Живојин Павловић
Биланс совјетског термидора:
Приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора

 

II
Стрељање државника, официра и виших чиновника

Крвава метла је нарочито прошла кроз државне институције. Према статистици коју сам водио још од првих дана совјетског термидора, стрељан је 1 председник Савета народних комесара, 4 потпредседника и око 30 народних комесара (министара) централне Совјетске владе, 24 амбасадора и посланика на страни. Што се тиче федералних република, стрељано је 4 председника република, 11 председника Савета народних комесара (председника владе), преко 40 народних комесара (министара) и безброј поткомесара и виших државних функционера. Од војника је стре-љано 3 маршала, 35 генерала и 19 адмирала. Овој импозантној групи стрељаних бољшевика треба додати стотине и хиљаде виших и нижих совјетских чиновника, десетине хиљада официра, који су сви приложили своје животе на Стаљинов жртвеник, не као хероји, какви су били за време грађанског рата, већ као "шпијуни" и "издајници", како би на њиховим лешевима Стаљин што боље учврстио своју личну диктатуру и спроводио своју сопствену политику.

1. Стрељање Лењиновог наследника Рикова

После смрти Лењинове, на положају председника Савета народних комесара централне Совјетске владе заменио га је Риков. Рођен 1881, члан је партије од њеног стварања. Сељачки син, по свршетку права у Казану, сав се посвећује партијском илегалном раду, излажући се прогонима и осудама. Члан је Централног камитета Бољшевичке партије још од њеног стварања. После револуције заузимао је највеће положаје у совјетској државној администрацији: Председник Економског савета, потпредседник Савета рада и Одбране, члан Централног комитета и Политбироа, потпредседник Савета народних комесара, а по смрти Лењиновој долази на положај председника владе. Пошто се 1930 прикључује опозицији и води енергичну борбу за демократију у партији, а против личне диктатуре Стаљина и његове клике, суспендовао га је и поставио на његово место Молотова. Када се "покајао", Стаљин га је поставио за комесара пошта и телеграфа, на којем је положају и затворен. Осуђен је, као опозиционар у процесу са Јагодом и стрељан са још 15 "шпијуна" као "издајник".

2 Стрељање потпредседника Савета народних комесара

Од потпредседника Савета народних комесара цетралне владе стрељани су Камењев, познати бољшевик, бивши директор "Правде", централног органа Бољшевичке партије, члан Централног комитета и Политбироа партије, совјетски амбасадор у Риму и Лондону Делегат на Брестлитовској конференцији мира, председник Совјета у Москви, председник Савета рада и Одбране, директор Лењиновог Института, директор издања Лењинових дела и комесар унутрашње трговине.

Камењев је члан опозиције још од 1928 године и после изгона Троцког из Совјетске Уније постаје њен стварни шеф. После убиства Кирова затворен је и осуђен заједно са Зиновјевим на 5 година робије, а потом за исто дело као опозиционар осуђен је на смрт у групи Зиновјева и стрељан.

Чубар, велики пријатељ Стаљинов, затворен је и ишчезао, по свој прилици стрељан. Чубар је био председник Савета народних комесара за Украјину, са кога је положаја заменио у комесаријату финансија ухапшеног Гринку, и најзад га Стаљин, као свог поверљивог човека поставља за потпредседника Савета народних комесара централне владе. Никада није био троцкиста, нити је припадао ма којој антистаљинској групи. Његово хапшење у Москви је изазвало право запрепашћење, пошто је сматран за једног од најоданиЈих стаљиноваца. Његово хапшење уопште није ничим мотивисано. Проносе се вести да је ухапшен јер се противио стрељању опозиционара.

Рудзутак је члан Политбироа партије још од 1926 године. После првог "чишћења" Стаљин му је поверио положај потпредседника Савета народних комесара централне Совјетске владе. После једног личног напада партијског органа "Правде" смењен је и затворен као "неспособан" 17 марта 1938 године. Његова је судбина, такође, неизвесна. Никада није био у опозицији.

Мезлаук (Валеријан), бивши комесар за тешку индустрију, комесар за изградњу машина, пот-председник Госплана и посланик Уфе. Са положаја потпредседника Савета народних комесара затворен је заједно са Рудзутаком. Упорно су се проносиле вести да је и он стрељан. Мезлаук, такође, није припадао ниједној опозиционој групи.

Сулимов је стрељан са положаја председника Савета народних комесара Руске Републике, заједно са још неколико народних комесара.

3 Стрељање генералног секретара Совјетске Уније

После председника федералних република Калињина, највећа личност Совјетске Уније је њен генерални секретар. Овај положај заузимао је чувени ђурђијски бољшевик и лични пријатељ Стаљинов Јенукидзе још од 1918 године. За његово име је везано све совјетско законодавство и сви декрети. Он је са Калињином потписивао све реформе и наименовања народних комесара. Пуних 16 година Јенукидзе је био друга званична личност Совјетске Уније. Члан је партије од 1900 и скоро стални члан њене контролне комисије.

Са положаја генералног секретара Совјетске Уније скинут је 4 III1934 године због "неморала". Према званичном коминикеу скинут је јер је у његовој канцеларији била запослена нека бивша руска "принцеза". Уствари ово је био само непосредни повод. Главни разлог лежао је у неслагању са извесним мерама у партији, које је Стаљин преду зимао не консултујући надлежне партијске органе. Други разлог лежи у томе, што је Стаљин у својству секретара партије узео све државне послове у своје руке против чега је Јенукидзе отворено устао.

Скидање Јенукидзеа са послова требало је оправдати јавно, јер је он био једна од врло омиљених личности Совјетске Уније. Један од секретара партије, Хрушчов, рекао је на партијском конгресу, да је Јенукидзе скинут "пошто је изгубио квалитет правог бољшевика". Јенукидзе је уствари отворио еру стаљинског терора против свих оних који су покушали да се одупру његовој личној диктатури у партији и држави.

Али Стаљин се није задржао на овој казни против свог личног друга и пријатеља и против једног од својих најоданијих сарадника. Пошто је скинут са свог положаја, искључен је из партије 17 марта 1935 године, а потом је депортиран. Две године доцније 21 децембра 1937 Јенукидзе је осуђен на смрт и стрељан. Три казне за исто дело. Његова осуда на смрт доказала је да је историја "принцезе' била само изговор за скидање Јенукидзеа са положаја генералног секретара Совјетске Уније.

4 Стрељање народних комесара и њиховог помоћног особља

а) Комесаријат спољашњих послова

Од свих државних установа, највише је страдао Комесаријат спољних послова. За три године Стаљиновог терора у овом комесаријату стрељано је 4 помоћника комесара Литвинова и 24 амбасадора и посланика на страни. Једини који су спасли своје главе, бар за сада, су париски амбасадор Сурич, лондонски Мајски и први помоћник Литвинова Потемкин. Сви остали су или стрељани, депортирани или се налазе још увек по затворима чекајући моменат када ће се и они попети на гиљотину као "шпијуни". У овом општем клању совјетских дипломата комесар Литвинов је одиграо улогу црнца против својих најближих сарадника, па, пошто је отерао кога у Сибир а кога у смрт, дошао је ред и на њега да на сопственој грбачи осети сву тежину немилости кремаљског диктатора.

Добија се утисак да је у овом клању совјетских дипломата следило своје шефове скоро све ниже особље. За илустрацију овога служи нам најбоље совјетско посланство у Варшави, где је само за три месеца све особље смењивано три пута.

Страна штампа је неколико пута доносила вести о паду и Литвинова, шефа совјетске спољне политике. Према вестима, пак, из Москве, његов комесаријат био је "центар шпијунаже против Совјетске Уније". Исто тако и према оптужницама против похапшених дипломата добија се утисак да су сви дипломати били у служби, било Троцкога, било разних светских полиција. Они су били ништа друго до обични "курири" Троцкога, па према томе и "шпијуни" страних држава. Па, ипак, и поред свих тих оптужби Литвинов се најдуже одржао на положају комесара. Отуда се веровало да је он преживео термидорску кризу. Међутим, пада и он као жртва стаљинског терора.

Непосредни повод паду Максима Литвинова били су преговори о склапању пакта са Енглеском. Њему су Стаљин и већина чланова Политбироа замерили да је хтео да закључи овај пакт са Енглеском по сваку цену. Сасвим је било разумљиво да је политика Совјетске Уније требало да се што тешње веже за демократске земље, будући да је она сама дала директиве разним комунистичким партијама да поведу у овом смислу оштру кампању. Као први резултат ове политике дошло је и до идеје народног фронта у појединим земљама. Будући да је оваква политика била у складу са интересима светског пролетаријата који је био угрожен од фашистичких земаља, пакт са Француском и преговори са Енглеском су били логична последица ове политике. Ово утолико више, што је Совјетска Унија, односно њена Украјина била угрожена на првоме месту, и што су фашистичке земље повеле неку врсту крсташког рата против Совјетске Уније под фирмом "Анти-коминтернског" блока.

Међутим, Стаљин и његова клика, с обзиром на њихове методе и на све ово крвављење совјетских грађана били су много ближи фашистичким државама него демократским, те су у најкритичнијем моменту напустили своје савезнике и тиме дали Хитлеру могућности да изазове светску катастрофу. "Русија као фактор мира" одједаред је постала саучесник потпаљивача рата, па чак и њен најбољи помагач. То је био непосредни повод пада Литвинова, који је хтео да продужи традиционалну мировну политику Совјетске Уније, која је одговара-ла, не само интересима светског пролетаријата, већ је била сагласна и са бољшевичким доктринама.

Поред тога, један од разлога пада Литвинова јесте тај, што је он оптужен као "морални кривац" за тобожњу ситуацију у његовом комесаријату, који је постао "центар" антистаљинске акције.

Тако је пао још један стари бољшевик "отац колективне безбедности", највећи совјетски дипломата и после Бријана, свакако, један од највећих поборника мира.

Максим Литвинов, или Валах Мајер, како му је било право име, рођен је у Бјелистоку, који се сада налази у Пољској, где и данас живи његова породица. Још у младим годинама он прилази бољ-шевицима, емигрира и постаје са Красином један од организатора за убацивање у Русију бољшевичке литературе и пропагандиста из иностранства. Литвинов је био тај који је мењао новац који је Стаљин "експроприсао" у Тифлису ради финансирања партије. Услед те његове активности, лон-донска полиција га прогони из Енглеске, да би га после неколико година примила као совјетског министра спољних послова са свим почастима.

По повратку из емиграције Литвинов постаје главни сарадник Троцког а потом Чичерина у комесаријату за спољне послове, да би касније, пуних 15 година, под најтежим околностима дири-говао са много успеха овим тако важним ресором, и најзад, да у њему покаже све способности одли-чног дипломате, а и највернијег извршиоца поли-тике Кремља. Никада није припадао ниједној од опозиционих група.

О његовој судбини се врло мало зна, као уосталом и о судбини великог броја угледних бољшевика. Зна се само толико, да, чим је смењен са положаја, његови су портрети ишчезли из свих установа совјетских. Као народни посланик присуствовао је само једној седници Совјета у јуну 1939, да би и он потом, свакако, пошао путем изгнанства. Као пре 30 година!

Са Литвиновим ишчезава један од најстаријих Лењинових сарадника, један од најугледнијих бољшевика, и један од највернијих линијаша у Бољшевичкој партији. Сматран је, све до пада, за једног од најинтимнијих сарадника и пријатеља Стаљинових.

Од његових непосредних сарадника, поткомесара стрељани су сви осим Потемкина. (Овај се одржао, свакако, зато што и није стари бољшевик. Пришао је партији за време револуције.) Све су то стари бољшевици који су за време револуције играли капиталну улогу.

Сокољников. Стари бољшевик, члан ЦК и Политбироа Бољшевичке партије. За време рево-луције командује трупама у Туркестану. На другој Брестлитовској конференцији мира председава совјетској делегацији, и у том својству је и потписник Брестлитовског уговора о миру. Потом је делегат у Хагу, амбасадор у Лондону, потпредседник државног плана, поткомесар шума, комесар финансија и најзад Литвиновљев помоћник у комесаријату спољних послова, на ком је положају ухапшен и осуђен као "издајник" у групи Радековој на 15 година робије. Само захваљујући његовој великој популарности, како у Русији, а тако исто и на страни, Стаљин се није усудио да смакне и његову главу. Поред Радека он је једини остао у животу из познате групе осуђених Радек-Пјатаков. Поред тога Сокољников је важио као један од најбољих совјетских финансијских стручњака.

Крестински. Са положаја поткомесара за спољне послове одведен је на губилиште и Кре-стински, један од најближих сарадника Лењино-вих. Син професора гимназије, по свршеном правном факултету сав се предаје бољшевичком раду. За време револуције он је генерални секретар Бољшевичке партије, пре него што се Стаљин дочепао овога положаја, са кога је ликвидирао скоро све старе бољшевике.

Крестински је члан партије од 1903. године. Од 1921-30. он је совјетски амбасадор у Берлину, а потом комесар правде, комесар финансија и најзад, поткомесар спољних послова са кога је положаја затворен и осуђен у групи Рикова на смрт и стрељан као "шпијун". Од 1928. припадао је опозицији.

