевања, које смета да се потпуно приближе социјал-демократизму они револуционари који су се у теорији потпуно ослободили од народовољства, а y пракси - или самом силом прилика долазе до тога да пропагирају и агитују међу радницима, још више: до тога да постављају своју делатност међу радницима на тло класне борбе; - или теже да издвоје демократске задатке као основу читавог програма и читаве револуционарне делатности. Ово последње, ако се не варамо, вреди за оне две револуционарне групе које сад раде у Русији упоредо са социјал–демократима, наиме: за народовољце и народноправаше.
Зато нам се чини да је баш сад моменат да покушамо објаснити практичне задатке социјал-демократа и изложити разлоге због којих сматрамо да је њихов програм најрационалнији од трију постојећих програма, а да су замерке које се против њега износе основане у великој мери на неспоразуму.
Практична делатност социјал-демократа ставља себи за задатак, као што је познато, да руководи класном борбом пролетаријата и да организује ту борбу у обе њене манифестације: социјалистичкој (борба против класе капиталиста, која иде за тим да уништи класни систем и да организује социјалистичко друштво) и демократској (борба против апсолутизма, која иде за тим да извојује у Русији политичку слободу и демократизацију политичког и друштвеног система Русије). Рекли смо: као што је познато. И стварно, још од самог почетка, откако су се појавили као посебан социјалнореволуционарни правац, руски социјал-демократи увек су потпуно одређено указивали на тај задатак своје делатности, увек су истицали двојаку манифестацију и двојаку садржину класне борбе пролетаријата, увек су инсистирали на нераздвојној повезаности својих социјалистичких и демократских задатака, – повезаности која је јасно изражена у имену које су узели. Па ипак, и данданас често ћете срести социјалисте који имају сасвим наопаке појмове о социјал–демократима, оптужујући их да они игноришу политичку борбу итд. Да се задржимо мало на карактеристици обеју страна практичне делатности руске социјал-демократије.
Почнимо од социјалистичке делатности. Откако је социјал–демократски „Савез борбе за ослобођење радничке класе“ у Петрограду почео своју делатност међу петроградским радницима, карактер социјал–демократске делатности у том погледу требало би, свакако, да буде потпуно јасан. Социјалистички рад руских социјал–демократа састоји се у пропаганди учења научног социјализма, у ширењу међу радницима правилног разумевања данашњег друштвеног и економског система, његових основа и његова развитка, различитих класа руског друштва, њихова узајамног односа, борбе тих класа међу собом, улоге радничке класе у тој борби, њена односа према класама које пропадају и које се развијају, према прошлости и будућности капитализма, историјског задатка међународне социјал-демократије и руске радничке класе. У нераздвојној вези с пропагандом стоји агитација међу радницима, која се у данашњим политичким условима Русије и при данашњем нивоу развитка радничких маса природно истиче на први план. Агитација међу радницима састоји се у томе што социјал–демократи узимају учешћа у свим спонтаним манифестацијама борбе радничке класе, у свим сукобима радника с капиталистима: због радног дана, наднице, услова рада итд., итд. Наш је задатак - да своју делатност спојимо c практичним, свакодневним питањима радничког живота, да помажемо радницима да се сналазе у тим питањима, да обраћамо пажњу радника на најгрубље злоупотребе, да им помажемо да тачније и практичније формулишу своје захтеве послодавцима, да развијамо код радника свест о солидарности, свест о заједничким интересима и заједничкој ствари свих руских радника као јединствене радничке класе која чини део светске армије пролетаријата. Организовање кружока међу радницима, стварање правилних и конспиративних односа између њих и централне групе социјал–демократа, издавање и растурање радничке литературе, организовање дописа из свих центара радничког покрета, издавање агитационих летака и прогласа и њихово растурање, спремање контингента искусних агитатора, - то су, у главним потезима, манифестације социјалистичке делатности руске социјал–демократије.
