О пракси. О вези сазнања и праксе - вези сазнања и акције -
Мао Цедунг, јула 1937.


Написано: 1937.
Извор: "Кинеска револуција" - Мао Це Тунг
Издање: Вук Караџић, Београд, 1968.
Превод: Даница Јакшић (превод руског издања "Изабраних дела Мао Це Тунга у четири књиге" Моква, 1952. Оригинал је издат у Пекингу 1951. )


Домарксовски материјализам је разматрао питања сазнања одвојено од друштвене природе људи, одвојено од историјског развитка човечанства и зато није могао да схвати зависност сазнања од друштвене праксе, то јест зависност сазнања од производње и класне борбе.

Марксисти пре свега сматрају да производна делатност људи јесте њихова главна практична делатност, и да она одређује сваку другу врсту делатности.
У свом сазнању људи углавном зависе од материјалне производне делатности, у чијем процесу они постепено схватају природне појаве, својства природе, природне законе и однос човека према природи; поред тога кроз производну делатност они такође постепено у различитој мери сазнају одређене односе међу људима.
Сва та знања не могу се постићи одвојено од производне делатности. У бескласном друштву сваки појединац, као члан тог друштва, сарађујући са осталим члановима друштва и ступајући са њима у одређене производне односе, бави се производном делатношћу усмереном на решавање питања материјалног живота људи.

У разним класним друштвима чланови тих друштава који припадају различитим класама, ступајући у разним облицима у одређене производне односе, баве се исто тако производним делатностима усмереним на решавање питања материјалног живота људи. То је основни извор развитка људског сазнања.

Друштвени рад људи не ограничава се само и једино на производну делатност, већ има и разних других облика: класна борба, политички живот, делатност у области науке и уметности; једном речју, човек као друштвено биће узима учешће у свим областима практичног живота друштва. Због тога човек у свом сазнању долази, у различитој мери, до разумевања различитих односа међу људима не само у процесу материјалног живота, него и у процесу културног и политичког живота (тесна повезаност с материјалним животом).
Наручито дубок утицај на развитак људског сазнања имају различити облици класне борбе. У класном друштву сваки човек заузима одређени класни положај, и нема идеологије која не би на себи носила класни печат.

Марксисти сматрају да се производа делатност људског друштва развија корак по корак, од нижег ка вишем, због тога се људско знање, како у односу на природу тако и у односу на друштво такође развија корак по корак, од нижег ка вишем, од простог ка сложеном, од једностраног ка вишестраном.
У току веома дугог историјског периода људи су могли само једнострано да схватају историју друштва; то се догађало, с једне стране, зато што су експлоататорске класе тендециозно тумачиле и изопачавале историју друштва, а са друге стране зато што су уске размере производње ограничавале видокруг људи. Тек када се заједно са појављивањем гигантских производних снага крупне индустрије појавио савремени пролетеријат, људи су били у стању да свастрано и историјски схвате процес историјског развитка друштва и да претворе своје знање о друштву у науку. Та наука и јесте марксизам.

Марксисти сматрају да само друштвена пракса људи може да буде критеријум истинитости људског снања о спољном свету. Јер фактички само ако у процесу друштвеног рада (у процесу материјалне производње, класне борбе, научних експеримената) постигну жељене резултате, људи добијају потврду о истинитости својих знања.
Ако људи желе да имају успеха у раду, то јест ако желе да постигну одређене резултате, онда неизоставно морају своје појмове довести у склад са законима објективног спољног света; у противном они ће доживети неуспех у животу.
Претрпевши неуспех, људи извлаче поуке из тог неуспеха, мењају своје појмове и доводе их у склад са законима спољног света, и тек тада могу неуспех да претворе у победу; управо ту истину казује она пословица: „Неуспех је мајка успеха“, и „На неуспесима се учи“.