Карахан је трећи помоћник Литвинова који је на том положају стрељан. Јерменин пореклом, рођен је 1889. године. Поред Литвинова он је дипломатску каријеру текао у комесаријату за спољне послове. Био је интимни пријатељ Лењинов, и овај га је много ценио услед његове изванредне културе и необичног познавања источних проблема. Секретар совјетске делегације у Брестлитовску а потом помоћник Чичерина: 1921. Совјетски је амбасадор у Варшави, а затим одлази у Кину где игра врло важну улогу у Куоминтангу. У Кини је био један од највернијих извршилаца Стаљинових наредби, па према томе противник Троцког по такозваном "кинеском питању". По повратку из Кине помоћник је Литвинова и амбасадор у Турској, одакле јс опозван у Москву и стрељан без суда 21. децембра 1937. године заједно са Јенукидзеом као "одвратни ппшјун у служби међународиог фашизма".

Никада није припадао ниједној опозиционој групи у Бољшевичкој партији.

Стомоњаков је четврти помоћник Литвинова који је ишчезао. Пореклом Бугарин, Стомоњаков је био совјетски трговачки представник у Берлину. Члан је колегијума за спољне послове од 1926. године. Скинут је са положаја поткомесара за спољне послове 7. септембра 1938. и према вестима стране штампе такође стрељан без суда.

Амбасадори и министри на страни. Осим већ поменуте тројице дипломата Мајског, Потемкина и Сурича, сви остали амбасадори и посланици на страни су, или стрељани, или затворени и депор-тирани, или пак одбили повратак у Москву, да не би следили трагичну судбину својих колега који су ло одласку у Москву затварани и стрељани. Ово су махом стари бољшевици, које је Стаљин постављао за амбасадоре и посланике на страни да би их на тај начин одвојио од радничких маса и осујетио сваку акцију против његове личне диктатуре, јер су то већином стари бољшевици који су припадали разним опозиционим групама у партији.

Мало је дипломата који су суђени. Највећи број је стрељан без суда. Други се налазе још увек у депортацији, ако и они већ нису нечујно стрељани.

Према томе, стрељани су, или прогнани у Сибир: Дафтијан, совјетски амбасадор у Варшави; Јурењев, амбасадор у Берлину; његов заменик Меркулов, творац немачко-совјетског пакта, опозван је у Москву крајем августа 1939. и ишчезао; Богомолов, амбасадор у Кини; Тројановски, амбасадор у Вашингтону; Карски, амбасадор у Ангори; Розенберг, амбасадор у Шпанији; Азупас, совјетски посланик у Финској; Бродовски, посланик у Риги; Подолски, посланик у Каунасу; Устинов, посланик у Талину, извршио је самоубиство одбивши пов-ратак у Москву; Островски, посланик у Букуре-шту, и лични пријатељ Ворошилова; Јакубовић, посланик у Ослу; Раскољников, посланик у Софији, одбио је повратак у Москву и остао у емиграцији; Бескадијан, посланик у Пешти; Таиров, посланик у Монголској Народној Републици; Антопов-Овсјенко, генерални конзул у Барцелони итд. Александра Колонтај, амбасадор у Штокхолму, одбила је повратак у Москву, а потом одбила и да напусти амбасаду. Њена ситуација је за сада неизвесна. Верује се да ће из извесних разлога, ипак, остати на положају, јер се Стаљин много боји њене емиграције.

Према вестима извесних провинцијских совјетских листова, амбасадор Розенберг је "рехабилитован" јер је био "лажно оптужен". Међутим, до сада није добио никакву функцију у Совјетској Унији, те према томе још увек је његова судбина неизвесна.

Посланик у Атини Кобецки, опозван је у Москву и по прелазу совјетске границе, оглашен је за "народног непријатеља". Неколико дана касније умро је у болници у Москви пре него је осуђен или депортиран. Кобецки је био секретар Зиновјева.

Од отправника послова ишчезли су по опозивању у Москву: Штајн, отправник послова у Паризу; Виноградов, отправник послова у Варшави; Хиршфилд, саветник амбасаде у Паризу; као и његов колега Тепелов, такође, саветник у Паризу. Емигрирали су: Бутенко, отправник послова у Букурешту и Бармин, отправник послова у Атини. Никола Кузмин, генерални конзул у Паризу по опозивању у Москву је, такође, затворен.

Од виших чиновника комесаријата спољних послова ишчезли су: Цукерман, шеф одсека за Балкан; Фешнер, шеф одсека за Даљни исток; Вајберг, шеф западног одсека; Нојмап, директор романско-енглеског одсека, и Штерн, шеф немачког одсека итд.

Према извесним страним листовима, у коме-саријату за спољне послове смењено је око 95% целокупног особља.

Према томе само у овом комесаријату стрељано је или депортирано: 1 народни комесар, 4 народна поткомесара и 24 амбасадора и посла-ника на страни, поред великог броја чиновника, виших и нижих.

Понављамо да су то све у питању стари бољшевици. Отуда није на одмет донети неколико биографија стаљинских жртава, које ће још јаче подвући трагедију старих бољшевичких кадрова које данас Стаљин истребљује.

Антонов Овсејеико, био је у последње време совјетски генерални конзул у Барцелони. У том својству он је имао за дужност да припреми са агентима из ГПУ-а покољ шпанских троцкиста. Оштра кампања светског јавног мишљења спречила га је у овом подузећу. Међутим, ипак, успео Је да "ликвидира" шефа шпанских троцкиста (ПУМ) Нина. Истовремено анархисти оптужују Антонова да је припремио убиство шефа њиховог, Дурутија, на фронту. Будући да му је поверен овако деликатан посао, опште је било убеђење да је Антонов, најзад, задобио поверење стаљинске бирократске клике. Али под Стаљиновим режимом, никада Један бољшевик није сигуран за свој живот.

Како половином 1937. почиње у Совјетској Унији оштра кампања против комесара Правде Криљенка, у совјетским листовима је изашао коминике којим се Криљенко скида са положаја народног комесара, док се на његово место поставља Антонов-Овсејенко. Уствари, ово је био само мамац да се Антонов привуче у Москву. Већ у Одеси приликом искрцавања он је ухашпен и као многи други ишчезао. По свој прилици стрељан.

Историја бољшевичке револуције тесно је везана за име Антонова-Овсејенка. Стари бољшевик, још 1905. године он организује побуну у Севастопољу, због чега је осуђен на смрт. Ова му је казна замењена доживотном робијом. Од тада, па све до револуције, Антонов је у затвору и прогонству. 1917. године њему пада у дужност да заузме зимску палату и похапси чланове привремене владе. Од успеха ове акције зависила је, можда, и судбина револуције. У својству шефа војног савета Антонов извршава овај задатак са успехом. Потом је организатор Црвене војске у Украјини, а затим са фронта на фронт, свуда где је требала јака рука. Најпре је са Пјатаковим (стре-љан), па онда са Коцјубинским (ишчезао) и Евгенијем Боршом (убио се), где односи победе за победама. Командант петроградских трупа, а у 1921. угушује сељачку побуну на Волги.

У својству дипломате, представљао је Совјете у Прагу, Летонији, Варшави и најзад, у Барцелони.

Овсејенко је троцкиста још од првих дана. Пошто се и он "покајао" изгледало је да је најзад потпуно рехабилитован. Али, све те заслуге и слепо извршавање Стаљинових налога, нарочито у Шпанији, није могло спасити живот овог заслужног бољшевика и великог револуционара. Антонов-Овсејенко стрељан је као "шпијун" и "агент међународног фашизма".

Раскољников Федор, посланик совјетски у Софији, одбио је повратак у Совјетску Унију, будући да је и он стављен на листу "народних непријатеља". Рођен 1892. Раскољников је пришао Бољшевичкој партији 1910. године. Све до мобилизације сарађивао је у бољшевичком органу "Правди" и разним бољшевичким ревијама. За време револуције је потпредседник Совјета у Кронштату и директор листа "Глас правде", а потом је политички комесар морнарице и помоћник комесара ратне флоте; члан Војног револуционарног савета и командант флоте на Волги. Пошто је заузео Казан, постављен је за команданта каспијске флоте, а затим за команданта балтичке флоте.

По свршетку револуције морнар напушта флоту и постаје дипломата. Представља Совјете 1921. у Авганистану, а по повратку у Москву диригује ревијом "Краснаја нов". 1930. посланик је у Естонији, а касније први посланик у Бугарској.

Раскољников је одличан совјетски писац. Писао је под псеудонимом "Илин". Најбоље му је драмско дело "Робеспјер", које се сада са великим успехом даје у Паризу, а које је дуго година успешно држало совјетске позорнице. Драматизовао је Толстојево "Васкрсење", и дао неколико збирки приповедака из времена револуције.

Покољ старе бољшевичке гарде нашао га је на положају совјетског посланика у Софији. Као стари опозиционар Раскољников је, такође, сваког часа очекивао позив у Москву. Најзад, крајем марта 1938. године Литвинов га позива у Москву где ће бити "назначен за посланика у Вашингтону". Ово је био, уствари, мамац као и за Овсејенка и многе друге, само да би дошли у Москву. Из Софије је кренуо 1. априла исте године. Како му се није журило, тек после пет дана био је на совјетској граници, где му сасвим случајно дође до руку један совјетски лист у коме између осталих имена међу "народним непријате-љима" нађе и своје име. Тек ту се одлучи да емиг-рира. Дошао је у Француску где се крио од агената ГПУ и на сам дан потписа совјетско-немачког пакта полуди на француској Ривијери, од силног узбуђења услед овог незапамћеног издајства стаљинске бирократске клике.

Мешко, директор "Интуриста", стари бољшевик, једини је од 25 народних комесара из Бакуа, који је преживео масакрирање бољшевика од стране енглеских трупа. Осуђен је за "неморал" на 10 годи-на робије, пошто Стаљин није могао да га оптужи за "шпијунажу" или "троцкизам", будући да никада није припадао ниједној од опозиционих група.

Тако, дакле, од свих амбасадора и посланика на страни једино су се одржали Мајски и Сурич. Докле, то није могуће рећи. У сваком случају једно је тачно, а то је, да су се они одржали не зато што уживају апсолутно поверење кремаљских бирократа, већ искључиво услед тога што су се у овој општој гужви нашли на положајима амбасадора у Паризу и Лондону, где су имали да вешто прикривају издаје које је Стаљин спремао са Хитлером.

Тако је стаљинска бирократија успела да лиши Совјетску Унију, не само најбољих њених дипломата, већ и највећих бољшевика, твораца партије и најближих Лењинових сарадника.

б) Комесаријаш рата

Нема сумње да је овај комесаријат дао бројно највише и најдрагоценијих жртава. Може се са правом рећи да је "чистка" скоро потпуно разорила виши, а добрим делом и нижи официрски кадар.

Према Ерику Воленбергу* (The Red Army -Лондон, прим Ж П ), бившем немачком и бившем совјетском официру и врло угледном члану Коминтерне, по одласку Јежова на положај шефа ГПУ-а, Црвена армија је бројала око 80000 официра. Од овог броја само је у 1937 години ухапшено и стрељано око 20000. Сви су били чланови партије. Према познатом француском војном писцу генералу Баратијеу, затворено је у периоду стаљинског терора око 30000 официра, и то нарочито виших. То су махом политички комесари, војни шефови из доба грађанског рата, а нарочито они, који су се формирали у војним школама за време док је био генералисим Црвене војске Лав Троцки.

На крају 1937 године, ситуација у Црвеној војсци била је више него тешка. Велики број војних школа, нарочито у Москви, Лењинграду и Украјини биле су распуштене. Јер су сви официри, наставници ових школа били похапшени или скинути са својих положаја. У командним јединицама, у многим гарнизонима, било је таквих случајева, да су новопроизведени млади официри, услед недостатка официрског десеткованог кадра, преузимали команду батаљона и пукова. Отуда и велика кампања у том времену за регрутацију војних питомаца, чији је ефектив био три пута већи него претходне године.

Напоменули смо да је нарочито страдао виши официрски кадар. Велики ратни савет који је изабран 1934 године састојао се од следећих личности Гамарник, помоћник Ворошилова, први политички комесар Црвене војске (стрељан), Тухачевски, маршал Совјетске Уније и први помоћник Ворошилова (стрељан), Орлов, адмирал, шеф штаба морнарице (стрељан), Калепски (ишчезао), Јакир, генерал, командант трупа у Украјини (стрељан), Камењев (умро), Сержо Орџоникидзе, комесар тешке индустрије (отрован), адмирал Муклевич (стрељан), генерал Алкснис, командант цивилне авијације (стрељан), остали у животу су још само Ворошилов и Буђони.

Од пет новопроизведених маршала Совјетске Уније остали су у животу још само два Ворошилов и Буђони Стрељани су Тухачевсш, Јегоров и Блихер.

Тешко је рећи колико је стрељано генерала и виших официра, јер од свих стрељања и хапшења најмање је совјетска штампа писала о хапшењу и стрељању официра. Према париском листу "Тану" (од 4 III 1939) који је добро пласиран да би могао сазнати шта се дешава иза кулиса у Совјетској Унији, овако стоји са стрељањем вишег официрског војног кадра.

Од 19 виших команданата армије стрељано је 13, од 85 команданата армије (ефективна команда) остало је свега њих 15, од 195 команданата дивизије стрељано је 110, од 406 команданата бригада стрељано је 202.

