Владимир Илич Лењин
Сеоској сиротињи
Развитак размене успоставио је тако тесну везу између свих народа цивилизованог света, да је велики ослободилачки покрет пролетаријата морао постати и одавно је већ постао међународни покрет.
Сматрајући своју партију за један од одреда светске армије пролетаријата, руска социјал-демократија иде за истим коначним циљем за којим теже социјал-демократи свих осталих земаља.
Тај коначни циљ одређен је карактером буржоаског друштва и током његовог развитка. Главну особину тог друштва чини робна производња на основу капиталистичких продукционих односа, у којима најважнији и најзнатнији део средстава за производњу и циркулацију робе припада малој, по свом броју, класи лица, док се огромна већина становништва састоји од пролетера и полупролетера, који су својим економским положајем принуђени да стално или периодично продају своју радну снагу, тј. да се упошљавају као најамни радници код капиталиста и да својим радом стварају приходе виших друштвених класа.
Област у којој владају капиталистички продукциони односи шири се све више и више, у оној мери у којој стално усавршавање технике, повећавајући привредни значај крупних предузећа, доводи до потискивања ситних самосталних произвођача, претварајући један њихов део у пролетере, сужавајући улогу осталих у друштвено-економском животу, и стављајући их местимично у више мање потпуну, више мање отворену, више мање тешку зависност од капитала.
Исти тај технички прогрес пружа, осим тога, могућност послодавцима да у све већим размерама искоришћавају женски и дечји рад у процесу производње и циркулације робе. А пошто он, с друге стране, доводи до релативног смањивања потребе послодаваца за живим радом радника, потражња радне снаге неминовно заостаје за понудом, услед чега се повећава зависност најамног рада од капитала и подиже ниво његове експлоатације.
Такво стање ствари у буржоаским земљама и њихово међусобно супарништво на светском тржишту, које се стално заоштрава, све више и више отежава продају робе, која се производи у све већој количини. Хиперпродукција, која се испољава у више мање оштрим индустриским кризама, за којима долазе више или мање дуготрајни периоди индустриског застоја, претставља неизбежну последицу развитка производних снага у буржоаском друштву. Кризе и периоди индустриског застоја, са своје стране, још више упропашћавају ситне произвођаче, још више повећавају зависност најамног рада од капитала, још брже доводе до релативног или чак апсолутног погоршања положаја радничке класе.
На тај начин, усавршавање технике, које значи повећавање продуктивности рада и пораст друштвеног богатства, условљава у буржоаском друштву нарастање друштвене неједнакости, повећавање растојања између имућних и неимућних и пораст необезбеђености егзистенције, незапослености и оскудице сваке врсте за све шире слојеве радних маса.
Али у оној мери у којој расту и развијају се све те противречности, својствене буржоаском друштву, расте и незадовољство радне и експлоатисане масе постојећим стањем ствари, расте број и јединство пролетера и заоштрава се њихова борба против експлоататора. У исто време усавршавање технике, концентришући средства за производњу и циркулацију и подруштвљавајући процес рада у капиталистичким предузећима, све брже и брже ствара материјалну могућност за замену капиталистичких продукционих односа социјалистичким - тј. могућност оне социјалне револуције која претставља коначни циљ целокупне делатности међународне социјал-демократије као свесног носиоца класног покрета пролетаријата.
Замењујући приватну својину на средства производње и циркулације друштвеном својином и уводећи планску организацију друштвеног процеса производње ради обезбеђења благостања и свестраног развитка свих чланова друштва, социјална револуција пролетаријата уништиће поделу друштва на класе и тиме ослободити читаво угњетено човечанство, јер ће учинити крај свим облицима експлоатације једндг дела друштва од стране другог.
Неопходни услов те социјалне револуције чини диктатура пролетаријата, тј. освајање такве политичке власти од стране пролетаријата која ће му дозволити да угуши сваки отпор експлоататора.