Теорија сазнања дијелектичког материјализма ставља праксу на прво место, сматрајући дасе људско сазнање ни у најмањој мери не може одвајати од праксе, одбацујући све погрешне теорије које негирају важност праксе и које одвајају сазнање од праксе. Лењин је рекао: „Пракса је изнад (теоријског) сазнања, јер она нема само вредност свеобухватности већ и непосредне стварности“.1

Марксистичка филозофија – дијалектички материјализам – има две веома изражене специфичности:
Прва специфичност је њен класни карактер, отворено признање да дијалектички материјализам служи пролетеријату;
Друга специфичност је њен практични карактер, наглашавање зависности теорије од праксе, наглашавање да основа теорије јесте пракса, и да теорија са своје стране, служи пракси.
Истинитост знања или теорије не одређује се субјективном оценом, већ резултатима објективне друштвене праксе. Критеријум истине може бити само објективна друштвена пракса. Становиште праксе је прво и главно становиште теорије сазнања дијалектичког материјализма.2

Али на који начин се из праксе јавља људско сазнање и како оно, служи пракси? Да би се то разумело, довољно је упознати се са процесом развитка сазнања.

Ствар је у томе да људи, у процесу практичне делатности, виде испочетка само спољну страну различитих ствари, појава испољених у том процесу, виде поједине стране ствари и појава, виде само спољну везу између различитих појава.
На пример људи који су дошли однекуд у Јапан ради испитивања ситуације, првих дан-два виде у Јапану земљиште, улице, куће, сусрећу се са многим људима, присуствују пријемима, вечерама и митинзима, слушају разна предавања, читају разне документе; све су то спољне стране појава, поједине стране појава и спољна веза између тих појава.

Овај моменат процеса сазнања (осећаји и представе), назива се чулни моменат. Те различите појаве које су видела господа која испитују ситуацију у Јапану, делујући на њихова чула изазвале су код њих одређене осећаје, у њиховој свести појавио се низ представа и успостављена је приближна, спољна веза између тих представа; то је први моменат сазнања. На том степену сазнања људи још не могу да изграде јасне појмове и не могу да направе логичне закључке.

Продужавање друштвене праксе доводи до многоструког понављања појава, које изазивају код људи осећаје и представе. И тада у људској свести долази до скока у процесу сазнања: стварају се појмови.
Појам већ више не одражава спољну страну ствари, појава, нити поједине њихове стране, нити њихову спољну везу; он обухвата суштину појаве, појаву у целини, унутрашњу везу појава. Између појма и осећаја постоји не само квантитативна него и квалитативна разлика. Даљи развитак у том правцу, примењивање метода судова и закључака може довести до логичних закључака.
Када се у повести о „Три царства“* каже: „Само што се намрстиш, а у глави се ствара план“, или кад ми у обичном говору кажемо: „Допустите ми да размислим“, то значи да човек мисаоно оперише појмовима зато да доноси судове и да прави закључке. То је други моменат сазнања.

Господа из групе који су дошли да испитују ситуацију код нас, сакупивши различит материјал, и „размисливши“ о њему, могла би да донесу овакав суд: „Политика јединственог антијапанског националног фронта коју води Комунистичка партија, јесте доследна, искрена и поштена“. Ако су и господа исто тако поштене присталице јединства ради националног спасења, онда могу поћи даље и направити следећи закључак: „Јединствени антијапански национални фронт може се са успехом образовати“. У општем процесу људског сазнања неке појаве, овај моменат, рационални моменат сазнања – појмови, судови и логички закључци – јесте још важнији моменат.

Прави задатак сазнања састоји се у томе да се од осећаја подигне до мишљења, до постепеног схватања унитарних противуречности објективно постојећих ствари, појава, до схватања њихове законитости, до схватања унутарње везе између различитих процеса, то јест да се дође до логичног сазнања. Понављамо: логично сазнање разликује се од чулног сазнања тиме што чулно сазнање обухвата поједине стране ствари, појава, њихове спољне стране, спољну везу појава, а логично сазнање прави огроман корак напред, обухватајући појаву у целини, њену суштину и унутарњу везу појава, подиже се дотле да открива унутарње противуречности света који нас окружује и самим тим може да објасни развитак света који нас окружује у свој његовој свеобухватности, с његовим свеопштим унутрашњим везама.