Имена стрељаних виших официра није, такође, лако сазнати, јер од свих стрељаних официра објављен је само један процес и то Тухачевског и још 6 генерала. Сви остали су стрељани без суда. Ипак према совјетским, а нарочито према провинцијским листовима сазнају се неколико имена стрељаних генерала, то су Ачкснис, Амелин Бјелое, Ђаконов, Дубовој, Дибенко, Ајдеман, Фелдман, Фшиман, Гамарник, Горбачев, Германович, Кошорин, Кујбишев, Корк, Левандовски, Муралов, Уборееич, Петровски, Примаков, Путна, Семенов, Венцов, Јакир, Гекер, Шмит, Савицки, Уншлихт, Федуо, Дајч, Качалов, Петерсон. Генерал Кривицки, шеф шпијунаже за Европу је остао у емиграцији.

У августу 1939. пронеле су се вести, такође, о хапшењу генерала Штерна, шефа штаба ишчезлог маршала Блихера, генерала Лапина, помоћника Блихеровог, генерала Рапопорта, политичког комесара војне академије "Фрунзе". Хапшење генерала Штерна је совјетска штампа демантовала, јер касније се налазио на листи одликованих виших официра и генерал Штерн.

Стрељани су или затворени од познатих совјетских адмирала следећи: Александар Гераис, Душенов, Дјезенов, Корошкин, Иванов, Кирејев, Кожапов, Левчеико, Лудри, Миклијевич, Орлов, Петров, Смирнов, Викторов, Јумашев, Шишков, Вадацки, Исаков, Арас, поморски аташе у Вашингтону итд.

Од познатијих политичких комесара у рангу генерала поред Гамарника, њиховог шефа, стрељани су или затворени: Антонов, Баторски, Баранов, Бите, Исајенко, Слуцки, Соломко, итд.

Ово је само приближна листа стрељаних или депортираних совјетских официра. Тешкоћа долази отуда што њихови процеси уопште нису објављивани, или их уопште није ни било. Према совјетској штампи одржан је само процес против Тухачевског и другова. Сви остали су стрељани без суда.

На овај начин уништена је читава плејада хероја грађанског рата, чијем јунаштву и органгоаторским војничким способностима Совјетска Унија дугује њено стварање. Остало је само још њих неколико око Ворошилова и Буђонија, који су кукавички повили грбачу пред кремаљским диктатором.

Као и у процесима такозваних "шпијуна и издајника", и овде се поставља питање: зашто оволико клање толиког броја црвених официра?

Велики број оних који су познавали ситуацију у Совјетској Унији после првих процеса, а који нису прихватили тезу о "шпијунима у служби међународног фашизма", само су нагађали разлоге стрељања скоро једне четвртине совјетских официра.

Званична теза састоји се у томе, да су совјетски официри "погазили заклетву" и "издали класном непријатељу тајне совјетске народне одбране". Ако се чак и претпостави да је ова теза тачна, онда нам остаје да верујемо да Црвена армија не представља никакву војну силу. Ако је у истој сваки други или трећи официр или војник шпијун или издајник, онда то и није војска већ банда шпијуна, који ће у првом окршају прећи на страну непријатеља.

Ако се Стаљиново тврђење узме као тачно, да је Црвена војска заражена шпијунажом, а нарочито официри, који су сви чланови партије, онда се Совјетска Унија и светски пролетаријат могу само стидети једне такве војске. Кад Совјетска влада није могла за 20 година свога постојања да изгради један сигуран официрски кадар од 170 милиона становника и од 2 милиона чланова партије, онда нам не остаје ништа друго до да изгубимо свако поверење у једну такву армију, коју смо до сада називали "армија светског пролетаријата".

Ако је таква војска, онда какав је остали државни апарат, у коме има мање партијаца и мање симпатизера совјетске власти? Колики тек тамо треба да је проценат "шпијуна и издајника"?

Па онда друго питање. Ако је тачно да је тамо све заражено шпијунажом, како је онда могао да се тај режим одржи пуних 20 година без великих потреса? Када су стрељани најзаслужнији официри, највећи револуционари као шпијуни, онда колики је проценат међу онима који су мало или нимало узели учешћа у револуцији?

У ту тезу је немогуће веровати. Немогуће веровати, не само што се тиче официра, већ и осталих стрељаних бољшевика.

Сви совјетски официри, и сви они бољшевици, који су умакли преко границе, као генерал Кривицки и други, сагласни су да је и стрељање официра, имало исте узроке, као и стрељање осталих старих бољшевичких кадрова, јер су се и они противили личној диктатури Стаљиновој, јер они нису давали своје животе за време револуције за рачун Стаљина и његове клике, већ за један идеал који је на путу да буде изневерен од стране кремаљских бирократа. То је главни разлог, али не и непосредни повод. Они су пак тројаки.

Познато је да су официри и Црвена армија били одлучни противници насилне колективизације. Расељавање најмање 5 милиона сељака од којих је велики број стрељан или депортиран узбудио је Црвену армију у толикој мери, да су војници, нарочито сељаци отворено негодовали против такве политике. Огроман број писама свакодневно је стизао од црвених војника партији, у којима се протесговало против насилне колективизације и масакрирања сељака.

Сам Ворошилов, тумачећи ово расположење интервенисао је у Политбироу и код Стаљина, тражећи од њега да се успори колективизација, заправо онако како је Стаљин раније и сам предлагао. У то време избијале су и велике побуне сељачке које су угушиване крваво од стране ГПУ, јер је Ворошилов одбио да употреби војску.

Други непосредни разлог истребљивања црвених официра лежи у факту, да је скоро цео садашњи официрски виши кадар формиран у времену када је Троцки био генералисим Црвене војске. Његова је популарност у то доба била огромна, те и није чудо што је Троцки имао највише присталица међу официрима, који су са много симпатија пратили енергичну борбу Троцког против кремаљских бирократа. Ово негодовање против Стаљинове политике се такође манифестовало приликом првих процеса, те је Стаљин са нешто задоцњења почео масовна истребљивања и у војсци.

Поред тога, официри су изгледа, такође, са неповерењем гледали на Стаљинову политику према јапанским провокацијама. Официри су мислили да је требало повести на Даљњем Истоку енергичнију политику да би се сачувао престиж Совјетске Уније и част Црвене армије. Акције маршала Блихера, који је дао добру лекцију Јапанским милитаристима, а која је одушевљено поздрављена од стране виших и нижих официра, није се свиђала Стаљину, што је био један од непосредних разлога Блихеровог пада.

Најзад, важно је побити на овом месту једну клевету, а то је веза совјетских официра са Рајхофером. Главна званична оптужница против стрељаних генерала састојала се у томе, како су они били присталице савеза са Немачком, и да су према томе наравно издали интересе Совјетске Уније, па чак и њене одбрамбене планове. Требало је да се дође до кризе у августу 1939 године, када је Стаљин склопио савез са Хитлером па да се види сва перфидност кремаљског термидорца, као и сва лажност ондашњих оптужби против стрељаних совјетских официра.

То су били углавном непосредни поводи за стрељање великог броја генерала и виших официра. То су махом виши команданти сувоземних трупа. Међутим, посебно је извршено клање поморских официра и разарање совјетске авијације. Посебни су, такође, и непосредни разлози њихове ликвидације.

Што се тиче морнарице, наравно да је и овде разорен скоро сав виши официрски кадар. Званични разлози су исти који су коштали главе Тухачевског и другова, тј "шпијунажа" и "издаја војних тајни". Међутим, и овде су тражени непосредни разлози, којим ће се умирити домаће јавно мишљење и колико-толико и страно.

Према вестима из Москве, у морнарици је постојала такозвана "стара" и "нова школа". На челу старе школе стајали су сви виши поморски официри. Они су заступали гледиште да Совјетска Унија треба да изгради велику дефанзивну флоту, која би се састојала из лаких и брзих крсташа и торпиљера, а нарочито од огромног броја подморница.

Како Совјетска Унија нема агресивних намера против других држава, како нема никаквих територијалних захтева, то јој и није потребна велика флота по форми енглеске и американске. То утолико пре, што би та флота као таква захтевала огромне трошкове око изградње и издржавања, а то даље значи и велике терете за совјетски буџет, па према томе и велике жртве од стране радничке класе. Зар се не би тај новац могао боље употребити на подизање културног и материјалног нивоа радничке класе Совјетске Уније?

"Нова школа", према тим изговорима, представљена "млађим" официрима иза којих је стајала Совјетска влада, заступала је грандоманско гледиште да совјетска морнарица мора да буде "највећа на свету". Према томе, без обзира на материјалне жртве треба изградити велику морнарицу по угледу на американску и енглеску, која би се састојала из тешких крсташа, дреднота итд.

Ово просто разилажење у гледиштима (ако је збиља истог било) између официра и владе добро је дошло кремаљском диктатору, те је узео као изговор за стрељање скоро свих совјетских адмирала и осталих виших официра поморских. Кампања против њих је била необично жустра, јер они су, ништа мање него "хтели да продају Совјетску Унију светском капитализму, јер нису хтели њено наоружање".

Ако би се чак и претпостављало да је ова верзија тачна, она сама у ствари доказује негативне резултате по Кремљ. Пре свега, значи ли да је совјетска флота била држава у држави, те да Совјетска влада уопште нема ауторитета да изводи извесне реформе у наоружању и против својих адмирала, те да је то могла само извршити масовним стрељањем? Друго, ако је та стара школа и постојала, она је у очима свих и свакога имала савршено исправно гледиште, што је желела да се створи одлична дефанзивна флота, јер Совјети немају никаквих "освајачких намера".

И овде као и свуда, види се са колико је цинизма Стаљин користио прилике да се отресе свих оних који нису у совјетској држави хтели диктатуру једног човека ни једне клике.

Са авијацијом се десило отприлике исто што и са морнарицом. Стрељан је шеф војне авијације Алкснис, заједно са скоро целим својим штабом и творцима совјетске авијације, која је захваљујући њима, свакако, данас једна од најмногобројнијих на свету.

Алкснис и његов штаб према гепеуовским инсинуацијама, били су поборници изградње тешке авијације, заједно са лаким ловачким авионима. Кремљин је, право или криво, сматрао да је Совјетима потребна лака бомбардерска авијација. Прво гледиште заступао је и Тупољев, један од највећих совјетских конструктора авиона. Стаљин је и ово мимоилажење узео као изговор за стрељање целог штаба са Алкснисом и Тупољевим. Наравно, као и многе друге, без процеса.

Од свих ових масовних стрељања официра, совјетска штампа је објавила само један процес, и то против Тухачевског и другова 12. јуна 1937. године. Према генералу Кривицком, који је остао у емиграцији, до процеса уопште није ни дошло. Совјетска штампа је објавила истовремено и процес и стрељање. Свет је био запрепашћен не само овако драконском пресудом, већ и пред невероватним оптужним материјалом, тј. импровизираним оптужбама, које се своде углавном на следеће: оптужени су "издали страним силама план народие одбране", "нарушили војну заклетву", "радили на рестаураццји капитализма" итд. Дакле, као што се види, оптужбе колико циничке, толико и немогуће.

Према том малом званичном коминикеу совјетске штампе, судски колегијум сачињавали су маршали: Блихер, Буђони и Јегоров; генерали: Шапошников, Бјелов, Касинин и Горјачев. Суђено је маршалу Тухачевском и генералима: Уборевичу, Јакиру, Корку, Примакову, Ајдеману и Фелдману.

Сви су осуђени на смрт и стрељани сутрадан.

А њихове судије? Ни они нису били боље среће. Сви су, такође, касније (само без процеса) стрељани осим Буђонија и Шапошникова.

Биографија стрељаних генерала је у ствари епопеја грађанског рата и његових успеха. Све су то стварни шефови, стварне војсковође из првих дана узимања власти од стране Совјета. Све су то били људи, било из народа или племства, који су сав свој таленат, сву своју кураж и најзад своје животе ставили у службу револуције, која ће их 20 година касније извести на губилиште, пошто их је за то време наградила свим могућим почастима. Као Дантона, као Робеспјера, као Сен Жиста и друге.

Михаил Тухачевски је, свакако, једна од најинтересантнијих фигура Црвене армије. Пореклом племић, ступа у војну академију непосредно пред рат и као потпоручник бива заробљен од стране немачких трупа. У ропству је био заједно са француским официрима који из тих тешких дана носе величанствене успомене на младог, куражног и изванредно интелигентног руског официра. Неколико пута Тухачевски покушава да побегне из ропства, да најзад, у јеку револуције, његови напори буду крунисани успехом. Доласком у Русију, Тухачевски се одмах ставља на располагање Револуционарном војном комитету, врло брзо задобија поверење шефова револуције, како својим војничким знањем, а тако исто и ванредном храброшћу и оданошћу револуцији. Где је требало употребити више војничког знања од револуционарног полета, слат је "Миша", који својим успесима брзо гори етапу од потпоручника до генерала. Освајање Украјине и први успеси у Пољској имају се највећим делом приписати стратегијским способностима Тухачевског.

После револуције Тухачевски заузима највеће положаје у војној хијерархији Совјетске Уније: управник свих војних школа, шеф Генералштаба, и најзад први помоћник комесара војске Ворошилова, на том положају наименован за "маршала Совјетске Уније", заједно са Ворошиловим, Буђо-нијем, Блихером и Јегоровим.