Наш рад је пре свега и највише усмерен на фабричко-заводске, градске раднике. Руска социјал–демократија не сме распарчавати своје снаге, она се мора концентрисати на делатност међу индустриjским пролетаријатом, који је најпријемљивији за социјал–демократске идеје, најразвијенији интелектуално и политички, најважнији по својој бројности и по концентрисаности у крупним политичким центрима земље. Зато је стварање чврсте револуционарне организације међу фабричко–заводским, градским радницима први и главни задатак социјал–демократије, и окретати данас од тог задатка, било би сасвим неразумно. Али, признајући неопходност концентрисања својих снага на фабричко–заводске раднике, осуђујући распарчавање снага, ми никако нећемо да кажемо да руска социјал–демократија игнорише остале слојеве руског пролетаријата и радничке класе. Боже сачувај! Руски фабрички радник по самим условима свог живота најчешће мора ступати у најтешње односе с кустарима - тим индустриским пролетаријатом који је растурен изван фабрике у градовима и селима и стављен у много горе услове. Руски фабрички радник долази у непосредан додир и са сеоским становништвом (често фабрички радник има породицу у селу) и, према томе, мора се зближавати и са сеоским пролетаријатом, c многомилионском масом професионалних пољопривредних радника и надничара, а тако исто с оним упропашћеним сељаштвом које је, држећи се бедних парчади земље, упућено на одрађивања и свакојаке случајне „зараде“, тј. такође најамни рад. Руски социјал–демократи сматрају да није моменат да упућују своје снаге у средину кустара и сеоских радника, али они никако не мисле да занемарују ту средину и настојаће да просвећују напредне раднике и што се тиче питања живота кустара и сеоских радника, како би ти радници, долазећи у додир са заосталијим слојевима пролетаријата, уносили и међу њих идеје класне борбе, социјализма и политичких задатака руске демократије уопште и руског пролетаријата наносе. Непрактично је слати агитаторе кустарима и сеоским радницима док имамо толико посла међу фабричко-заводским, градским радницима, али у маси случајева социјалист-радник, мимо своје воље, долази у дoдир с том средином и он мора знати користити се тим случајевима и схватати опште задатке социјал–демократије у Русији. Зато су у великој заблуди они који оптужују руску социјал–демократију да је уска, да хоће да игнорише масу радног становништва због фабричко–заводских радника. Напротив, агитација међу напредним слојевима пролетаријата јесте најсигурнији и једини пут за буђење (како се покрет шири) и читавог руског пролетаријата. Ширење социјализма и идеје класне борбе међу градским радницима неминовно ће разлити те идеје и по плићим, ситнијим каналима: за то је нужно да поменуте идеје пусте дубље корене у припремљенијој средини и да прожму ту авангарду руског радничког покрета и руске револуције. Усмеравајући све своје снаге на делатност међу фабричко–заводским радницима, руска социјал-демократија спремна је да помаже оне руске револуционаре који у пракси долазе до тога да постављају социјалистички рад на тло класне борбе пролетаријата, не кријући при томе ни најмање да никакви практични савези с другим фракцијама револуционара не могу и не смеју водити компромисима или уступцима у теорији, у програму, у застави. Уверени у то да револуционарна теорија – кoja револуционарном покрету служи као застава - може данас бити само учење научног социјализма и класне борбе, руски социјал–демократи ће то учење свим силама ширити, бранити од погрешних тумачења, устајати против свих покушаја да се још млади раднички покрет у Русији веже с мање одређеним доктринама. Теоретски разлози доказују, а практична делатност социјал–демократа показује, да сви социјалисти у Русији морају постати социјал–демократи.
Прелазимо на демократске задатке и на демократски рад социјал–демократа. Понављамо још једанпут да је тај рад нераздвојно повезан са социјалистичким. Вршећи пропаганду међу радницима, социјал–демократи не могу да прелазе преко политичких питања и сматрали би сваки покушај да се преко њих пређе или чак да се она гурну у позадину за велику грешку и за одступање од принципа међународног социјал–демократизма. Напоредо c пропагирањем научног социјализма руски социјал–демократи стављају себи у задатак и пропаганду демократских идеја у радничким масама, они настоје да шире разумевање апсолутизма у свим манифестацијама његове активности, његове класне садржине, нужности његова обарања, немогућности успешне борбе за радничку ствар без постизања политичке слободе и демократизације политичког и друштвеног система Русије. Агитујући међу радницима на бази непосредних економских захтева, социјал–демократи нераздвојно повезују с тим и агитацију на бази непосредних политичких потреба, нужда и захтева радничке класе, агитацију против полицијског јарма, који се манифестује у сваком штрајку, у сваком сукобу радника с капиталистима, - агитацију против сужавања права радника као руских грађана уопште и као најугњетеније и најбесправније класе наносе, - агитацију против сваког истакнутог представника и лакеја апсолутизма који долази у непосредан додир с радницима и који јасно показује радничкој класи њено политичко ропство. Као што y економској области нема питања радничког живота које не би могло бити употребљено за економску агитацију, тако исто ни у политичкој области нема питања које не би могло послужити као предмет политичке агитације. Те две врсте агитације нераздвојно су повезане у делатности социјал–демократа, као две стране једне медаље. И економска и политичка агитација подједнако су потребне за развијање класне свести пролетаријата, и економска и политичка агитација подједнако су потребне као руковођење класном борбом руских радника, јер свака класна борба је политичка борба. И једна и друга агитација, будећи свест радника, организујући, дисциплинујући их, васпитавајући их за солидарну делатност и за борбу за социјал–демократске идеале, омогућиће радницима да опробају своје снаге на непосредним питањима, на непосредним потребама, омогућиће им да постижу делимичне уступке код свог непријатеља побољшавајући свој економски положај, приморавајући капиталисте да рачунају са снагом организованих радника, приморавајући владу да проширује права радника, да ослушкује њихове захтеве, држећи владу у сталном страху од непријатељски настројених радничких маса којима руководи чврста социјал–демократска организација.