Стављајући себи у задатак да оспособи пролетаријат за извршење његове велике историске мисије, међународна социјал-демократија организује га у самосталну политичку партију, која стоји насупрот свим буржоаским партијама, руководи свим облицима његове класне борбе, разголићује пред њим непомирљиву супротност између интереса експлоататора и интереса експлоатисаних и разјашњава му историски значај и неопходне услове претстојеће социјалне револуције. Истовремено, она показује пред читавом осталом радном и експлоатисаном масом безнадност њеног положаја у капиталистичком друштву и неопходност социјалне револуције у интересу њеног властитог ослрбођења испод јарма капитала. Партија радничке класе, социјал-демократија, зове у своје редове све слојеве радног и експлоатисаног становништва, уколико они прелазе на гледиште пролетаријата.
На путу ка свом заједничком коначном циљу, који је условљен господством капиталистичког начина производње у читавом цивилизованом свету, социјал-демократи разних земаља принуђени су да постављају себи неједнаке непосредне задатке, како због тога што тај начин није свуда развијен у једнакој мери, тако и због тога што се његов развитак у разним земљама врши у различитим социјално-политичким приликама.
У Русији, где је капитализам већ постао владајући начин производње, сусрећу се још на сваком кораку остаци нашег старог, преткапиталистичког друштвеног поретка, који се заснивао на робовању радних маса спахијама, држави или шефу државе. У највећој мери сметајући економском прогресу, ти остаци не дозвољавају свестрани разчитак класне борбе пролетаријата, помажу одржавању и јачању најварварскијих облика експлоатације многомилионског сељаштва од стране државе и имућних класа и држе у непросвећености и обесправљености читав народ.
Најзначајнији од свих тих заостатака и најмоћнији ослонац читавог тог варварства јесте царско самодржавље. По самој својој природи оно је непријатељ сваког друштвеног покрета и неминовно мора бити најљући противник свих ослободилачких тежњи пролетаријата.
Зато Руска социјал-демократска радничка партија истиче као свој најближи политички задатак обарање царског самодржавља и његово замењивање републиком на основу демократског устава, који обезбеђује:
1. Суверенитет народа, тј. усредсређење целокупне врховне државне власти у рукама законодавне скупштине, састављене од претставника народа;
2. Свеопште једнако и непосредно изборно право на изборима како за законодавну скупштину, тако и за све месне органе самоуправе - за сваког грађанина који је навршио 20 година; тајно гласање на изборима; право сваког бирача да буде изабран у сва претставничка тела; плату за народне претставнике;
3. Неприкосновеност личности и стана грађана;
4. Неограничену слободу савести, речи, штампе, зборова, штрајкова и удружења;
5. Слободу кретања и занимања;
6. Уништење сталежа и пуну равноправност свих грађана без обзира на пол, веру и расу;
7. Признање права на самоопредељење свим нацијама које се налазе у саставу државе;
8. Пружање права сваком грађанину да тужи суду сваког чиновника без жалбе адмкнистративним путем;
9. Замену стајаће војске свеопштим наоружањем народа;
10. Одвајање цркве од државе и школе од цркве;
11. Бесплатно и обавезно опште и стручно васпитање за сву децу оба пола до 16 година. Снабдевање сиромашне деце храном, одећом и училима на рачун државе.
Као основни услов за демократизацију наше државне привреде, Руска социјал-демократска радничка партија захтева: укидање свих посредних пореза и увођење прогресивног пореза на приходе и наследство.