И после стрељања Тухачевског, још неколико дана у свим војним уцбеницима могла се наћи, пре повлачења, следећа биографија, овога "шпијуна и издајника":

"Када су му у Немачкој, где је био у ропству, допрле прве вести о фебруарској револуццји од 1917. године, иако племићког порекла, он је осетио да је бољшевизам од тада његова звезда водиља. Његово пето бекство успева, и он лети попут орла Црвеној армији, која је била у стварању, да би каспцје тукао Колчака Дењикииа (као Бонапарта у Италији). Он командује Црвеиом армијом против Пољске 1920. годиие, принудивши Пилсудског упркос његовој мрожсљи према Русији, да се поклони пред његовим војничким квалитетима и његавом темперамеиту војсковође. За време од 15 година, маршал је радио без одмора, не штедећи никакав напор, да би оспособио Црвену армију да победоносно брани своју земљу " итд.

Непосредно пред стрељање, и поред свих тих заслуга његови су џелати урлали: "пси морају умрети као пси!".

Тешка трагедија није стигла само несрећног маршала, већ и сву његову породицу. Када је ухапшен, власти су наредиле школској деци, где је посећивала предавања и његова дванаестогодишња кћерка, да је малтретирају, називајући је "кћерком издајника". Девојчица је била толико ганута, да је одмах напустила школу и обесила се у родитељској кући. Иста је скоро судбина снашла и његову жену и сестру. Агенти ГПУ-а присилили су жену Тухачевског да за свога мужа тражи смртну казну. Њен чланак је дубоко одјекнуо у срцима свих оних који су знали позадину процеса. Сутрадан, по извршењу смртне казне над њеним мужем, сирота жена је полудела, и одведена у лудницу. Његова сестра Марија Николаевна Тухачевска, такође, је присиљена да се одрекне имена свога брата, што је и јавно учинила. Неколико дана касније ухапшена је и у затвору извршила самоубиство.

Ово је Стаљин учинио преко ГПУ-а, да би и на овај, цинички начин покушао да увери јавно мишљење, страно и домаће, о "истинитосги" оптужби против сгрељаног маршала.

Генерал Јакир је родом из Бесарабије. У почетку револуције био је суплент гимназије. Члан је партије од 1917. године. За време револуције био је најпре политички комесар, командант дивизије, и најзад, командант трупа у Украјини. Када је Тухачевски постављен за шефа Генералштаба, Јакир га замењује на положају команданта свих војних школа. Сматран је као један од најкултурнијих генерала Црвене војске. Он је тукао Врангела на Одеси. Члан је ЦК и Политбироа Комунистичке партије Украјине.

Генерал Уборевич је, такође, један од старе бољшевичке гарде. Узео је видног учешћа приликом узимања власти у Москви. Победник је са Јегоровим над Дењикином 1922. године, а потом чисти са црвеним трупама Даљњи исток. Он је са Тухачевским иницијатор моторизације Црвене армије. Док је Јакир пао заједно са члановима владе и политбироа у Украјини, дотле је Уборевич пао са истим у Белој Русији, који су оптужени као "буржоаски националисти".

Генерал Корк, стари бољшевик, најпре је био командант московског гарнизона, а потом шеф одсека за моторизацију Црвене Војске.

Генерал Примаков је затворен у вези са падом генерала Јакира, чији је био интимни пријатељ. Затворен је са положаја команданта трупа Кијевског војног округа.

Генерал Ајдемап је председник "ОСОАВИАКИМ"-а, организације која има око 15 милиона чланова и која има за циљ развитак авијације и организацију пасивне одбране. Под његовим руководством формирано је у Совјетској Унији око 80000 пилота.

До сада смо изнели биографије генерала који су стрељани у групи маршала Тухачевског. Поменимо још неколико најугледнијих официра, који су играли пресудну улогу у грађанском рату.

Маршал Јегоров. Совјетски листови донели су вест 1. фебруара 1938. године, да су на положај помоћника комесара војске постављени маршал Буђони и генерал Калик. Дакле на место маршала Јегорова и генерала Федка. Шта .е било са њима? О том знају, свакако, најбоље мрачни подруми московске Љубјанке. Позитивно се зна да су затворени ишчезли. Њихове слике су скинуте из војних клубова. Јегоров је био један од судија Тухачевског и другова, дошао је после његовог стрељања на његов положај, да би затим пошао за њим и у смрт.

Јегоров је рођен 1882. године. Официр од каријере, револуција га је затекла у чину пуковника. Још првих дана прилази револуцији. 1918. године командант је трупа у Петрограду а потом је шеф оперативног одсека против генерала Краснова. У грађанском рату рањен је два пута. Највећи део грађанског рата провео је са Стаљином. После револуције Јегоров заузима разне положаје у Црвеној армији. Десна је рука Фрунзеа, а потом Ворошилова у реорганизацији Црвене војске. Командант је трупа у Украјини, Лењинграду итд. Пошто је Тухачевски постављен за помоћника Ворошилова, Јегоров га замењује на положају шефа Генералштаба.

Јегоров је један од највећих војних стручњака Црвене армије. Писац је великог броја војних дела као "Мозак Армије" итд. која су сва повучена из војних библиотека.

Педесетогодишњица његовог рођења прослављена је од стране Црвене војске на врло свечан начин. Стаљин, који иначе ником не ласка, упутио му је том приликом следеће писмо:

"Поводом ваше педесетогодишњице, вама, еминентном војном шефу, једном од оргаиизатора победа на јужном и југозападном фронту и шефу Генералштаба исте, шаљем моје топле поздраве.

Сећајући се дана прошлих заједшчких борби на фронту, убеђен сам да ће ваше војно знаље, ваше организаторске способности послужити успешно и у будућиости на добру отаџбине."

Па, ипак, овај највећи стратег револуције стрељан је као "шпијун" и "одвратни фашистички гад".

Маршал Блихер, је, свакако, најзагонетнија фигура Црвене армије. Док неки мисле да је у питању неки бивши аустријски официр, совјетски листови тврде да је он, као и Ворошилов, радник са Волге, и један од вођа партије из тога краја. За време револуције био је најпре политички коме-сар, а потом командант армије, генерал и најзад, маршал од 21. новембра 1935. године.

За време кинеског покрета Блихер је главни саветник Чанг-Кај-Шека, који га после развода са Комунистичком партијом протерује заједно са фамозним Бородином. У својству одличног познаваоца источних питања постављен је за команданта Источне армије у Хабаровску. За време сукоба са Јапаном, Блихер лично командује совјетским трупама које су дале заслужену лекцију јапанским милитаристима. Његова је немилост најзагонетнија. Одмах после окршаја са Јапаном опозван је у Москву и затворен. Да ли је стрељан као и остали, то је бар за сада немогуће рећи. У сваком случају зна се да је затворен, да су му портрети скинути из војних клубова, а што свакако тамо значи сигурну смрт. Није никада био троцкиста. Сматран је за најближег сарадника Ворошилова. За време првог петогодишњег плана, заступао је гледиште Бухарина и Рикова, те нема сумње да је то био главни разлог за његову немилост.

Међутим, кружи више верзија о његовом нестанку. Познато је бекство чекисте Лушкова у Манџурију, који је издао план совјетских утврђења и одбране на Далеком истоку. Лушков је био шеф ГПУ-а на Крајњем истоку и као такав непосредни сарадник Блихеров. Неки провинцијски совјетски листови индиректно су правили алузије да је Блихер "морални кривац" бекства Лушкова. Ово свакако није разлог, али је могуће да је послужило као непосредни повод за хашење маршала Блихера.

Друга верзија, уосталом још мање вероватна, коју подржава извесна страна штампа, а коју су демантовали совјетски листови јесте та, да је маршал Блихер послат у специјалну мисију у Кину. Сам совјетски деманти потврђује бојазан да је маршал заиста стрељан, као и друге његове колеге.

У сваком случају, са поузданошћу се може тврдити да затварање Блихера долази отуда што је имао својевремено тесних веза са Бухарином и Риковим, нарочито по питању колективизације, када је (као и Ворошилов) тражио да се прекине са истребљивањем и расељавањем сељака, и успори темпо колективизације.

Генерал Дибенко је затворен 10. V 1938. у Лењинграду, где је био командант гарнизона. У доба револуције Дибенко је играо, поред Овсејенка, једну од најважнијих улога. Његова активност као бољшевика позната је још 1915. године, када је као обичан морнар организовао побуну на оклопњачи "Цар Павле I". Под његовом командом морнари пуцају на зимску палату, седиште привремене Керенскове владе, присиљава је на капитулацију, а потом са својим морнарима заузима Кронштат. На Гачини командује трупама против Керенског, где револуција односи одлучну битку.

После револуције Дибенко је комесар флоте, командант Лењинградског војног округа на ком је положају и стрељан.

Дибенко је муж Александре Колонтај, писца "Нове жене" и амбасадорке у Штокхолму, која је одбила повратак у Москву.

Генерал Гамарник је по писању совјетске штампе извршио самоубиство, када му је Ворошилов наговестио да ће бити ухапшен за "шпијунажу". Међутим, генерал Кривицки тврди да је Гамарник ухапшен и стрељан истог дана у Љубјанки, без суда, 1 Јуна 1937 године.

Гамарник је члан ЦК партије и политички комесар Црвене армиуе, тј "морални" њен шеф, шеф војне полиције и представник партије у истој. То је после Ворошилова који је генералисим, највећа функција у војсци. Убијен је у 43 години живота. Важио је као најинтимнији пријатељ маршала Ворошилова. Члан је ЦК партије од 1929 године. Никада није био троцкиста нити је икада припадао ма којој опозиционој фракцији, те је утолико и загонетније његово стрељање.

Генерал Путна, редак познавалац међународних проблема, у последње време био је војни аташе у Лондону. Стрељан је без суда заједно са дипломатом Цукерманом.

Геиерал Венцов, војни аташе у Паризу, лични је пријатељ Тухачевског, и као такав је стрељан.

Геиерал Федко, помоћник Ворошилова у комесаријату војске, платио је главом, јер је био лични пријатељ Блихеров, итд итд.

Од виших поморских официра стрељани су адмирал Викторов, шеф генералштаба морнарице, на овај положај постављен је после првог стрељања официра, адмирал Муклијевич, шеф за изградњу ратних бродова, Муклијевич је стари бољшевик и бивши радник. Страдао је адмирал Кожанов, командант црноморске флоте, такође постављен 1937 године, адмирал Душенов, командант флоте у Арктику, адмирал Кодацки, коман дант флоте на реци Амуру. Поред тога, по два пута за последње три године смењивани су скоро сви команданти флоте на Балтику, Тихом океану, Црном мору итд.

Стрељан је, поред осталих, и чекиста, генерал Фриновски, који је недавно постављен за комесара флоте па да и он ишчезне у априлу 1938 године

На његово место постављен је адмирал Кузњецов, који има свега 36 година.

Адмирал Иванов, представник совјетски на погребу енглеског краља Ђорђа, такође, је стрељан. Био је шеф штаба морнарице.

Поред маршала, генерала и адмирала, долазе десетине хиљада најбољих совјетских, виших и нижих официра, које је крвава стаљинско-термидорска метла збрисала. Зна се позитивно да је само у Тифлису стрељано 40 црвених официра, преко 50% стрељано је у Украјини, међу којима преко 600 виших официра. У Лењинграду, "леглу троцкистичких хијена", уништен је услед велике популарности генерала Дибенка и Зиновјева, скоро цео официрски кадар.

Ако је тачно, да се "вредност једне војске састоји у њеним кадровима", онда нема сумње, да је Црвена војска, будући лишена својих најбољих кадрова, њених легендарних војсковођа, знатно ослабљена. Она је затим нарочито много изгубила од свог револуционарног карактера, јер су поштеђени само пузавци и "линијаши", а нарочито они који су приступили партији после револуције, и који нису изгутали ватру грађанског рата. Ретки су стари бољшевици, који се још налазе у активној служби у ЦрвеноЈ војсци.

Да ли ће Црвена војска пребродити брзо кризу својих кадрова, то је немогуће рећи. У сваком случају, њени десетковани кадрови не могу бар за сада бити попуњени, јер војни занат захтева, колико теоретске спреме, толико исто и искуства, а то су две ствари које се не стичу преко ноћи.

в) Комесаријат Унутрашљих дела ГПУ (Чека)

Свакако да нико жив није зажалио скоро потпуно истребљење гепеуовог апарата. Нико, нарочито, није зажалио њена два главна инквизитора Јагоду, а потом и његовог убицу Јежова. Овај је комесаријат и у самим комунистичким редовима у бази подношен само као "нужно зло". Зато када је смакнут Јагода, после стрељања осуђених из првог процеса и читавог низа стрељања у унутрашњости, веровало се да ће бар колико-толико арбитарни поступци и незаконито масакрирање бити ублажени, мада се знало ко стоји иза леђа ових извршилаца недела. У ствари, долазак Јежова представља нову епоху ове најкрвавије трагедије од како је памти Русија. Јежов као и Јагода, пошто су одиграли своје крваве улоге за рачун термидорског диктатора, пао је и он у немилост и свакако заувек ишчезао са политичке позорнице, ако већ није и он следио судбину свог претходника.

Не само да је за овај крвави трогодишњи период страдало два шефа ГПУ-а, већ су стрељани и сви њихови главни сарадници. Једни су стрељани са Јагодом јер су "симпатисали опозицији", други су стрељани што су масакрирали прве. Стара Стаљинова тактика. Најпре нареди стрељање једних, па онда устукне и стреља ове друге, јер "су претерали" у извршавању његових наредби. Читав његов рад, читава његова "популарност" кована је на лешевима најбољих бољшевика.

Било је одсека у ГПУ, где су стрељане три екипе узастопце. На челу ове крваве листе треба на првом месту поменути Јагоду.