Ми смо истакли нераздвојну повезаност социјалистичке и демократске пропаганде и агитације, потпуну паралелност револуционарног рада y једној и другој сфери. Али постоји и велика разлика међу оба вида делатности и борбе. Та разлика састоји се y томе што је у економској борби пролетаријат потпуно усамљен, имајући против себе и земљопоседнике–племиће и буржоазију, користећи се једино (и то не никако увек) помоћу оних елемената ситне буржоазије који нагињу пролетаријату. Међутим, у демократској, политичкој борби руска радничка класа није усамљена: с њом су овде заједно сви политички опозициони елементи, слојеви становништва и класе уколико су противници апсолутизма и уколико против њега, воде борбу у овом или оном облику. Раме уз раме с пролетаријатом стоје овде и опозиционо настројени елементи буржоазије, или образованих класа, или ситне буржоазије, или народности, или религије и секте које прогони апсолутизам итд., итд. Намеће се, природно, питање: какав треба да буде став радничке класе према тим елементима? И затим: да ли треба да се она уједини с њима ради заједничке борбе против апсолутизма? Та сви социјал–демократи признају да политичка револуција y Русији мора претходити социјалистичкој револуцији; треба ли можда, ујединивши се са свим политички опозиционим елементима ради борбе против апсолутизма, потиснути засад у позадину социјализам. Да није то нужно да би се појачала борба против апсолутизма?
Да пречистимо та два питања.
Што се тиче става радничке класе, као борца против апсолутизма, према свим осталим политички опозиционим друштвеним класама и групама, он је потпуно јасно одређен основним принципима социјал–демократизма, који су изложени y чувеном „Комунистичком манифесту“. Социјал-демократи помажу прогресивне друштвене класе против реакционарних, буржоазију против представника привилегованог и сталешког земљопоседа и против чиновништва, крупну буржоазију против реакционарних жудњи ситне буржоазије. То помагање не претпоставља и не захтева никакав компромис с несоцијал–демократским програмима и принципима, то је помагање савезника против даног непријатеља, при чему социјал-демократи пружају ту помоћ да би убрзали пад заједничког непријатеља, али они ништа не очекују за себе од тих привремених савезника и ништа им не уступају. Социјал–демократи помажу сваки револуционарни покрет против садашњег друштвеног система, сваку угњетену нарoдност, прогоњену религију, понижени сталеж итд. у њиховој борби за равноправност.
Помагање свих политички опозиционих елемената изразиће се у пропаганди социјал-демократа у томе што ће социјал–демократи, доказујући да је апсолутизам непријатељ радничке ствари, указивати и на то да је апсолутизам непријатељ ових или оних друштвених, група, указивати на солидарност радничке класе с тим групама у овим или оним питањима, у овим или оним задацима итд. У агитацији то помагање изразиће се у томе што ће социјал–демократи искористити сваку појаву полицијског угњетавања од стране апсолутизма и указивати радницима како то угњетавање погађа све руске грађане уопште, представнике нарочито угњетених сталежа, народности, религија, секта итд. напосе, и специјално како се то угњетавање одражава на радничкој класи. Напослетку, у пракси се то помагање изражава у томе што су руски социјал–демократи спремни да склапају савезе с револуционарима других праваца ради постизања ових или оних делимичних циљева, и та је спремност била више пута доказана на делу.