Сличну дијалектичко-матријалистичку теорију процеса развитка сазнања, засновану на пракси, и на кретању од простог ка сложеном, пре марксизма нико није доследно разрадио. Марксистички материјализам први је правилно решио то питање, марксистички и дијалектички указао је на кретање сазнања по линији његовог све већег продубљивања, указао је на прогресивно кретање сазнања људи као дриштвених бића, у њиховој сложеној и стално понављаној пракси производње и класне борбе, кретање од чулног сазнања ка логичном.
Лењин је рекао: „Апстракција материје, закона природе, апстракција вредности итд, једном речју све научне (правилне, озбиљне, не бесмислене) апстракције, одражавају пророду, дубље, тачније, потпуније“.3
Марксизам-лењинизам сматра да се специфичне црте двају момената процеса сазнања састоје у томе што на нижем степену сазнање иступа као чулно сазнање, а на вишем степену оно иступа као логично сазнање, али оба момента представљају степене једног јединственог процеса сазнања. Чулно и рационално разликују се по свом карактеру, али нису међусобно одвојени, него их пракса сједињује.

Наша пракса сведочи да ми чулно перцепцирамо ствари, појаве не можемо одмах схватити, и да се само схваћене појаве осећају још дубље. Осећај може решити само питање спољне стране појава, питање суштине решава се само теоријским мишљењем. Решење тих питања се ни у најмањој мери не може одвојити од праксе. Човек не може да сазна ни једну појаву, без додира са њом, то јест, ако се његов сопствени живот (пракса), не дешава у условима те појаве. Раније се није могла сазнати законитост капиталистичког друштва, када се човек налазио у феудалном друштву, јер тада се још није појавио капитализам и није било одговарајуће праксе. Марксизам се могао појавити само као производ капиталистичког друштва. Маркс није могао у доба домонополског капитализма да унапред конкретно сазна извесне специфичне законитости епохе империјализма, пошто се империјализам као последњи стадијум капитализма још није био појавио и још није било одговарајуће праксе; тек су Лењин и Стаљин могли да узму зај задатак на себе.

Маркс, Енгелс, Лењин и Стаљин били су у стању да створе своју теорију не само захваљујући својој генијалности, него углавном и зато што су они лично узимали учешћа у тадашњој класној борби и научним експериментима; без тог услова никаква генијалност довести до успеха. Изрека „Сјуцај не прекорачи праг своје куће, а може да зна све ствари под овим небеским сводом“, била је празна реч у старо време када је техника била неразвијена, али у нашем веку развијене технике, она је могућа, мада право знање – лично стечено искуство имају људи повезани са животом под овим небеским сводом; ти људи стичу у свом раду знање које преко писмености и технике долази до „сјуцаја“ и пружа му могућност да индиректно сазна „о свим пословима под овим небеским сводом“.

За непосредно сазнање неке појаве или појава, неопходно је лично учешће у практичној борби чији је циљ да измени стварност, да измени неку појаву или појаве, јер само лично учешће у таквој практичној борби допушта нам да се додирнемо спољне стране неке појаве или појава, и само лично учешће у таквој практичној борби допушта нам да откријемо суштину неке појаве или појава, и да их разумемо. Такав је пут сазнања којим у стварности иде сваки човек; ствар је само у томе што неки намерно изопачавају истину и тврде супротно.

У веома смешној улози налазе се такозване „свезналице“, које накупе несистематско делимично знање па дижу себе на положај “прве личности под овим небеским сводом“, што само сведочи о њиховој претераној уображености. Знање је наука, и ту је неумесно ма и најмање лицемерство или надувеност, овде се одлучно тражи обрнуто: поштење и скромност. Ако хоћеш да стекнеш знање, онда учествуј у пракси која мења стварност. Ако хоћеш да осетиш укус крушке, онда је мораш изменити, сажвакати је. Ако хоћеш да сазнаш структуру и својства атома, онда мораш да вршиш физичке и хемијске експерименте, да измениш стање атома. Ако хоћеш да упознаш теорију и методе револуције, онда мораш да узмеш учешћа у револуцији. Свако истинско знање произилази из непосредног искуства. Ако човек не може непосредно испитати све на свету, и стварно већи део нашег знања јесте производ посредног искуства, то су знања која смо наследили из ранијих векова и знања која су стекли људи на неким другим местима. Та знања су производ непосредног искуства људи који су раније живели, или производ туђег непосредног искуства. Ако је за време непосредног искуства наших предака или савременика то знање одговарало оном услову о коме је говорио Лењин, то јест ако је оно било резултат научне апстракције и био научни одраз објективно постојећих појава, онда је то знање сигурно, у противном случају оно није сигурно. Због тога је људско знање састављено из два дела, података непосредног искуства и података посредног искуства. Поред тога, оно што је за мене посредно искуство, за друге је непосредно искуство. Према томе, ако се мисли на знања у целини, онда се ниједно знање не може одвојити од непосредног искуства.