Јагода је полицајац од каријере. Овај мали летонски Јеврејин, који је био страх и трепет пуних 18 година и комуниста и некомуниста, ступио је у Чеку још 1920. године. После смрти Менжинског он долази за шефа совјетске полиције, која од Чеке постаје ГПУ, а од ГПУ Министарство уну-трашњих дела. Он је 1928. године главни помагач Стаљинов у гоњењу троцкиста и осталих опозиционара, а нарочито у депортирању сељака. Он је организатор концентрационих логора, да би се према оптужби и сам придружио опозицији, што изгледа невероватно.

Јагода је платио свој дуг џелата у групи Рикова, у којој је осуђен на смрт и стрељан.

Јежов долази на положај комесара Унутрашњих дела на место Јагоде, који је, између осталог, оптужен да је хтео да отрује Јежова, свога првога помоћника.

Јежов је обичан радник. Још као секретар ћелије негде тамо у Јужној Русији показао је изванредне способности полицајца, у откривању провокатора у радничком покрету. Отуда и тако рано улази у Чеку и са Јагодом извршава дословце све налоге Стаљинове. Он је важио као највећи стаљиновац, те и није чудо што је одмах заменио Јагоду на "послу". Међутим, пошто је извршио покољ старих бољшевика, пошто је црнац одиграо своју улогу, пао је и сам у немилост у априлу 1939. године.

Који је разлог овом паду?

Према полузваничним вестима из Москве, Јежов је пао јер је "претерао" у клању бољшевика као да је он био тај који је имао у рукама животе старих бољшевика. Овај маневар Стаљинов је класичан. То је онај познати његов принцип "устукнути да још боље нападне". У почетку колективизације, коју је Стаљин хтео да заведе путем најгрубље силе, дошло је до отворених побуна у народу и до великог негодовања у војсци. Стаљин, по свом старом обичају долази "да спаси ситуацију", похапсивши све оне који су били највернији извршиоци његових наредби, бацивши сву кривицу на њих, оптуживши их да нису извршили или нису правилно схватили "партијске директиве". Пошто изврши овај посао, он насрне са још више безочности. Исти је скоро био случај и са Јежовим. Када се у радничким масама, а нарочито у партијским организацијама појавила реакција против масовних клања, Стаљин устукне, али за то свали највећи део кривице са себе на Јежова, и наравно и њега скине и пошаље, свакако, у смрт, па да касније са његовим наследником Беријом, са још више бруталности и још више дивљаштва истреби и остатак старих бољшевика и свих оних који су против његове личне диктатуре.

Стаљин је овде ишао још даље. По свом обичају, после оштрих критика на последњем партијском конгресу, обећао је да је "чишћење завршено". Наравно, да га та обећања ни најмање нису везивала да одмах после конгреса отпочне са стрељањем великог броја похапшених опозиционара, који су до сада били поштеђени од стране стаљинске клике.

Каква ли је судбина Јежова? Она је исто тако неизвесна као и судбина многих других. По обичају дат му је мањи комесаријат (водени транспорт), али се од тада више нигде није појавио на свечаностима. Није учествовао ни на конгресу Совјета као посланик, нити на партијском конгресу мада је био трећи секретар партије и члан Политбироа. На листи новог Централног комитета и Политбироа уопште не фигурира. Отуда су се упорно проносиле у страној штампи вести да је стрељан у августу 1939 године.

Варош Јежовчеркнаск престала је, по налогу из Москве, да носи његово име, узевши своје првобитно Баталпашинск. Ово је трећи пут да ова варош мења своје име за последње три године. Пре него што је постала Јежовчеркнаск, звала се Сулимовск, по имену познатог комунисте Сулимова, председника Савета народних комесара Руске федеративне републике који је стрељан.

Интересантно је забележити како је Стаљин постављао своје људе на челу ГПУ-а. Најпре је на челу ове полицијско-терористичке установе стајао Пољак, кога је Стаљин туткао против Руса. Затим долази Јеврејин Јагода, да ликвидира један део опозиције, а потом доводи Руса Јежова да заврши овај крвави посао. Пошто и у њега губи поверење он доводи са Кавказа Ђурђиданца Берију, свога личног пријатеља. И у остале важне центре шаље такође Ђурђијанце тако је у Лењинграду на челу ГПУ постављен Ђурђијанац Гоглидзе. Сва кремаљска стража, лична Стаљинова гарда смењена је и данас се она састоји искључиво из Ђурђијанаца, што најбоље сведочи да се "отац народа" и "сунце са Истока" не осећа тако сигурним у Кремљу.

Од осталих шефова ГПУ-а ишчезли су на првом месту поткомесари - помоћници Јагоде и Јежова Жаковски, Барон, Штајгер, Ларин, Метелев, Буланов и Фриновски, који је са положаја поткомесара ГПУ-а постављен за комесара морнарице и потом стрељан са осталим члановима ГПУ-а. Стрељан је такође стари чекиста Агранов, који је за време револуције стрељао познатог руског писца Гумиљова, Прокофијев, бивши помоћник Ћержинског и Јагоде 27 марта 1938 године стрељани су још Лури, директор за изградњу касарни ГПУ-а, Фелдман, шеф секције за дисциплину, Островски, директор финансијске дирекције. У Лењинграду је стрељан шеф ГПУ-а Медведев и његови помоћници Запорожец и Фомии са још 9 чекиста. Крајем 1938 ишчезао је и чувени чекист белоруски Петерс, члан колегија Чеке од њеног постанка. Лушков, шеф ГПУ-а за Даљни исток, пребегао је у Манџурију. Цео његов штаб на челу са Западним, такође, је стрељан.

Од осталих чекиста у унутрашњости стрељани су шефови полиције у Калињину, Кујбишеву, Курску, и скоро у свим већим местима у Украјини и Белој Русији, и многам федералним републикама.

Што се тиче агената совјетске полиције на страни, према генералу Кривицком, који је био шеф шпијунаже за Европу, стрељани су сви они који су имали ту несрећу да се врате у Совјетску Унију, а нарочито из Француске и Шпаније. Кривицки је остао у емиграцији.

Али, ако су стрељани они који су до сада са много ревности стрељали по налогу Стаљина, на њихово место дошли су још ревноснији и још послушнији, да би продужили започето дело клања свих оних који су се усудили да се супротставе Стаљиновој личној диктатури у партији и држави. Ако су измењени људи, систем није измењен. Последња клања нам то најбоље сведоче. Напротив, нова стрељања и стално тражење "нових" људи, сигурних и оданих Стаљину и његовој клики се продужује. То је и најбољи доказ да се према обећању на партијском конгресу, не само што неће обуставити клање старе бољшевичке гарде, већ да ће се њихово истребљивање, напротив, појачати до тоталног истребљивања свих оних који поред дужности траже и права у партији и држави, јер је то партија и држава њихова, јер су је они створили и они за њу крвавили.

г) Комесаријат просвете, књижевници, научници и уметници

Ни интелектуалци разних занимања, било истакнути политичари или не, нису омашени кремаљском "чистком". Читава плејада највећих и најбољих људи од пера, "инжењера душа", научника, уметника итд, пали су као жртве Стаљиновог конформизма, као жртве апсолутне покорности кремаљском термидорцу и његовој клики.

"Чистка" је почела са комесаром просвете Бубновим.

Бубнов је заменио Луначарског на положају народног комесара (министра) за просвету. Стари бољшевик, члан партије од 1903. године, члан ЦК и члан првог Политбироа партије који је изабран 25. октобра 1917, а који је, уствари, био "штаб руске револуције". За време револуције политички је комесар на разним фронтовима, и најзад, члан Великог војног савета.

С обзиром на то, да је Бубнов важио као један од најоданијих стаљиноваца, његово хапшење је изазвало запрепашћење у Совјетској Унији и изван ње. Како смо ми у Паризу спремали споменицу: "СССР има 20 година", у тој споменици била је и једна слика Бубнова међу совјетском школском децом. Представник Коминтерне за штампу добије из Москве телеграм да се та слика скине са албума. Одмах нам је било јасно да је и Бубнов завршио своју каријеру и да је затворен. Тек после 15 дана совјетски листови донели су вест да је Бубнов скинут са положаја народног комесара за просвету "услед задоцњења изградње школа". Разлог наиван на први поглед, али то је, уствари, био само изговор да се Стаљин курталише једног старог бољшевика, чија је популарност била огромна, а у чију је лојалност Стаљин са правом или без права посумњао.

Бубнова су следили велики број књижевника, научника, уметника и других.

Књижевници

Као и свуда, и овде су страдали најбољи књижевници и најбољи бољшевици, јер и међу њима се појавио јак покрет противу личног Стаљиновог режима, који је, у сваком случају фаталан по руску револуцију. Листа стрељаних, прогнаних и затворених и овде је предугачка, али нажалост, не можемо је дати у потпуности, јер су они ишчезавали тихо и нечујно, како би се избегла "забуна" међу интелектуалцима и књижевницима на страни, који су имали прилике да се увере у велике таленте својих руских колега, који су творци и носиоци комунистичке литературе у Совјетској Унији.

Колико је њих стрељано? Немогуће је рећи. Совјетски лисгови су објавили само стрељање Штетског, чувеног совјетског књижевног критичара "диктатора литературе", шефа одсека за литературу и уметност при Централном комитету Бољшевичке партије.

Штетски је после Луначарског важио као највећи књижевни совјетски критичар. На конгресу књижевника 1932. године представља партију, а исте године председава 40-годишњици књижевног рада Максима Горког. Том приликом одржао је предавање о делима Горког које је објављено у свој совјетској штампи. И поред свих ранијих троцкистичких грехова, важио је као одан стаљиновац.

Стрељан је и Авербах, познати књижевник и секретар "Удружења Пролетерских писаца", које је ГПУ растурио 1932. године само зато што је на његовом челу био троцкиста Авербах. Авербах је уживао неподељене симпатије свих совјетских писаца. Он је шеф групе књижевника из првих дана револуције који се са успехом боре против антамарксистичке критике професора Первезева, као и против заблуда Воронскове школе.

Међу стрељаним или депортираним налазе се и највећи совјетски песници и књижевници: Безименски, Пастернак, Пиљњак, Јасенски, Кољцов итд.

Безименски се сматра, поред Пастернака, највећим живим совјетским песником. Рођен је 1898, члан партијеод 1916. године. У грађанском рату узима врло великог учешћа. Као члан бољшевичке омладине, важио је као један од најпопуларнијих књижевника у совјетској омладини.

Безименски као песник, мање је оригиналан од Мајаковског, али бољи као песник "бољшевизма", бољи "агитатор кроз поезију". Сматра се творцем совјетске реалистичке поезије и апостолом сарадње писаца на остварењу петогодишњих планова, које он назива "инжењерима душа", или боље "сапут-ницима". Совјетска антологија је испуњена највећим делом песмама Безименског, док су знатно мање заступљени песници као Мајаковски, Пастернак, Дамјан Бједниј и други. Његове су песме, махом објављене у партијској штампи, као "Правди", "Комсомолској правди" итд. Совјетска критика назива његове песме са правом "политичким говорима у стиховима". Оне су упућене широким народним масама, којима он, углавном. искључиво пева. Лауреат је свих конкурса совјетске поезије. Безименски захтева од једног пролетерског песника "да треба знати наћи иза сваке стварчице светску револуцију"(?!)

Главна су му дела: "Трагична ноћ", поема која описује перипетије изградње Дњепостроја. "Другарица жетва", "Комсомолија", "Владимир Уљанов", "Револверски пуцањ", "Стихови су мобилисани" и "Поезија топи челик".

Последња му је песма изашла у "Правди" од 12. јуна 1937. са пуно погрда против "шпијуна Тухачевског" и другова, тражећи за њих смртну казну. Својевремено је био троцкиста, и у том својству посветио је једну од својих песама Троцком. Касније је сматран као ватрени стаљиновац али то га није спасило од пада. Оптужен је да се "удаљио од широких маса", он, Безименски, који им, скоро искључиво, пева пуних 20 година.

Сва његова дела повучена су из совјетских библиотека.

Пастернак. Док је Безименски најпопуларнији совјетски песник, дотле је Пастернак најталентованији песник. Француска и совјетска критика га називају руским Пол Валеријем. Познати совјетски књижевни критичар Селивановски назива га "најеминентнијим представником совјетске поезије". Он је једини совјетски писац код кога се осећа снажан утицај запада. Писац је поеме "1905", "Поручник Смит" итд.

Ухапшен је као "народни непријатељ", и његово хапшење објављено је само у два реда. И његова дела су сва повучена из библиотека.

Док су се у страној штампи појавиле вести да је стрељан, у току 1939. изашли су у совјетској штампи неки његови ранији преводи, мада су његове песме ишчезле још пре три године. Да ли је ово знак да је пуштен на слободу, или је само трик да се обману масе као да је он још у животу? Тешко је рећи, али у сваком случају, тамо је све могуће.

Борис Пиљњак је писац кога је највише ценио Максим Горки, због његовог изванредног стила и одличног познавања књижевног језика. Аутор је "7 република", где говори о изградњи социјализма у Таџикстану, и "Гола година" итд.

Његов злочин? Никада није био троцкиста, ни опозиционар, али је био дубоко потресен стрељањем старих бољшевика, и ужасном судбином њихових породица, које су формално скапавале од глади, ако већ нису биле уништене као и њихови шефови. Када је затворен Карл Радек, његова је жена умирала од глади. Пиљњак ју је помогао новчано, да би могла да се прехрани, чекајући исход процеса њеног мужа. Тај хумани гест Бориса Пиљњака је једини злочин који је он починио према Совјетској Унији. То је био разлог хапшења његовог, а можда и стрељања, ко зна.