И овде смо дошли до другог питања. Указујући на солидарност с радницима ових или оних опозиционих група, социјал–демократи ће увек издвајати раднике, увек ће објашњавати привремени и условни карактер те солидарности, увек ће истицати специјалан класни положај пролетаријата, који се сутра може наћи против својих данашњих савезника. Рећи ће нам: „то истицање ослабиће данас све борце за политичку слободу“. То истицање ојачаће све борце за политичку слобoду, - одговорићемо ми. Јаки су само они борци који се ослањају на јасно схваћене реалне интересе извесних класа; и свако забашуривање тих класних интереса, који већ играју доминантну улогу у савременом друштву, само ће ослабити борце. То је прво. A друго, у борби против апсолутизма радничка класа мора издвајати себе, јер је само она до краја доследни и безусловни непријатељ апсолутизма, само су између ње и апсолутизма компромиси немогући, само y радничкој класи демократизам може наћи присталице без резерве, без неодлучности, без освртања назад. У свим другим класама, групама, слојевима становништва непријатељство према апсолутизму није безусловно, њихов демократизам увек се осврће назад. Буржоазија не може не схватати да апсолутизам кочи индустриски и друштвени развитак, али она се боји потпуне демократизације политичког и друштвеног система и увек може ступити у савез с апсолутизмом против пролетаријата. Ситна буржоазија дволична је по самој својој прирoди, и нагињући с једне стране пролетаријату и демократизму, она c друге стране нагиње реакционарним класама, хтела би да заустави историју, кадра је да наседне експериментима и удварањима апсолутизма (на пример у форми „народне политике“ Александра III), кадра је да склопи савез с владајућим класама против пролетаријата ради учвршћења свога положаја као ситних сопственика. Образовани људи, уопште „интелигенција“ не може не устајати против свирепог полицијског угњетавања од стране апсолутизма, који гони мисао и знање, али материјални интереси те интелигенције везују је за апсолутизам, за буржоазију, нагоне је да буде недоследна, да прави компромисе, да продаје свој опозиционарски и револуционарни жар за државну плату или за учешће у профитима или дивидендама. Што се тиче демократских елемената у угњетеним народностима и y прогоњеним религијама, свако зна и види да су класне противречности у тим категоријама становништва кудикамо дубље и јаче него солидарност свих класа такве категорије против апсолутизма и за демократске институције. Једино пролетаријат може бити - и, по своме класном положају, не може не бити - до краја доследан демократ, одлучан непријатељ апсолутизма, неспособан ни за какве уступке, компромисе. Једино пролетаријат може бити авангардни борац за политичку слободу и за демократске институције, јер, прво, на пролетаријату се политичко угњетавање одражава најјаче, не налазећи никаквих коректива у положају те класе, која нема ни приступа к врховној власти, чак ни приступа к чиновницима, ни утицаја на јавно мњење. А друго, само пролетаријат може до краја довести демократизацију политичког и друштвеног система, јер би таква демократизација дала тај систем у руке радницима. Ето зашто би спајање демократске делатности радничке класе с демократизмом осталих класа и група ослабило снагу демократског покрета, ослабило политичку борбу, учинило је мање одлучном, мање доследном, више способном за компромисе. Напротив, издвајање радничке класе као авангарде у борби за демократске институције ојачаће демократски покрет, ојачаће борбу за политичку слободу, јер ће радничка класа подстицати све остале демократске и политички опозиционе елементе, гураће либерале политичким радикалима, гураће радикале на дефинитиван раскид с читавим политичким и социјалним системом савременог друштва. Ми смо рекли горе да сви социјалисти у Русији морају постати социјал–демократи. Сад додајемо: сви прави и доследни демократи у Русији морају постати социјал–демократи.
Да објаснимо нашу мисао примером. Узмимо институцију чиновништва, бирократије, као посебног слоја лица, који се специјализовао за управљање и који је стављен у привилегован положај према народу. Почевши од апсолутистичке, полуазијатске Русије, па све до културне, слободне и цивилизоване Енглеске, налазимо свугде ту институцију која представља неопходан орган буржоаског друштва. Заосталости Русије и њену апсолутизму одговара потпуна бесправност нарoда пред чиновништвом, потпуно одсуство контроле над привилегованом бирократијом. У Енглеској постоји јака контрола народа над управом, али ни тамо та контрола ни издалека није потпуна, и тамо бирократија ужива доста привилегија, често је господар, а не слуга народа. И у Енглеској налазимо да јаке друштвене групе подржавају привилегован положај бирократије, ометају потпуну демократизацију те институције. Откуда то? Отуда што је њена потпуна демократизација једино у интересу пролетаријата: најпрогресивнији слојеви буржоазије бране извесне прерогативе чиновништва, устају против изборности свих чиновника, против потпуног укидања цензуса, против непосредне одговорности чиновника пред народом итд., јер ти слојеви осећају да ће такву потпуну демократизацију искористити пролетаријат против буржоазије. Тако је и у Русији. Против свемоћног, неодговорног, подмитљивог, некултурног, непросвећеног и паразитског руског чиновништва устали су врло многобројни и најразноврснији слојеви руског народа. Али осим пролетаријата ниједан од тих слојева не би пристао на потпуну демократизацију чиновништва, јер сваки други слој (буржоазија, ситна буржоазија, „интелигенција“ уопште) има нити које га везују с чиновништвом, јер су сви ти слојеви род руском чиновништву. Коме није познато како се, у светој Русији лако претвара интелектуалац–радикал, интелектуалац–социјалист у чиновника царске владе, – чиновника који теши себе тиме да доноси „корист“ у оквиру канцеларијске рутине, чиновника који правда том „коришћу“ своју политичку индиферентност, своје лакејство пред владом бича и корбача? Само је пролетаријат безусловни непријатељ апсолутизма и руског чиновништва, само пролетаријат нема никаквих нити које га везују c тим органима племићко–буржоаског друштва, само је пролетаријат способан да буде њихов непомирљив непријатељ и да води одлучну борбу против њих.