Извор свих знања налази се у осећајима добијеним преко човекових чула из објективно постојећег спољног света; онај ко негира осећаје чула, негира непосредно искуство, негира лично учешће у пракси која мења стварност, тај није материјалиста. Ето зашто су смешне „свезналице “. Кинези имају стару пословицу: „Ако се не увучеш у легло тигра, нећеш ухватити тигрића“. Ова пословица је тачна за људску праксу и у истој мери је тачна за теорију сазнања. Сазнање одвојено од праксе не може се ни замислити. Да објаснимо дијалектичко-материјалистичко кретање сазнања (које се јавља на бази деловања усмереног на мењање стварности), кретање сазнања по линији постепеног продубљавања – навешћемо још неке конкретне примере.

У почетном периоду своје активности, периоду рушења машина и стихијске борбе, пролетеријат се у сазнавању капиталистичког друштва налазио тек на степену чулног сазнања и сазнавао је само поједине стране и сољну везу различитих појава капитализма. У то време пролетеријат је представљао такозвану „класу по себи“. Али када је наступио други период активности пролетеријата, период организоване економске и политичке борбе, када су разноврсно искуство стечено пракси, искуство стечено у току дуготрајне борбе, научно уопштили Маркс и Енгелс, и када се родила марксистичка теорија која је искоришћена за просвећивање пролетеријата и која је на тај начин, научила пролетеријат да схвати суштину капиталистичког друштва, да схвати односе експлоатације који се појављују између друштвених класа, да схвати историјске задатке пролетеријата, тада је пролетеријат постао „класа за себе“.

Исти пут је прешао кинески народ у сазнавању империјализма. Први степен површног чулног сазнања, степен борбе против странаца уопште за време тајпинског, боксерског покрета и др. Тек други степен био је степен рационалног сазнања, када је кинески народ схватио суштину угњетавања и експлоатације широких народних маса Кине од стране империјализма удруженог са кинеском компрадорском буржоазијом и феудално-земљопоседничком класом; то сазнање почело је тек у периоду „Покрета 4. маја“ 1919. године.

Осврнимо се сада на рат. Ако би ратом руководили људи без ратног искуства, они у почетном стадијуму не би могли да схвате суштинске законе руковођења тим конкретним ратом (на пример, нашим раволуционарним аграрним ратом у току прошлих десет година). У почетном стадијуму они би стекли искуство само на основу личног учешћа у многим биткама, од којих би се знатан број за њих завршио поразом. Али то искуство (искуство победе, а нарочито пораза) дало би им ипак могућност да схвате моменте унутрашње природе који прожимају читав рат у целини, то јест законитости тог конретног рата, да схвате стратегију и тактику и самим тим дало би им могућност да самоувереније руководе ратом. Ако би се у то време руководство у рату поверило човеку који нема искуства, онда би он, са своје стране, био у стању да схвати стварну законитост рата тек пошто претрпи неколико пораза (то јест, пошто стекне искуство). Често имамо прилике да чујемо како неки другови, не одлучујући се да се прихвате неког посла, изјављују да они тај посао нису у стању да изврше. А зашто они мисле да неће моћи да га изврше? Зато што немају јасну представу о карактеру и условима тог посла; или зато што се са сличним послом никад нису сусретали, или су се ретко сусретали; зато о њиховом познавању законитости тог посла не може бити ни говора. А после тога, када детаљно проуче стање и услове рада, они се почињу осећати самоуверенијим и пристају да приме тај посао. Ако такви људи проведу на том послу извесно време, они ће у њему стећи искуство; и ако се они, поред тога, буду и марљиво удубљивали у стварно стање, а не буду посматрали ствари субјективно, једнострано и површно, онда ће и они сами моћи да дођу до закључка о томе како треба радити и почеће радити много сигурније. Неизбежан крах доживеће само они људи који гледају на ствари субјективно, једнострано и површно, који се, дошавши на нову дужност, не интересују за стање, не удубљују се у ствари у целини (у раније и садашње стање тог посла) и не ушавши у суштину ствари (карактера датог посла и његове унутрашње везе са другим пословима), одмах почињу да самоуверено заповедају и издају наредбе.