Бруно Јасенски је чувени пољски песник, који је прогнан из Пољске 1925. године. У Француској је боравио до 1929. године, а потом одлази у Москву, где је са своје високе културе и изванредног талента уврштен у ред најбољих совјетских писаца. Писац је романа "Горим Париз", који је одговор на књигу познатог француског писца Пол Морана, која носи наслов: "Горим Москву".

После хапшења и стрељања чланова Централног комитета пољске партије, иста судбина стигла је и Бруна Јасенског.

Михаил Кољцов. Највећу је сензацију изазвало хапшење Михаила Кољцова, једног од најватре-нијих стаљиноваца, услед чега га је Троцки назвао "највећим непријатељем троцкизма". Син малог занатлије, рођен је 1898. године. Чланје партије од 1917. За време револуције био је на фронтовима политички комесар, и већ тада својим дописима показује велики таленат новинара и писца. Недавно је био дописник бољшевичког листа "Правда" из Шпаније, а потом и директор истог листа. Постављањем за директора највећег бољшевичког листа и главног органа партије, изгледало је да је Кољцов преживео термидорску кризу, и да је његова ситуација чвршћа него икада, тим пре што је он кроз "Правду" водио дуго времена најоштрију кампању против троцкиста и опозиционара.

Међутим, крајем јануара 1939. одједаред није више било свакодневних чланака у "Правди" њеног директора Кољцова. Тек после неколико дана сазнало се да је Кољцов ухапшен и вероватно стрељан. Зашто? На то је питање тешко одговорити. Зна се једино, да никада није био троцкиста ни бухариниста, нити је припадао ма којој опозиционој групи. Напротив, важио је као идеолог "стаљинизма". Међутим, проносе се вести да је Кољцов ухапшен зато што је имао за жену неку Немицу, која је била такође партијка. Ово је званична теза. Уствари, изгледа да су сасвим други разлози његовом хапшењу. Открило се да је Кољцов за време грађанског рата био један од најинтимнијих пријатеља стрељаног генерала Дибенка. Како се у Совјетској Унији не опраштају ни грехови стари 20 година, вероватно је зато и пао Михаил Кољцов.

Поред тога Стаљин му је изгледа замерио што је у "Правди" од 17-19. јануара 1939. пустио неколико чланака о злоупотребама ГПУ у "чишћењу", подвукавши неколико типичних случајева, који најбоље доказују како невино падају главе и највернијих диктаторових сарадника, ако се посумња у њихову лојалност.

Заједно са њим ухапшена је и његова жена као и његов брат, највећи совјетски карикатуриста "Јефимов", чије су карикатуре нарочито излазиле у "Журнал де Моску".

Кољцов је писац великог броја запажених дела, међу којима је нарочито похваљен од совјетске критике роман "19 градова".

Пао је и Арозев, председник друштва за културно зближење са иностранством (ВОКС), чији су таленат и изванредну културу могли да оцене француски и енглески интелектуалци приликом његове посете Лондону и Паризу, и приликом званичних посета Москви.

Стари бољшевик, члан партије од 1907, за време револуције био је политички комесар и командант трупа у московском округу. 1921. је саветник посланства у Риги, 1929. аташе за штампу у Паризу и први посланик у Прагу, са кога је положаја постављен за председника ВОКС-а. Писац је неколико одличних романа као и успомена Лењина, чији је био интимни пријатељ и сарадник.

Давид Шшерн, чувени совјетски писац, немачки емигрант, шеф немачког одсека у комесаријату спољних послова, пао је, такође. Писао је под псеудонимом "Георг Борн". Стрељан је као "немачки шпијун".

Сутрадан по његовом хапшењу избачена су из стана на улицу његова жена и деца. Њихова је судбина неизвесна.

Мделадзе, познати туцихстански писац, који је писао, такође, под псеудонимом "Илија Вардин", депортиран је 1935. године, а стрељан 1937.

Тер-Ваганијан, чувени јерменски писац и један од шефова Јерменске комунистичке партије стрељан је заједно са Централним комитетом Јерменске партије. У немилости су још, затворени, стрељани или депортирани следећи познати совјетски писци: Лебедински, један од главних осни-вача комунистичке литературе; А. Александрович, белоруски писац и песник, аутор запажене књиге "Шофери"; Серебријаков, критичар Селивановски, Мазурин, Трошченко, Чернијак, Лелевић, Горбачов, Афиногенов, Корнев, Пикељ, Сергије Третјаков, Тарасов-Радионов, Галина Серебријакова, итд.

Ово је листа само ових совјетских књижевника чија су имена "као народних непријатеља" објав-љена у совјетској штампи. Колико ли их је још страдало по разним Љубјанкама који нису имали ни ту част да се њихова имена објаве у совјетској штампи, то је немогуће рећи. У сваком случају ми смо навели само оне писце, чија су имена одавно прешла границе Совјетске Уније, и који су стекли глас великих писаца захваљујући својим изванредним талентима и бесмртним делима, које је Кремљин повукао из библиотека, лишивши совјетску читалачку публику, а нарочито омладину, најбољих литерарних творевина.

Уметници

"Чистка" је прохујала и кроз биоскопе и позоришта. После хапшења и стрељања директора драмског репертоара и познатог совјетског писца Киршона, само зато што је био у сродству са стрељаним Јагодом, пао је и чувени, а свакако и један од највећих живих редитеља Мејерхолд.

Једним указом од 10. јануара 1938. године затворено је позориште Мејерхолдово јер је "пало дефинитиено на позиццју страну совјетској уметно-сти и постало страно совјетским гледаоцима'. У совјетској штампи налази се још и ова оптужба: иНцје успео да се опрости буржоаског формализма, клеветнички је деформирао совјетску стварност, и приказивао извесие комаде чисто антисовјетског карактера." (?!) Које комаде, и на који је начин "деформирао", шта је "саботирао", о том ни речи. Ово је још утолико чудније, када се зна да ниједна позорница у Совјетској Унији не може да прикаже ниједан позоришни комад који не одобри партијска или државна цензура.

Мејерхолд је рођен 1879. године. Он је важио као највећи руски редитељ. Творац је чувене теорије о "уметности сценских остварења". Он је био тај који је са Луначарским организовао совјетско позориште на "бази социјалног васпитања". У његовом позоришту, које је било најбоље и најпосећеније он је трансформирао Гогољевог "Ревизора", "Несрећа је имати много духа" од Грибоједова итд. Ставио је на сцену "Маскараду" (историја једног Отела) и "Тешко духу", такође од Грибоједова.

Совјетска и страна критика су једнодушне у оцени изванредног талента Мејерхолдова, услед чсга је и добио титулу "народног уметника" и сва висока совјетска одличја. Све то није сметало да Мејерхолд буде у јуну 1939. депортиран, а два месеца (према страној штампи) касније и стрељан, тј. непосредно после обећања Стаљинова да је чистка "завршена".

Ухапшени су још као "народни непријатељи": Рафалски, директор јеврејског позоришта у Минску, "јер није успео да се упозна са руском културом"?! Затим је страдао познати редитељ Англобели; Лиадов, директор "Малог позоришта" као "саботер".

Поред тога ухапшен је велики број глумаца и режисера јеврејског позоришта, кијевског позоришта и др.

Биоскоп је, такође, дао свој трибут у крви својих твораца и најбољих реализатора. Ухапшен је и стрељан Борис Шумјацки, директор биоскопског труста, са неколико својих сарадника. Према "Совјетском искуству" од јануара 1938, он је затворен као "народни непријатељ". Шумјацки је стари бољшевик, био је министар у Персији а затим ректор Стаљиновог Универзитета и најзад од 1930. директор совјетског биоскопа.

Под његовом дирекцијом реализовани су највећи совјетски филмови који су имали огромног успеха на страни као: "Младост Максимова", "Чапајев", "Петар Велики" итд.

"Совјетско искуство", такође, је оштро напало у истом броју председника комитета уметности Кержепцева, који је "олакшавао злочиначке радње", што значи да је и његова судбина запечаћена. Одузето му је совјетско држављанство у јулу 1939, што значи даље да је свакако стрељан.

Поред тога ухапшен је шеф радиографије Шостакович; оператор Нисеп, који је снимио све важније догађаје у Москви, и једини оператор совјетски који је имао дозволу да снима Стаљина са околином његовом, и скупове у којима је он узимао учешћа. Он је оптужен да је "нацистички терориста", мада његова камера није прогутала ниједног стаљиновца.

Ухапшен је, најзад, и директор репертоара Аркадијев.

Научници

На први поглед, изгледа да су научници у овој општој гужви остали у заветрини. Бар судећи по совјетској штампи која није обиловала вестима о "скидању" са послова, хапшењу и искључењу из партије совјетских научника. Па, ипак, с времена на време нађе се у штампи међу "саботерима" и "шпијунима" по које име са којим су се Совјети до сада поносили, јер су она била универзално позната у научном свету.

Поменимо на првом месту професора Самојловича, познатог истраживача поларних предела и писца великог броја радова из тих области. Његове конференције у Лондону и Паризу биле су права сензација у научним круговима. Ишчезао је, односно "скинут" са посла као "саботер", не прецизирајући у чему се састоји саботажа овог вредног научног радника, који је био изван свих политичких смицалица у Бољшевичкој партији.41

Поред Самојловича, стављен је на црну листу академичар Волгин, који је "сумњив".

Преображенски је познати научник и један од највећих совјетских економиста. Преображенски је стари бољшевик и један од оснивача Бољшевичке партије. Члан је ЦК. Заузимао је врло високе положаје у совјетској државној администрацији. Стрељан је као "шпијун".

Рјазанов је један од највећих совјетских историчара. Оснивач је Комунистичке Академије и Института Маркс-Енгелс-Лењин, и његов први директор. Аутор је запаженог дела "Маркс-Енгелс" и великог броја разних историјских бољшевичких дела. Никада није припадао опозицији, ни с лева, ни с десна, па ипак је затворен, а можда и стрељан. Одузето му је држављанство 2. октобра 1938. године, мада уопште није напустио Совјетску Унију. Ово је дакле једина земља у свету која кажњава своје грађане одузимањем држављанства па их онда сгреља или депортује у Сибир.

Затворен је, а свакако, и стрељан ректор Тифлиског Универзитета Орагвелидзе. Ухапшен је академичар Лазарев, директор физичког института и творац "теорије о утицају висине на ступањ цивилизације народа". Његову судбину поделио је и Алексијев, историчар кинеске литературе, и преводилац јапанских дела. Истеран је из академије као "сумњив".

Крижанов, стари бољшевик, затворен је, такође. Недавно је прославио шездесетогодишњицу свог живота, којом га је приликом совјетска штампа назвала "највећим марксологом нашег времена".

Осиски-Оболенски, шеф совјетске статистике и познати научник, стрељан је, јер "статистика није обављена како треба". Неколико цифара су оповргавале званична тврђења о животном нивоу совјетских радника.

Пригожин, зет познатог Георга Лансбурија, познати марксистички научник и директор Института историје и филозофије, депортован је.

И овде смо цитирали само она имена која смо нашли у совјетској или страној штампи

Штампа

Није никакво чудо што је у овој термидорској "чистки" штампа била, такође, на удару. У питању је наравно партијска штампа, јер друге у совјетској "демократији" и нема. Судећи по стрељањима и скидањима са положаја директора, уредника и сарадника совјетских листова, добија се утисак да су сви ти листови били у рукама "шпијуна" и "агената фашизма", што је просто фантастично, када се узме у обзир да је партија на те положаје увек давала најбоље са којима је располагала, а нарочито најповерљивије стаљиновце.

"Журнал де Моску" (Московске новине) су највише страдале у овом термидорском периоду Ово је лист, који је излазио једном недељно на француском језику у Москви, као орган комесаријата спољних послова. Лист је био искључиво намењен иностранству и имао је за задатак да популарише изградњу социјализма у СССР-у и третира међународне проблеме са гледишта московске политике.

Први директор овог листа (почео је излазити 1934 године) био је познати бољшевик, и један од најбољих совјетских новинара Лукијанов. Пошто је био у опозицији у периоду од 1923-28, стрељан је, мада се "покајао" и важио од тада као лојалан стаљиновац.

На положају директора листа замењује га Рајевски, бивши пољски племић из околине Лођа, коме је право име Сплавнојман. За време царизма био је депортиран као бољшевик. После револуције радио је у разним совјетским листовима. Био је члан редакције "Извјестија", одакле је дошао на положај директора Московских новина. Неколико месеци касније смењен је и стрељан заједно са члановима Централног комитета пољске Комунистичке партије.

После Рајевског на ово фатално место дошао је Виктор Кин. Кин је млади руски писац од талента. Дуго време провео је у Паризу као директор совјетске агенције "ТАСС". Одличан познавалац француских прилика и француске књижевности. Већ у јануару 1938 пада и он. "Нови мир" оптужује га да је био пре 18 година члан "Литфронта", а како је у тој литерарној дружини било "троцкиста" и "страних агената" и "бухариниста", то значи да је и Виктор Кин пошао путем својих претходника.

Напоменимо да је иста потера била и за осталим члановима редакције, који су, свакако, следили своје шефове, као што је био случај и у осталим совјетским институцијама.