Доказујући да је пролетаријат, којим у његовој класној борби руководи социјал-демократија, авангардни: борац руске демократије, наилазимо на широко распрострањено и веома чудновато мишљење да руска социјал–демократија тобоже потискује у позадину политичке задатке и политичку борбу. То је мишљење, као што видимо, дијаметрално супротно истини. Али чиме да се објасни такво невероватно несхватање принципа социјал–демократије, који су излагани много пута и изложени већ у првим руским социјал–демократским публикацијама, - у брошурама и књигама групе „Ослобођење рада“ које су изишле у иностранству? Чини ми се да се та запањујућа чињеница може објаснити овим трима околностима:
Прво, општим несхватањем принципа социјал-демократизма од стране представника старих револуционарних теорија, који су навикли да програме и планове делатности праве на основу апстрактних идеја, а не на основу узимања у рачун реалних класа које делују у земљи и које је историја ставила у овакав или онакав узајамни однос. Баш одсуство тог реалистичког третирања оних интереса који подржавају руску демократију и могло је једино изазвати мишљење да тобоже руска социјал–демократија оставља у сенци демократске задатке руских револуционара.
Друго, несхватањем чињенице да спајање економских и политичких питања, социјалистичке и демократске делатности, y једну целину, у јединствену класну борбу пролетаријата, не слаби, него јача демократски покрет и политичку борбу, приближавајући је реалним интересима народних маса, извлачећи политичка питања из „тесних кабинета интелигенције“ на улицу, у средину радника и радних класа, стављајући на место апстрактних идеја о политичком угњетавању оне његове реалне манифестације од којих највише пати пролетаријат и на бази којих води своју агитацију социјал-демократија. Руском радикалу често се чини да социјал–демократ који уместо да отворено и директно позива напредне раднике у политичку борбу указује на задатак развијања радничког покрета, организовања класне борбе пролетаријата, - да социјал–демократ на тај начин одступа од свог демократизма, потискује у позадину политичку борбу. Али ако овде и има одступања, оно може бити само оно одступање о којем француска пословица вели: „Il faut reculer pour mieux sauter!“ (Треба да одступиш, да би боље скочио).
Треће, неспоразум је изазван тиме што сам појам „политичка борба“ нема исто значење за народовољца и народноправаша, с једне стране, и за социјал–демократа - с друге. Социјал–демократи друкчије схватају политичку борбу, они је схватају кудикамо шире него представници старих револуционарних теорија. Ту тезу, која може да изгледа као парадокс, јасно илуструје „Летећи лист „Групе народовољаца“ “ бр. 4 од 9. децембра 1895. Поздрављајући од свег срца ту публикацију, која сведочи о дубоком и плодном раду мисли који се одвија међу данашњим нарoдовољцима, не можемо да не истакнемо чланак П. Л. Лаврова „О програмским питањима“ (стр. 19-22), који рељефно показује друкчије схватање политичке борбе од стране нарoдовољаца старог стила.[1] „...Овде је - пише П. Л. Лавров говорећи о односу нарoдовољачког програма према социјал–демократском - битно једно и само једно: да ли је могуће организовање јаке радничке партије под апсолутизмом и мимо организовања револуционарне партије уперене против апсолутизма?“ (стр. 21, стубац 2); то исто мало више (стубац 1): „...организовати руску радничку партију пoд господством апсолутизма не организујући у исто време револуционарну партију против тог апсолутизма“. Нама су потпуно неразумљиве те разлике толико кардинално битне за П. Л. Лаврова. Како то? „Радничка партија мимо револуционарне партије уперене против апсолутизма“?? А зар радничка партија није револуционарна партија? Зар она није уперена против апсолутизма? Објашњење те чудноватости даје ово место y чланку П. Л. Лаврова: „Организација руске радничке партије мораће се стварати у условима постојања апсолутизма са свим његовим красотама. Ако би социјал-демократима пошло за руком да то учине не организујући y исто време политичку заверу[2] против апсолутизма са свим условима такве завере[2], онда би, разуме се, њихов политички програм био прави програм руских социјалиста, јер би се ослобођење радника вршило снагама самих радника. Али то је врло сумњиво, ако не и немогуће“ (стр. 21, стубац 1). Ето y чему је цела ствар! За народовољца појам политичке борбе идентичан је c појмом политичке завере! Мора се признати да је П. Л. Лаврову стварно пошло за руком да y тим речима потпуно рељефно покаже основну разлику у тактици политичке борбе код народовољаца и код социјал–демократа. Традиције бланкизма, завереништва, невероватно су јаке код нароцовољаца, толико јаке да они не могу