Према томе први корак у процесу сазнања јесте први додир са појавом спољног света, – степен осећаја. Други корак јесте уопштавање података добијених путем осећаја, њихово поређење и прерађивање – степен појмова, судова и логичних закључака. Само при постојању веома богатих (а не одвојених и непотпуних) података, добијених путем осећаја, и само у том случају кад они одговарају стварности (то јест, ако они нису резултат обмане чула), могуће је на основу тих података изградити правилне појмове и теорију.

Овде постоје два важна момента, које је потребно нарочито подвући. О првом је напред било речи, али овде ћемо још једном поновити, – то је питање зависности рационалног сазнања од чулног. Онај ко сматра да рационално сазнање не произилази из чулног сазнања, тај је идеалиста. У историји филозофије постојао је такозвани рационализам, који је признавао само постојање разума, а негирао постојање искуства, и сматрао да је поуздан само разум, а да је искуство добијено путем чулног опажања непоуздано; грешка тог правца састоји се у томе што он окреће чињенице на главу. Поузданост података рационалног сазнања управо је обезбеђена тиме што су њихов извор подаци чулног опажања; у противном случају ти подаци рационалног сазнања постали би река без извора, дрво без корена, били би нешто непоуздано што се само субјективно јавља. Са гледишта поступности у процесу сазнања чулно искуство представља нешто првобитно, ми подвлачимо значај друштвене праксе у процесу сазнања, јер само друштвена пракса човека може да изазове појаву сазнања код њега, а стицање чулног искуства из објективног постојећег света. Ако је човек затворио очи, запушио уши и потпуно се оградио од објективно постојећег спољног света, онда за њега не може бити ни речи о сазнању. Сазнање почиње од искуства, – то и јесте материјализам теорије сазнања.

Други моменат, потреба продубљавања сазнања, потреба преласка са степена чулног сазнања на степен рационалног сазнања, – то и јесте дијалектика теорије сазнања. 4 Сматрати да се сазнање може зауставити на нижем степену, степену чулног сазнања, сматрати да је поуздано само чулно сазнање, а рационално сазнање да је непоуздано, значило би понављати у историји познате грешке емпиризма. Погрешке те теорије састоје се у несхватању да су, без обзира што подаци чулног опажања, несумњиво, представљају одраз неких реалности објективно постојећег спољног света (овде нећу додиривати идеалистички емпиризам, који се води искуством на такозвано самопосматрање), ти подаци ипак једнострани и површни, а да је такав одраз непотпун, и да не одражава суштину ствари. За потпуни одраз суштине ствари одраз унутрашњих законитости, потребно је створити систем појмова и теоријских поставки, подвргнувши богате податке чулног опажања преради путем мишљења, које се састоји у одбацивању љуске и одабирању зрна, уклањању лажног и чувању истинитог, у прелажењу са једне стране појава на другу, са спољног на унутрашње, – потребан је скок од чулног сазнања ка рационалном сазнању.

Од те прераде наше знање неће постати мање потпуно, мање поуздано. Напротив, све оно што се појавило у процесу сазнања на бази праксе и подвргло научној преради, како каже Лењин, дубље, тачније и потпуније одражава објективни свет. Управо то не схватају ускогруди практичари; они се клањају искуству и игноришу теорију, зато не могу да обухвате објективни процес у целини, њима недостаје јасна оријентација, они немају широких перспектива, они се упијају својим случајним успесима и површним представама. Кад би ти људи руководили револуцијом, они би је довели у ћорсокак. Рационално сазнање зависи од чулног сазнања, а чулно сазнање се мора развијати у рационално сазнање. Таква је теорија сазнања дијалектичког материјализма. Рационализам и емпиризам у филозофији не схватају историјски, или дијалектички, карактер сазнања, и мада сваки од тих праваца садржи једну страну истине (реч је о материјалистичком, а не идеалистичком рационализму и емпиризму), ипак ако се они посматрају са становишта теорије сазнања у целини, показаће се да су и један и други погрешни.
Дијалектичко–материјалистичко кретање сазнања од чулног ка рационалном врши се и у процесу сазнања малог (на пример, сазнање о каквом предмету или каквом послу) и у процесу сазнања великог (на пример, сазнање, разумевање неког друштва неке револуције).