"Извјестија", званични дневник Совјетске владе је такође десеткован. И овде су стрељани најбољи новинари и најбољи бољшевици.

Међу првима стрељан је директор овога листа, стари бољшевик и идеолог бољшевизма, Бухарин. Теоретичар бољшевички, аутор је добро познате књиге "АБЦ бољшевизма", "Историјског материјализма" и великог броја расправа и чланака из исте области. Бивши члан ЦК и Политбироа, најближи је сарадник Лењинов. Главни помагач Стаљинов у борби против Троцког, али се и сам касније придружио опозицији са Томским и Риковим, увидевши куда води Стаљинова лична политика.

Председник је Коминтерне до 1928 године, председник Академије наука, бивши директор

"Правде", "Бољшевика" и најзад директор "Известија" са кога је положаја изведен на губилиште.

Бухарин је сматран за најкултурнијег грађанина Совјетске Уније. "Бухарин је, вели Лењин, наш најдрагоценији и најеминентнији теоретичар. Он се може сматрати најомиљенијим чланом партије". Стрељан је у групи Рикова.

На положају директора "Известија" замењује га Тхал, директор одсека за штампу при Централном комитету партије. Његова је судбина, такође, неизвесна јер је и он ишчезао из редакције.

Карло Радек је поред Бухарина био директор "Известија" за спољну политику. Захваљујући његовој доста сумњивој улози у процесу Пјатакова, сачувао је главу. Осуђен је на 10 година робије. Он је са Раковским једини који је спасао живот у том процесу, ако већ и они, како се проносе гласови, нису касније стрељани.

Радек је сматран за једног од највећих свет-ских новинара. Дуто година његово је перо било најбољи тумач спољне политике Совјетске Уније. Човек изванредне културе, сарађује скоро у свим совјетским листовима. Најпре је био политички директор "Правде", а потом "Извјестија" и ректор Универзитета Источних народа, на коме су се спремали бољшевички агитатори за источне земље.

Стари опозиционар, али се веровало да је потпуно задобио поверење кремаљског диктатора. Отуда се и верује да је улога коју је одиграо у процесу и сумњичењу безброј угледних бољшевика доста сумњива.

Радек је родом из Галиције. Узео је видног учешћа у социјалдемократском покрету пре рата. Члан је Цимервалдске и Кијенталске конференције. 1918. био је против Брестлитовског мира. Искључен је као троцкист 1927. године и прогнан у Туркестан. 1929. тражи помиловање и поново постаје једна од првих личности Совјетске Уније.

Поред Радека и Бухарина, смењено је све особље у редакцији. Било је случајева да су уредници појединих хроника смењивани неколико пута.

"Правда". Иако је "Правда" била централни орган Комунистичке партије, ипак је и она била заражена "шпијунима троцкистичким".

Пошто је отерано у смрт њених неколико најважнијих сарадника и уредника пао је и сам директор Михаил Кољцов, о коме је већ било речи.

Стрељани су или депортирани још: Созновски, познати новинар, који је био необично цењен од Лењина. Стрељан је без суда заједно са генералом Путном. Мелентијев, директор "Вичурског радника", стрељан је само зато што је "био сарадник Кисељева, реонског секретара партије, који је стрељан као "шпијун".

8. јула 1937. ухапшен је директор агенције "ТАСС" Добецки и његов помоћник Шоле, јер су преко агенције из Москве "протурали лажне вести против Совјетске Уније" (?!)

Ухапшен је, и свакако, стрељан познати стари бољшевик и интимни пријатељ Лењинов Михалски, који је сарађивао у разним совјетским листовима под псеудонимом "Лапински". Истог дана са њим је ухапшено и 10 чланова редакције "Известија".

Затворен је, и свакако, стрељан Лечинер, директор издавачког предузећа "Млада гарда", јер је био "шпијун Хитлеровог Тухачевског .

Поред осталих ишчезао је и директор за штампу при комесаријату спољних послова Гњедин, заједно са својим помоћником Шмитом.

Долази затим читав низ директора и уредника већине листова совјетских у федералним републикама. У Украјини су смењени и похапшени скоро сви уредници и директори листова после пада и стрељања чланова Централног комитета партије и чланова Украјинске владе. Исти је случај са листовима у Белој Русији, немачкој републици, која је укинута "јер је била заражена немачким шпијунима". И најзад, иста је судбина затекла и директоре великог броја листова азијских република.

Другим речима, Стаљин је успео да уништи најбоља пера Совјетске Уније, јер или нису хтели да служе његовој личној диктатури, или су јој служили неискрено и нелојално, или се само посумњало у њихову лојалност према кремаљском инквизитору.

д) Остали шродни комесаријати централне владе

Агрикултура. У овом скоро најважнијем комесаријату пао је "отац колективизације" Јаковљев, народни комесар за агрикултуру од 1929. године. Сматран је као један од најближих сарадника Стаљинових. Под његовом дирекцијом извршена је колективизација села и сломљен отпор сељака насилној колективизацији депортирањем преко 5 милиона сељака, и расељавањем свакако још толиког броја. Његова је судбина неизвесна. Главни разлог његовог хапшења су свакако стари греси. Јаковљев је, мада не активно, припадао левој опозицији. Кремљин то никада не опрашта.

На место Јаковљева дошао је за комесара агрикултуре Чернов, стари бољшевик и велики стручњак по аграрним питањима. Стрељан је у групи са Бухарином и Риковом, јер је и он некада припадао опозицији.

Чернова замењује на фаталном месту Ејке, специјалиста за аграрна питања при Централном комитету партије, па да и он ишчезне у току 1938. године. Његов заменик Елијава је, такође, "скинут" са посла.

Дакле, четири комесара у овом комесаријату ишчезли су за непуне две године.

Правда. Овај комесаријат губи на првом месгу свога шефа Криљенка, који је недавно стрељан без суда.

Криљенко је један од најмаркантнијих фигура грађанског рата. Члан је партије од 1905. године. Као први делегат на првом конгресу совјета 1917. године, ухапшен је од стране привремене владе. По ослобођењу постаје генералисим Црвене војске на место генерала Духовина, који је одбио да извршава наредбе Лењинове. Дуго година је главни прокуратор Совјетских Република и у том својству творац свих политичких процеса у СССР-у. Потом је народни комесар Правде, са кога је положаја смењен 17. септембра 1937. године. 2. окто-бра исте године одузето му је, са још 416 комуни-ста, држављанство, а касније стрељан без суда.

Никада није био троцкиста нити присталица ма које од опозиционих група. Совјетски листови му замерају да је био "претерани шахиста" и да је правио много "екскурзија" те тако "занемарио свој комесаријат". Злочин за стрељање!

На његово је место постављен Антонов-Овсејенко, који није ни ступио на дужност већ стрељан одмах по доласку из Шпаније.

Своје шефове следио је у овој крвавој трагедији и поткомесар Пашуканис, први помоћник Криљенков, јер је "изопачио судску политику СССР-а". Други помоћник Муралов, чувени јунак из грађанског рата, бивши комакдант московског гарнизона и први носилац ордена "Црвене звезде", стрељан је у групи Пјатакова као "шпијун".

Ишчезао је и председник Великог суда, стари бољшевик Винокуров, који је овај положај заузимао од 1924. године. На његово место долази Иван Голијаков, познати стаљиновац.

Из "Социјалистичке законитости" сазнаје се да су демаскирани као "народни непријатељи": Сегал, генерални прокуратор транспорта; Драгунски, прокуратор Азовске области; Лајман, прокуратор из Свердловска; Заславски, прокуратор из Транскавказије.

Поред тога само у Руској федералној републици ухашпено је око 500 прокуратора, јер су одбили да шаљу у смрт невине људе, које је хтео да уништи ђурђијански термидорац.

Народно здравље губи, такође, свога шефа, симпатичног Семашка, једног од најинтимнијих пријатеља Лењинових. Семашко је оптужен за "проневеру државног новца". Његов заменик, стари бољшевик Камински, бивши члан Московског совјета скинут је са тог положаја 17. III 1937. године.

Први помоћник комесара Народног здравља Раковски, осуђен је као "шпијун" на 20 година заједно са Радеком. Пореклом Бугарин из Бесарабије, Раковски је играо врло видну улогу у Совјетској Русији. Био је члан ЦК партије, председник Савета народних комесара за Украјину, делегат са Чичерином у Ћенови, амбасадор у Паризу и Лондону и помоћник комесара за спољне послове. Троцкиста из првих дана, депортиран је 1929, а по "покајању" 1934. године, постављен је за поткомесара Народног здравља.

Трговина. Комесар за спољну трговину и потписник свих трговачких уговора између Совјетске Уније и страних држава Розенхолц, стрељан је у групи Рикова. Стари бољшевик. Отправник послова у Лондону 1927. године, а од тада шеф за спољну трговину до стрељања. Био је у опозицији од 1923-1928. године. То му је једини грех према Стаљину и његовој клики.

Његов помоћник Судин скинут је и затворен 17. III 1938. године. Други помоћник Елијава, чувени бољшевик, лични пријатељ Јенукидзеа, такође, је стрељан због веза са својим пријатељем, пошто је претходно посгављен за народног комесара за агрикултуру, на који положај уопште није ни дошао.

Заједно са својим колегама затворен је и трећи поткомесар за трговину, Логановски..

Иваи Межљаук, комесар совјетског павиљона за време међународне изложбе у Паризу 1937. године, поделио је судбину свога брата Валеријана, потпредседника Савета народних комесара централне владе, који је ишчезао као "народни непријатељ".

Финансије. Ранији комесари овога важног комесаријата о којима је већ било речи, Сокољников, Крестински и Туманов, ишчезли су или стрељани. Њихов наследник Гринко, финансијер петогодишњих планова и заслужни стари бољшевик следио је своје претходнике у овој крвавој трагедији. Гринко је важио као највећи совјетски финансијер. Он је у два маха спасио совјетске финансије од банкротства.

Његов помоћник Мирјазин поделио је судбину свога шефа. Затворени су још и ишчезли: Марадијан, директор совјетске банке у Паризу; Аркус и Фатијанов, потпредседници Совјетске Народне банке.

Индустрија. Тешка индустрија жртвовала је свог реализатора Сержа Орџоникидзеа, најближег и најинтимнијег сарадника и пријатеља Стаљиновог. Стари бољшевик и сарадник Стаљинов још од стварања Бољшевичке партије на Кавказу, Сержо је од револуције играо видну улогу у совјетској држави. После једне врло бурне седнице Политбироа, на којој је енергично протестовао против истребљивања старих бољшевика, отрован је исте ноћи, јер се Стаљин није усудио да и њега оптужи за "шпијунажу" и "издајство". Да би цинизам био што већи, сахрањен је са свим почастима, пошто је претходно штампа објавила да је "умро напрасно од кардијака". Професор Плетњев стрељан је јер је одбио да потпише записник да је Сержо умро од "природне смрти". Др Левин, као једини живи сведок тровања Орџоникидзеа стрељан је, такође.

Али, још пре те фаталне седнице на којој је решена Сержова судбина, Стаљин је посумњао у његову оданост (мада Сержо никада није био опозиционар, већ напротив, важио поред Лазара Кагановића за највернијег Стаљиновог пријатеља). Судбина породица стрељаних бољшевика дубоко је дирнула Сержа Орџоникидзеа. Да би колико-толико ублажио несрећу породице стрељаног Пјатакова, његовог првог помоћника, он је узео к себи његову жену и децу. То је био други разлог тровања Орџоникидзеа, јер је и тиме отворено манифестовао неслагање таквог начина уништавања старих бољшевика.

Сержов помоћник, поткомесар Рухимович, пошто је постављен за комесара ратне индустрије, затворен је, стрељан. Рухимович је стари опозиционар. Члан је партије од 1908. године. За време револуције био је председник Совјета у Харкову. На његово место постављен је у ратну индустрију брат Лазара Кагановића, Михаил Кагановић, шурак Стаљинов, који је трећи народни комесар из породице Кагановића.

Пјатаков, други помоћник комесара тешке индустрије. Стрељан је као главни оптужени у процесу од 1. фебруара 1937. године. Стари бољшевик, бивши председник Савета народних комесара за Украјину, и председник Совјета у Кијеву. Бивши члан ЦК и Политбироа, председник Државне банке и потпредседник Великог економског савета. Искључен је из партије као опозиционар 1929. године, а потом се "покајао". Био је лични пријатељ Лењинов. Фигурира у Лењиновом тестаменту на листи Лењинових наследника. Овај тестамент, као што је познато, Стаљин је сакрио да би сву власт задржао за себе.

Муклцјевич, поткомесар ратне индустрије, скинут је са свог положаја и затворен.

Гвахарија, директор металургијских фабрика у Макејевки, одликован 1937. године као "сјајан организатор производње", а 6 месеци касније стрељан као "саботер". У ствари је стрељан, јер је био зет Сержа Орџоникидзеа.

Ишчезао је и његов помоћник и велики број инжењера из Макејевке. 10. јула 1937. године ухапшен је велики број директора фабрика, међу којима и познати Глинка и др. 20. јула исте године ухапшен је директор фабрике Но 22. Нарголии; 14. новембра осуђен је на смрт директор угљарског труста у Донбасу Володарски, његов први помоћник, неколико инжењера и 2 механичара.

Као круна овог нечувеног покоља платио је главом и чувени инжењер Тупољев, творац совјетске авијације.