замислити политичку борбу друкчије него у форми политичке завере. Социјал–демократи „се пак не могу окривити за такву ускост схватања; у завере они не верују; сматрају да је време завера давно прошло, да сводити политичку борбу на заверу значи сужавати је преко сваке мере, с једне стране, а с друге - бирати најнеефикасније методе борбе. Сваком је јасно да речи П. Л. Лаврова да „делатност Запада служи руским социјал-демократима за безуслован узор“ (стр. 21, стубац 1) нису ништа друго него полемички испад, а да у ствари руски социјал–демократи никад нису заборављали наше политичке прилике, никад нису маштали о томе да могу у Русији јавно створити радничку партију, никад нису одвајали задатак борбе за социјализам од задатка борбе за политичку слободу. Али они су увек мислили и мисле и даље да ту борбу треба да воде не завереници, него револуционарна партија која се ослања на раднички покрет. Они мисле да се борба против апсолутизма мора састојати не у ковању завера, него у васпитавању, дисциплиновању и организовању пролетаријата, у политичкој агитацији међу радницима која жигоше сваку манифестацију апсолутизма, која прикива на срамни стуб све перјанице полицијске владе и која гони ту владу на уступке. Зар делатност петроградског „Савеза борбе за ослобођење радничке класе“ није баш таква? Зар та организација не представља баш заметак револуционарне партије која се ослања на раднички покрет, руководи класном борбом пролетаријата, борбом против капитала и против апсолутистичке владе, не кујући никакве завере и црпећи своје снаге баш из спајања социјалистичке и демократске борбе у једну нераздвојну класну борбу петроградског пролетаријата? Зар делатност „Савеза“, ма колико да је кратко трајала, није већ доказала да пролетаријат руковођен од социјал–демократије представља крупну политичку снагу, с којом већ мора да рачуна влада, којој она хита да чини уступке? Закон од 2. јуна 1897,[3] и ужурбаношћу с којом се спроводи и својом садржином, јасно показује да значи изнуђен уступак пролетаријату, позицију отету од непријатеља руског народа. Тај уступак је сасвим минијатуран, позиција је врло безначајна, али ни организација радничке класе којој је пошло за руком да изнуди тај уступак тако исто се не одликује ни ширином, ни чврстином, ни дугом прошлошћу ни богатством искуства или средстава: „Савез борбе“ основан је, као што је познато, тек 1895/96, и његови прогласи радницима ограничавали cy се само на хектографисане и литографисане летке. Зар је могуће порицати да таква организација, која би y најмању руку уједињавала најкрупније центре радничког покрета у Русији (округе: петроградски, московско–владимирски, јужни и најважније градове, као Одесу, Кијев, Саратов итд.), која би имала револуционарни орган и уживала исти ауторитет код руских радника који ужива „Савез борбе“ код петроградских радника, - да би таква организација била врло крупан политички фактор у данашњој Русији, фактор c кojим би влада морала рачунати у целој својој и унутрашњој и спољној политици? Руководећи класном борбом пролетаријата, развијајући организованост и дисциплину међу радницима, помажући им да се боре за своје непосредне економске потребе и да освајају од капитала једну позицију за другом, васпитавајући политички раднике и бавећи се систематски, стално, прогањањем апсолутизма, гонећи сваког царског башибозука који даје пролетаријату да осети тешку шапу полицијске владе, - таква организација била би, у исто време, и организација прилагођена нашим условима организације радничке партије и моћна револуционарна партија уперена против апсолутизма. А расправљати унапред о томе којем ће средству прибећи та организација да би задала одлучан ударац апсолутизму: да ли ће она, на пример, изабрати устанак или масовни политички штрајк или неки други начин напада, - расправљати о томе унапред и решавати то питање данас било би празно доктринарство. То би било - као кад би генерали сазвали ратно веће пре него што скупе војску, мобилишу је, поведу против непријатеља. А кад се армија пролетаријата буде стално и под руководством јаке социјал–демократске организације борила за своје економско и политичко ослобођење, – тада ће та армија сама показати генералима методе и средства акције. Тада и само тада моћи ће се решити питање о задавању дефинитивног ударца апсолутизму, јер решење питања зависи баш од стања радничког покрета, од његове ширине, од метода борбе које је покрет израдио, од квалитета револуционарне организације која руководи покретом, од става других друштвених елемената према пролетаријату и према апсолутизму, од услова спољне и унутрашње политике, - једном речи, од хиљаду услова које је унапред предвиђати и немогуће и некорисно.