У интересу заштите радничке класе од физичке и моралне дегенерације, као и у интересу развијања њене способности за ослободилачку борбу, партија захтева:
1) Ограничење радног дана на 8 сати дневно за све најамне раднике;
2) Законско увођење недељног одмора, који непрекидно траје најмање 36 часова, за најамне раднике оба пола у свим гранама народне привреде;
3) Потпуну забрану прековременог рада;
4) Забрану ноћног рада (од 9 сати увече до 5 сати ујутру) у свим гранама народне привреде, изузимајући оне где је он безусловно потребан из техничких разлога, које су одобриле радничке организације;
5) Забрану да се послодавци користе најамним радом деце испод 16 година;
6) Забрану женског рада у оним гранама у којима је он штетан за женски организам; ослобођење породиља од рада 2 недеље пре и 4 недеље после порођаја;
7) Законско увођење грађанске одговорности послодаваца за потпуни или делимични губитак радне способности радника који је настао услед несрећних случајева или штетних услова производње и ослобођење радника од дужности доказивања да је тај губитак настао кривицом капиталиста;
8) Забрану исплаћивања наднице у роби; увођење недељног рока исплате по свим уговорима о најму радника и исплаћивање наднице у радно време;
9) Давање државне пензије остарелим радницима;
10) Повећање броја фабричких инспектора; постављање жена-инспектора у оним гранама где преовлађује женски рад; надзор од радника изабраних и од државе плаћених претставника над извршивањем фабричких закона као и над састављањем тарифа и шкартирањем робе;
11) Надзор органа месне самоуправе, уз учешће радничких претставника, над хигијенским условима станбених просторија које послодавци одређују за раднике, као и над унутрашњим редом у тим просторијама и условима њиховог изнајмљивања, - у циљу заштите најамних радника од мешања послодаваца у њихов живот и рад као приватних лица и грађана;
12) Увођење правилно организованог здравственог надзора у свим предузећима која се служе најамним радом и бесплатне медицинске помоћи за раднике на рачун послодаваца;
13) Проширивање надзора фабричке инспекције на све, гране народне привреде и на сва предузећа која се служе најамним радом, не изузимајући ни државна;
14) Увођење кривичне одговорности послодаваца за повреду закона о заштити рада;
15) Забрану да послодавци врше новчана одбијања од наднице из ма ког разлога и у ма ком циљу (глобе, одбијање за шкарт итд.);
16) Увођење струковних судова, састављених подједнако од претставника радника и послодаваца, у свим гранама народне привреде;
17) Стављање у дужност органцма месне самоуправе да оснују посредничке бирое за упошљавање домаћих радника и дошљака (берзе рада) у свим гранама производње, уз учешће претставника радничких организација у њиховој управи.
У циљу уклањања остатака кметства, који као тежак јарам леже на сељацима, и у интересу слободног развитка класне борбе на селу партија ће се борити за:
1) Укидање плаћања за откуп и кулук, као и за укидање свих обавеза које данас падају на сељаштво као на подложнички сталеж;
2) Укидање солидарног јемства и свих закона који ограничавају сељака у располагању земљом;
3) Враћање народу новчаних износа који су му одузети у виду плаћања за откуп и кулук; конфискацију манастирских имања и имања царске породице у том циљу као и опорезивање нарочитом порезом земље крупних земљепбседника-племића који су се користили зајмом из сума плаћених за откуп; претварање износа добијених тим путем у нарочити фонд за културне и хумане потребе сеоских заједница;
4) Организовање сељачких комитета: а) ради враћања сеоским заједницама (путем експропријације или - у случају ако је земља прелазила из руку у руку, - путем државног откупа на рачун крупног племићког поседа) оне земље која је одрезана од сељака приликом уништења кметства и служи у рукама спахија као средство за њихово подјармљивање; б) ради уклањања остатака феудалних односа, који су се сачували на Уралу, на Алтају, у Западном Крају и у другим областима државе;
5) Пружање права судовима да смањују несразмерно високу закупнину и да проглашују за неважеће оне уговоре који подјармљују сељака.
Тежећи остварењу својих најближих политичких и економских циљева, Руска социјал-демократска радничка партија помаже сваки опозициони и револуционарни покрет који је уперен против постојећег друштвеног и политичког поретка у Русији, „у“ исто време одлучно одбацујући све реформаторске пројекте који су повезани с ма каквим проширивањем или учвршћивањем полициско-чиновничког туторства над радним класама.
Са своје стране, Руска социјал-демократска радничка партија чврсто је убеђена да се пуно, доследно и трајно остварење поменутих политичких и социјалних преображаја може постићи само путем обарања самодржавља и сазива уставотворне скупштине, коју ће читав народ слободно изабрати.