Ћак првог руског авијатичког конструктора, Тупољев је убрзо својим изумилачким талентом надмашио свога професора. Сви најбољи авиони, војни и цивилни дело су Тупољева. Његови прототипи прославили су совјетска крила безбројним светским рекордима. Познат је лет авиона АНТ-25 у Америку, који је тукао светски рекорд у правој линији. Чувени авион "Максим

Горки", "највећи авион на свету", који је страдао несмотреношћу једног пилота, такође, је дело Тупољева. Авион који је замеиио "Максим Горки" је, такође, конструисан по цртежима Тупољева, али више не носи његово име. Тупољев је, такође, творац ТБ-6 од 22 тоне, који може да пређе за сат 450 километара, и да се са пуним теретом попне на 8000 метара.

Тупољев је сматран личним пријатељем Стаљина и Ворошилова. За своја истраживања имао је неограничен кредит, који му је био отворен у Народној банци. За личну употребу имао је две виле, једну у Москви а другу на селу, као и два аутомобила, што нема ниједан виши совјетски чиновник. Одликован је свим совјетским орденима: "Црвеном заставом", "Лењиновим орденом" и "Црвеном звездом". Ретки су совјетски државници који имају сва три одличја.

Никада није био троцкиста ни опозиционар, нити се уопште мешао у политику. Поред свега тога ухапшен је и стрељан под изговором да је "сметао каријери млађих инжењера". Под Стаљи-новим режимом и то је злочин који се кажњава смрћу, ако то није био само непосредни повод.

Заједно са Тупољевим ухапшени су и инжењери Григорович, Пољаков н Поликарпов, његови сарадници.

Поште и телеграфи. Овај је комесаријат био најфаталнији за његове шефове. Од оснивања па до данас, стрељани су сви комесари пошта (осим последњег). То је био положај на коме су комесари чекали да буду одатле изведени на губилиште. Тај је комесаријат био нека врста "предсобља смрти", како вели Бармин.

Смирнов, један од ранијих комесара пошта, стрељан је у групи Зиновјева. Његов заменик Глебов Авилов ишчезао је. Следећи комесар Риков, стрељан је у групи Бухариновој. Пошто је Јагода смењен са положаја комесара Унутрашњих дела, постављен је за комесара пошта, одакле је изведен на губилиште. Јагоду је заменио Калепски, који ишчезава 17. августа исте године, па да на његово место дође Берман, помоћник комесара Унутрашњих дела, па да и он ишчезне. Јежов га у својству комесара Унутрашњих дела замењује, да би и он ишчезао. Дакле 6 комесара за неколико година стрељао је Стаљин у комесаријату пошта у Москви.

Јухов, поткомесар пошта је, такође, ишчезао са великим бројем виших чиновника.

Од осталих народних комесара споменимо још Калмановића, комесара совхоза, који је, такође ухапшен, а можда и стрељан. Иванов, комесар шума, стари бољшевик, и опозиционар, стрељан је у процесу Пјатакова. Његов наследник Лобов, стрељан је неколико месеци касније, па да их на овом крвавом путу следи и трећи комесар совхоза Ризов. Комесар лаке индустрије Љубимов је затворен, а свакако и стрељан. Комесар рада Угланов, стари бољшевик и члан ЦК и помоћни члан Политбироа, затворен је као "неспособан". Серебријаков, помоћник комесара транспорта, један од секретара партије, члан Московског совјета и ЦК, стрељан је у групи Пјатакова.

Изнели смо само листу народних комесара (министара) и њихових помоћника централне владе, чија је немилост, затварање или стрељање објав-љено у совјетској штампи. Народне комесаре, уствари, следила је читава плејада старих бољшевика, виших чиновника појединих комесаријата, а нарочито личних пријатеља шефова комесаријата, јер бити пријатељ стрељаног старог бољшевика је, такође, велики грех.

5. СТРЕЉАЊЕ ЧЛАНОВА ВЛАДЕ ФЕДЕРАЛНИХ ЈЕДИНИЦА

"Чишћење" Стаљинових противника, и непријатеља кремаљског конвента, није се зауставило само на војсци и централној влади. Трагично чишћење расуло је драгоцену крв старих бољшевика у свим федералним републикама, јер нигде није била популарна диктатура стаљинске клике. То клање у извссним републикама ишло је до безумља, тако да су у извесним федеративним републикама стрељани сви чланови владе на челу са председником републике и првим министром.

Од 7 главних република само су до сада три задржале своје председнике. Стрељана су 4 и то: Чевриаков, председник Белоруске републике; Кођајев, председник Узбекистана; Анезоглијап, председник Јерменске републике. Петровски, пред-седник Украјинске републике је скинут и ишчезао.

Од председника мањих република стрељани су или затворени: Лорђикинанџе (Аџаристан), Архивов (Карелија), Ајтаков (Туркменистан), и други.

Према Волембергу (Етид од 20. XII 1938), стрељано је 2/3 чланова руске владе, 5/6 чланова украјинске и белоруске владе, и 9/10 чланова влада закавкаских република. Највећи део стре-љаних је пао зато што су се противили насилној колективизацији.

Руска Република. Највећи део чланова владе руске републике су истовремено и чланови централне владе. Отуда ћемо поменути само оне о којима нисмо говорили до сада. На првом месту пао је председник Савета народних комесара Сулимов, познати стари бољшевик, и стари опозиционар. Поред њега пала је и Варвара Јаковљева, комесар финансија и врло популарни бољшевик, итд.

Украјина. Украјина је после руске, највећа федерална република. Будући да је још и погранична, совјетски режим је посвећивао велику пажњу у избору чланова владе и секретара партије, који су обично регрутовани међу најоданијим стаљиновцима. Ово пажљиво одабирање лежало је још и у факту, што је у иностранству националиста Конаваљец водио врло живу акцију за аутономију Украјине. Отуда је нагло и масовно чишћење чланова украјинске владе и њихових помоћника а исто тако и партијских функционера, наишло, како у Совјетској Унији, а тако исто и у иностранству, на опште запрепашћење.

Међу палим у немилост треба прво поменути чувеног бољшевика Петровског, личног пријатеља Стаљиновог. Петровски је бивши радник и једини живи посланик, бољшевик у руској Думи од пре револуције. У почетку је био десничар, али се брзо прибрао и прилагодио Стаљиновој политици, те од тада важио као његов непосредни сарадник и представник у Украјини. Скинут је са положаја председника републике 27. јула 1938. године, пошто је узео активног учешћа у клању чланова украјинске владе. Његова је судбина неизвесна. У сваком случају није изабран на последњим конгресима, ни у Украјини, ни у Москви ни на какав положај, ни у партији, ни у држави. На положају га је заменио Корниц, посланик из Дњепопетровска.

Председник Савета народних комесара Љубченко "извршио је самоубиство". Према званичној штампи, он је то учинио јер се "бојао да поднесе украјинском народу рачун о свом издајству". Међутим, Љубченко је убијен у затвору истог дана када је ухапшен од стране ГПУ. (1. септембра 1936. године)

Његов заменик, Бондаренко, не фигурира више на листи чланова украјинске владе приликом конгреса од 16. новембра 1937. Нема сумње да је и он у најмању руку депортиран.

Потпредседник Савета народних комесара Селекис и други потпредседник Сухомлин затворени су као "неспособни". Наследник првога, Тиањидеда, ишчезао је два месеца касније.

Од народних комесара поменимо: Бутаренко, затворен 24. III1937. године. Истог дана затворен је и комесар финансија Рекис и његов први помоћник Косило, и скоро сви виши чиновници овог комесаријата. Косило је стрељан јер је био љубавник жене Пјатакова, чиме се "доказује" да је он био на овај начин у вези са стрељаним Пјатаковим, па према томе и у опозицији.

Леилевски, комесар Унутрашњих дела, стрељан је у вези са стрељањем Јагоде.

Још су затворени, а можда и стрељани комесари совхоза, здравља и агрикултуре.

Бела Русија је као и Украјина приложила на Стаљинов жртвеник своје најбоље. Пао је најпре председник републике Чевриаков. Лични пријатељ Лењинов, бивши учитељ, члан партије од 1917. године, члан је ЦК партије. Председник је републике од 1924. године. И он је извршио самоубистао "из поро-дичних разлога". Уствари, убијен је у затвору без суда.

Председник Савета народних комесара Голодед стрељан је 16. VI 1938. Он је пре тога одржао оштар говор на конгресу Совјета у Минску против Троцког и троцкизма, али му то није помогло. Оптужен је да је био у "вези" са стрељаним генералом Уборовичем и да су хтели да "рестаурирају капитализам у Белој Русији".

Од народних комесара стрељани су: Диаков, комесар правде; Банек, комесар агрикултуре; Гуревич, комесар трговине и још три народна комесара. Сви су, такође, стрељани у вези са стрељањем генерала Уборевича као "национални буржуји".

Према листу "Рабочиј" од 13. септембра 1937. смењен је и затворен и заменик Голодеда на положају председника Савета народних комесара М. Волковић, који је остао на том положају свега два месеца. Оглашен је као "народни непријатељ". Заменик Гуревића на положају комесара трговине смењен је и затворен одмах по постављењу. (Рабочиј, од 16. августа 1938)

Кавказ. У Тифлису је стрељан чувени бољшевик, председник Савета народних комесара Буду Мдивани. Приликом његовог хапшења изјавио је полицајцима:

"Реците Стаљину да Тифлис није Москва, и да ја нисам ни Зиновјев ни Камењев да би могао и мене оптужити. Он данас стреља своје старе сапутнике у борби, али пека добро упамти, да је после Дантона дошао ред на Робеспјера."

Стрељан је 16. јула 1937. године са још 6 угледних ђурђијанских комуниста.

Други председник Савета народних комесара Малогаштли, скинут је са положаја и затворен 24. VI 1937. године. Такође, бивши председник Савета народних комесара Гогобериџе и његов помоћник Агниашвили, стрељани су са следећим народним комесарима: Окуђава, Квириквелија, Кикнадзе, Моделаџе, Торошелиџе, Чиклаџе и Ђикија, све стари пријатељи и сапутници Џугашвилија-Стаљина. Са њима је стрељано још 40 угледних старих бољшевика, помоћника народних комесара, виших чиновника, јер су хтели да "продају земљу енглеским империјалистима". Овај процес је према совјетским листовима одржан 31. августа 1937. године.

Ову групу ђурђијанских комуниста следио је и најстарији кавкавски бољшевик Орехелашвили, такође, бивши председник Савета народних комесара Ћурђијанске републике, као и Боикваџе, председник Врховног суда.

У Ађаристану стрељан је председник републике Лорђикипанаџе, вицепредседник Рамишвили; комесар агрикултуре Мегрилиџе и други.

У Јерменској републици стрељан је 2. I 1938. године, председник Савета народних комесара и још неколико комесара: директор Народне банке Мамиконијан; ректор Универзитета Епгибријан; поткомесари агрикултуре Сакнаразијан и Калаптаријан, са неколико виших чиновника овог комесаријата.

Узбекистан. У овој републици стрељан је Коџајев, председник републике од 1922-27. године. Коџајев је "признао" да је хтео да "прода земљу Енглезима". Његова два брата Хата и Турин, народни комесари стрељани су, такође.

Абказија. Стрељан је Михаил Лакобе, председник Савета народних комесара; Зантарцја, комесар просвете; Васили Лакобе, директор петролејских извора у Бакуу; Чалмар, комесар агрикултуре; Ладари, секретар партије; и Нестор

Лакобе, шеф полиције. Сви су стрељани јер су "спремали атентат против Стаљина".

У Азербејџану скинути су (колико се зна) са по-ложаја следећи народни комесари: Исламов, коме-сар правде; Нодијев, комесар унутрашњих дела.

У Карелцји затворен је 17. септембра 1937. године председник републике Архивов; претходно су такође затворени Бузнев, председник Савета народних комесара; Фолин, комесар правде, и Ирклис, секретар партије, са великим бројем комуниста.

У Киргизији затворен је 15. септембра 1937. године Исакајев, председник Савета народних комесара; Ајчамов, секретар Егзекутивног комитета републике, као и комесари: Ајземанов, Ћамбејев и комесар агрикултуре. У Немачкој републици ухапшен је Тропман, шеф за васпитање; Хенберг и Петерс, председници колхоза, као и велики број комуниста, међу којима и учитељ Зенгланд. Сви су оптужени као "Хитлерови шпијуни". Најзад, укинута је и сама република.

У Таџикистану ухапшен је 7. августа 1937. године председник републике Шотемор; секретар републике Иманов; потпредседник Савета народних комесара Кактин и комесар правде Сиринов. Први је "шпијун", други је "троцкиста". Оба су "фаворизирали националну буржоазију". Заједно са њима затворена су још 4 народна комесара.

Туркменистан. 16. августа 1937. затворен је, а потом стрељан председник републике Ајтахов, бивши рибарски радник. Заједно са њим страдао је и потпредседник републике и још 8 чланова владе.

У Татарској републици стрељани су: пред-седник републике, секретари, шеф ГПУ, и неколико чланова владе.

Неразумљива је, такође, потера за Летонцима, совјетским грађанима. Скоро сви генерали Летонци су стрељани, међу којима: Алкснис, Ајдеман, Корк, Бокис, Осолин, Апсе, Мезис и други. Од угледних комуниста Летонаца ликвидирани су: Рудзутак, и чекисте Петерс и Ластис итд.

Следеће поглавље