Зато је сасвим погрешно и ово резоновање П. Л. Лаврова:
„А ако они (социјал–демократи) буду морали, на овај или онај начин, не само груписати радничке снаге за борбу против капитала него и окупљати револуционарне личности и групе за борбу против апсолутизма, онда ће руски социјал–демократи фактички (курзив је пишчев) примити програм својих противника, нарoдовољаца, ма како они себе називали. Разлике у гледиштима на опшчину, на судбину капитализма у Русији, на економски материјализам јесу детаљи који имају врло мали значај за саму ствар и који помажу или ометају решавање појединих задатака, појединих метода припремања основних тачака, и - ништа више“ (стр. 21, стубац 1).
Смешно је чак побијати ову последњу поставку: да се разлике у погледима на основна питања руског живота и развитка руског друштва, на основна питања схватања историје могу тицати само „детаља“! Давно је већ речено да без револуционарне теорије не може бити ни револуционарног покрета, и тешко да је данас потребно доказивати ту истину. Теорија класне борбе, материјалистичко схватање руске историје и материјалистичка оцена данашње економске и политичке ситуације Русије, признавање да је нужно револуционарну борбу сводити на одређене интеpece одређене класе анализирајући односе те класе према другим класама, - називати та најкрупнија револуционарна питања „детаљима“ – толико је нетачно и неочекивано од стране ветерана револуционарне теорије да смо ми готово спремни да то место сматрамо просто lapsus–ом. А што се тиче прве половине цитиране тираде, њена нетачност још више запањује. Изјављивати у штампи да руски социјал–демократи само групишу радничке снаге за борбу против капитала (тј. само за економску борбу!) не окупљајући револуционарне личности и групе за „борбу против апсолутизма - то значи или не знати или не хтети знати општепознате чињенице о делатности руских социјал–демократа. Или можда П. Л. Лавров не сматра социјал–демократе који практично раде у Русији за „револуционарне личности“ и „револуционарне групе“?! Или он (то ће свакако бити тачније) под „борбом“ против апсолутизма подразумева само завере против апсолутизма? (Види .стр; 21, стубац 2: „..;ради се o... организовању револуционарне завере“; курзив је мој). Можда П. JI. Лавров мисли да онај ко не кује политичке завере не води ни политичку борбу? Понављамо још једанпут: такво схватање потпуно одговара старинским традицијама старинског народовољства, али оно апсолутно не одговара ни савременим представама о политичкој борби ни савременој стварности.
Остаје нам још да кажемо неколико речи о народноправашима. П. Л. Лавров је потпуно у праву, по нашем мишљењу, кад вели да социјал–демократи „препоручују нарoдноправаше као отвореније, и да су спремни да их подржавају, уосталом, не стапајући се с њима“ (стр. 19, стубац 2); требало би само дoдати: као отвореније демократе и уколико нарoдноправаши иступају као доследни демократи. На жалост, овај услов је пре жељена будућност него стварна садашњост. Народноправаши су изразили жељу да ослободе демократске задатке од народњаштва и уопште од везе са застарелим формама „руског социјализма“, али је испало да се ни они сами ни издалека нису ослободили старих предрасуда и да ни издалека нису били доследни кад су своју партију искључиво политичких преображаја назвали - партијом „социјално(??!)–револуциoнарном“ (види њихов „Манифест“, датиран 19 фебруара 1894) и кад су изјавили у своме „манифесту“ да „у појам народног права улази организовање народне производње“ (морам да цитирам по сећању), уносећи тако кришом предрасуде народњаштва. Зато је свакако П. Л. Лавров био донекле у праву кад их је назвао „политичарима с маском“ (стр. 20, стубац 2). Али можда је правилније гледати на народноправаштво као на прелазно учење коме се мора уписати у заслугу то што се оно постидело самониклости народњачких доктрина и отворено ступило у полемику с оним одвратним реакционарима народњаштва који пред полицијски класним апсолутизмом имају образа да говоре о пожељности економских, а не политичких преображаја (види „Главно питање“, издање партије „Народног права“). Ако у партији нарoдноправаша нема стварно никог осим бивших социјалиста који своју социјалистичку заставу крију из тактичких разлога, који само стављају маску политичара несоцијалиста (како претпоставља П. Л. Лавров, стр. 20, стубац 2), - онда, наравно, та партија нема никакве будућности. Али ако у тој партији има и не маскираних, него правих политичара несоцијалиста, демократа несоцијалиста, – онда та партија може донети велику корист настојећи да се приближи политички опозиционим елементима наше буржоазије, настојећи да пробуди политичку свест класе наше ситне буржоазије, ситних трговаца, ситних занатлија итд., - класе која је свугде у Западној Европи одиграла своју улогу у демократском покрету, која је код нас у Русији постигла нарочито брзе успехе у културном погледу и иначе у епоси после реформе и која не може не осећати јарам полицијске владе с њеним циничним помагањем крупних фабриканата, финансијских и индустријских асова-монополиста. За то је потребно само да народноправаши поставе себи за задатак баш приближавање разним слојевима становништва, а не да се стално ограничавају на ону исту „интелигенцију“ чију немоћ због одвојености од реалних интереса маса признаје и „Главно питање“. За то је потребно да народноправаши напусте све претензије да споје разнородне друштвене елементе и да социјализам одвоје од политичких задатака, да одбаце лажни стид који смета приближавању буржоаским слојевима нарoда, тј. да они не само говоре о програму политичара несоцијалиста него и да поступају према том програму, будећи и развијајући класну свест оних друштвених група и класа којима социјализам уопште није потребан, али које све јаче и јаче осећају јарам апсолутизма и потребy политичке слободе.