Али кретање сазнања на овом се не завршава. Кад би се дијалектичко материјалистичко кретање сазнања зауставило само на рационалном сазнању, онда би се обухватила тек половина проблема; штавише, са гледишта марксистичке филозофије не би био обухваћен чак ни важнији део проблема. Марксистичка филозофија сматра да се главно не састоји у томе да се, пошто се схвате законитости објективног света, може објаснити свет, него у томе да се познавање објективних законитости искористи за активни преображај света. Марксизам признаје важност теорије, и то је дошло до потпуног изражаја у следећој Лењиновој поставци: „ Без револуционарне теорије не може бити ни револуционарне праксе“. 5 Али марксизам придаје озбиљан значај теорији управо зато, и само зато, што она може да усмерава практичну делатност. Ако се, нашавши правилну теорију, ограничавамо само на празне разговоре у њој, ако је не употребимо и не применимо у пракси, онда од те теорије, ма како она била добра, неће бити никакве користи.

Сазнање почиње од праксе; стекавши кроз праксу теоријско знање потребно је опет вратити се на праксу. Активна улога сазнања не изражава се само у активном преласку са чулног сазнања на рационално сазнање, него, што је још важније, у уздизању од рационалног сазнања до револуционарне праксе. Сазнање које је овладало законитостима света, треба да се опет усмери на праксу за преображај света, да се примени у пракси производње, у пракси револуционарне класне борбе и национално-ослободилачке борбе, као и у пракси научних експеримената. То је процес проверавања теорије и развоја теорије, продужење јединственог процеса сазнања.

Питање: одговара ли теоријска поставка објективној истини, не решава се у потпуности и не може бити у потпуности решено у кретању сазнања од чулног сазнања ка рационалном сазнању, о коме смо ми напред говорили. За потпуно решење тог питања треба се поново вратити од рационалног сазнања на друштвену праксу, применити теорију у пракси и испитати може ли она довести до одређеног циља. Многе природно – научне теорије биле су признате као тачне, не само зато што су те теорије створили научници природњаци него зато што су оне биле потврђене у даљој научној примени. Исто тако је марксизам–лењинизам признат као тачан не само зато што су ту теорију научно разрадили Маркс, Енгелс, Лењих и Стаљин, него и зато што је њу касније потврдила пракса револуционарне класне борбе и национално-ослободилачке борбе. Дијалектички материјализам јесте свеопшта истина зато што се, како показује његово проверавање на пракси друштва у целини, на пракси појединих класа и појединаца, све неизоставно потчињава његовим објективним законима које је открио марксизам. Историја људског сазнања показује да је тачност многих теорија била недовољно потпуна, и да је после проверавања на пракси њихова непотпуност била уклоњена. Многе теорије су биле погрешне, али после проверавања на пракси њихове грешке биле су исправљене. Ето зашто је пракса критеријум истинитости. „Становиште живота, пракса треба да буде прво и главно становиште теорије сазнања“.6 Изванредно је о томе речено код Стаљина: „…теорија постаје беспредметна ако се не повезује са револуционарном праксом, исто тако као што и пракса постаје слепа, ако себи не осветљава пут револуционарном теоријом“.7