Руска социјал–демократија још је врло млада. Она тек излази из оног ембрионалног стања кад су најважније место заузимала питања теоретска. Она тек почиње да развија своју практичну делатност. Уместо да критикују социјал-демократске теорије и програме, револуционари других фракција морају, силом прилика, иступати с критиком практичне делатности руских социјал–демократа. И треба признати да се ова друга критика врло оштро разликује од критике теоретске, разликује се од ње толико да је било могуће измислити комичне гласове да петроградски „Савез борбе“ тобоже није социјал–демократска организација. Сам факат што су такви гласови могући показује колико је неправилно оптуживати, као што се данас чини, социјал-демократе да они игноришу политичку борбу. Сам факат што су такви гласови могући сведочи о томе да многе револуционаре које није могла да убеди теорија социјал-демократа почиње да убеђује њихова пракса.
Пред руском социјал–демократијом стоји још огромно, тек почето, поље рада. Буђење руске радничке класе, њена стихиска тежња за знањем, за уједињењем, за социјализмом, за борбом против својих експлоататора и угњетача испољава се сваки дан све рељефније и шире. Џиновски успеси које руски капитализам постиже у последње време јамче да ће раднички покрет стално расти и у ширину и у дубину. Ми данас, по свему судећи, преживљујемо онај период капиталистичког циклуса кад индустрија „цвета“, трговина се развија живо, фабрике раде пуном паром и кад се, као гљиве после кише, појављују безбројни нови заводи, нова предузећа, акционарска друштва, железнички објекти итд., итд. Није потребно да човек буде пророк да би предсказао неизбежност краха (више или мање наглог) који ће наступити после овог „процвата“ индустрије. Тај крах ће упропастити масу ситних сопственика, бациће масе радника у редове незапослепих и поставиће, на тај начин, пред све радничке масе у оштрој форми она питања социјализма и демократизма која су се већ давно појавила пред сваким свесним радником, пред сваким радником који мисли? Руски социјал–демократи морају се постарати да тај крах затекне руски пролетаријат као пролетаријат свеснији, уједињенији, као пролетаријат који схвата задатке руске радничке класе, који је кадар пружити отпор класи капиталиста који сад трпају у џеп огромне профите и који увек настоје да губитке свале на раднике, - кадар ступити на челу руске демократије у одлучну борбу против полицијског апсолутизма, који спутава руке и ноге руских радника и цео руски народ.
Дакле на посао, другови! Не губимо драгоцено време! Пред руским социјал–демократима стоји огроман посао задовољења духовних потреба пролетаријата који се буди, организовања радничког покрета, учвршћивања револуционарних група и њихове међусобне везе, снабдевања радника пропагандистичком и агитационом литературом, уједињавања растурених по свим крајевима Русије радничких кружока и социјал–демократских група у јединствену социјал–демократску радничку партију!
[1] Чланак П. Л. Лаврова, објављен у 4. броју, само је „извод“ из опширног писма П. Л. Лаврова написаног за „Материјале“. Чуо сам да су летос (1897.) изишли у иностранству и то писмо П. Л. Лаврова у целини и одговор Плехановљев, али нисам могао видети ни једно ни друго. Исто тако не знам да ли је изашао 5. број „Летећег листа „Групе народовољаца“ “ у коме треба да изиђе, како је редакција обећала, чланак поводом тог писма П. Л. Лаврова. Види бр. 4, стр. 22, стубац 1, напомена.
[2] Курзив је мој.
[3] Закон од 2. јуна 1897. ограничавао је трајање радног дана на 111/2 часова и уводио обавезан недељни одмор. Детаљну анализу закона и његову критику Лењин је дао у брошури „Нов фабрички закон“ (Сочинения, 4 изд., том 2, стр. 243-291). - Р е д.