Да ли се тиме завршава кретање сазнања? Ми одговарамо: завршава се и у исто време се не завршава. Људи као друштвена бића, укључени у праксу мењања одређеног објективног процеса на одређеном степену његовог развоја (било мењања неког процеса који се дешава у природи, или мењања неког друштвеног процеса), под утицајем одраза објективног процеса и своје субјективне активности добијају могућност да пређу од чулног сазнања на рационално и да стварају идеје, теорије, планове или пројекте, који углавном одговарају законима тог објективног процеса; а ако се у каснијем примењивању тих идеја, теорија, планова или пројеката у току мењања тог истог објективног процеса успе постићи одређени циљ, то јест ако се у току тог процеса раније разрађене идеје, теорије, планови и пројекти успеју претворити у стварност, или у општим цртама постићи њихово остварење, тада се кретање сазнања тог конкретног процеса може сматрати као завршено. На пример, у процесу мењања природе – остварење плана неке градње, потврда неке научне хипотезе, стварање неке машине, сакупљање жетве неке пољопривредне културе, или у процесу мењања друштва – успех неког штрајка, победа у неком рату, извршење неког плана у области просвете – све се то сматра постизавањем одређеног циља. Али, уопште узевши, и у мењању природе, и у мењању друштва ретко се дешава да се првобитне идеје, теорије планови и пројекти које су људи створили, спроведу у живот без најмањих измена. То се догађа зато што су људи који мењају стварност често спутани многобројним ограничењима; они су често везани не само научним и техничким условима, него и развојем самог објективног процеса и степеном његовог манифестовања (разне стране и суштина објективног процеса још нису сасвим откривене). У таквој ситуацији, услед појављивања у пракси непредвиђених околности, често се дешава да се идеје, теорије, планови и пројекти подвргавају делимичним изменама, а дешава се да се мењају и потпуно. То значи да има случајева када првобитно створене идеје, теорије, планови и пројекти делимично или потпуно не одговарају реалној стварности, да су делимично или потпуно погрешни. У много случајева тек после многих неуспеха успе да се одстрани заблуда, успе да се постигне склад са законитошћу објективног процеса и на тај начин успе да се претвори субјективно у објективно, то јест да се у пракси постигну жељени резултати. У сваком случају, са наступањем тог момента, кретање људског сазнања о одређеном објективном процесу на одређеном степену његовог развоја може се сматрати завршеним.

Али ако се посматра процес у његовом развоју, онда се кретање људског сазнања на томе не завршава. Сваки процес, без обзира да ли се он дешава у природи или друштву, услед унутрашњих супротности и борбе креће се напред и развија се. И процес људског сазнања исто тако мора, следећи га, ићи напред и развијати се. Ако је реч о друштвеном покрету, онда прави револуционарни руководиоци морају знати не само исправљати грешке у својим идејама, теоријама, плановима и пројектима, онако како је напред било речи, но и при преласку једног одређеног објективног процеса са једног степена развоја на други, морају знати сами, заједно са свим учесницима револуције, ићи у свом субјективном сазнању за тим прелазом, то јест радити на томе да нови револуционарни задаци и нови планови рада одговарају новој ситуацији. У револуционарном периоду ситуација се мења врло брзо, и, ако сазнање револуционара не буде стизало те измене, и, оно неће бити у стању да доведе револуцију до те победе.

Али често се догађа да идеје заостају за стварношћу; то се дешава зато што је људско сазнање подвргнуто ограничењима због многих друштвених услова. Ми се боримо против конзервативаца у нашим револуционарним редовима, јер њихове идеје не иду у корак са објективном ситуацијом која се стално мења, што се у историји показивало у виду десног опортунизма.
Ти људи не виде да је борба супротности већ покренула објективни процес напред, а да њихово сазнање још увек стоји на ранијем степену. Ова особина својствена је идејама свих конзервативаца. Њихове идеје су изван друштвеног збивања, они се не могу ставити на чело покрета друштва и одиграти улогу њиховог вође, они су способни само да се вуку на његовом репу, да гунђају зато што он иде сувише брзо напред и да покушавају да га повуку назад, да окрену точак историје натраг.

Ми се боримо и против “левог” фразерства. Идеје његових представника јуре напред прескачући одређене степене развоја објективног процеса; једни од носилаца тих идеја узимају илузије за истину, други насилно покушавају да данас остваре идеале који ће бити остварљиви тек у будућности; њихове идеје, изван савремене делатности већине људи, изван савременог збивања, у практичном раду испољавају се у авантуризму. За идеализам и механички материјализам, опортунизам и авантуризам, карактеристичен је несклад између субјективног и објективног, одвојеност сазнања од праксе. Марксистичко-лењинистичка теорија сазнања чија је карактеристична црта признање праксе као критеријума истинитости, мора водити одлучну борбу против тих погрешних погледа. Марксисти знају да је у апсолутном свеопштем процесу развоја васионе развој појединих конкретних процеса релативан. Зато из бесконачног тока апсолутне истине људско сазнање појединих конкретних процеса на одређеним етапама њиховог развоја црпе само релативне истине. Из збира бесконачних релативних истина ствара се апсолутна истина. 8.


Развој објективног процеса испуњен је противуречностима и борбом. Развој људског сазнања исто тако је испуњен противуречностима и борбом. Свако дијалектичко кретање у објективном свету може пре или после да нађе свој одраз у људском сазнању. Процес настајања, развоја и нестајања у друштвеном збивању бесконачан је, а исто тако бесконачан је и процес настајања, развоја и нестајања у људском сазнању. Пошто делатност заснована на одређеним идејама, теоријама, плановима и пројектима, и усмерена на промену објективне стварности, иде стално напред, и људско сазнање објективне стварности исто тако постаје све дубље и дубље. Процес мењања објективно постојећег реалног света вечан је и нема граница, а исто је тако вечно и нема граница људско сазнање истине у процесу праксе. Марксизам-лењинизам нипошто не одређује крај откривању истине, него, напротив, непрекидно открива путеве сазнања истине у процесу праксе. Наш закључак је: ми смо за конкретно историјско јединство субјективног и објективног, теорије и праксе, знања и акције; ми смо против -„левих“ и десних – погрешних погледа, одвојених од конкретне историје. У данашњој ери друштвеног развоја одговорност за правилно сазнање и преображај света историја је свалила на плећа пролетаријата и његове партије. Како у Кини тако и у читавом свету процес делатности на преображају света, процес чији је ток предвиђен на основу научног сазнања, дошао је сада до историјског момента од огромне важности, момента невиђеног у читавој историји човечанства, када долази до потпуног нестајања таме у Кини и у читавом свету и до претварања овог света у досад невиђени светли свет.


Борба пролетаријата и револуционарних народних маса за преображај света укључује и остваривање следећих задатака: преображај објективног света, као и преображај читавог субјективног света – преображај својих спознајних способности – преображај односа субјективног света према објективном. На једном делу Земљине кугле – у Совјетском Савезу – људи већ остварују те преображаје и данас убрзавају овај процес преображаја. Кинески народ и народи читавог света данас такође пролазе или ће у будућности проћи кроз процес тих преображаја.


Када је реч о објективном свету који треба преобразити, у њега се укључују и сви противници преображаја; они морају прво да прођу кроз етапу преображаја заснованог на принуди, после чега ће моћи да ступе у етапу преваспитавања, заснованог на свесности. Доба када човечанство буде дошло дотле да свесно преображава себе и свет, то ће и бити доба комунизма у читавом свету.

Кроз праксу откривати истине и кроз праксу потврђивати истине и развијати истине. Од чулног сазнања активно прелазити на рационално сазнање, и, даље од рационалног сазнања на активно руковођење револуционарном праксом, на преображај субјективног и објективног света. Пракса – сазнање, опет пракса – и опет сазнање, – овај облик у свом цикличком понављању нема краја, а садржај циклуса праксе и сазнања сваки пут диже се на виши степен. Таква је у целини теорија сазнања дијалектичког материјализма, такав је поглед дијалектичког материјализма на јединство знања и акције.


1В. И. Лењин, “Преглед Хегелове књиге “Наука логике” (Филозосфске свеске, М., 1947, стр 185.– прим. ред.)

2Види: К. Маркс и Ф. Енгелс, “Једанаест теза о Фојербаху” (Дела, т. ИВ, стр, 589 – прим. ред,); В. И. Лењин, “Материјализам и емпириокритицизам” (Дела, т, 14, стр. 130 – прим. ред.)

3 В. И. Лењин, “Преглед Хегелове књиге “Наука логике” (Филозосфске свеске, М., 1947, стр 146. – Прим. ред.

4В. И. Лењин каже: “Да би се разумело, треба емпиријски приступити разумевању, изучавању, од емпирије се подићи до општег”. В. И. Лењин, “Преглед Хегелове књиге “Наука логике” (Филозофске свеске, М., 1947, стр. 178 – прим. ред.)

5В. И. Лењин, “Шта да се ради” (Дела, т. 5, стр. 341 – прим. ред)

6В. И. Лењин, “Материјализам и емпириокритицизам” (Дела, т. 14, стр. 130 – прим. ред.)

7В. И. Лењин, “Шта да се ради” (Дела, т. 5, стр. 341 – прим. ред)



 

Мао Цедунг интернет архива