Живојин Павловић
Биланс совјетског термидора:
Приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора

 

IV
КОМИНТЕРНА И СТРАНЕ ПАРТИЈЕ

1. Коминтерна

Термидорско лудило је прешло, такође, и на Коминтерну, а затим и на све стране партије, њене чланице. Јавно мишљење на страни осуђивало је Димитрова, секретара Коминтерне као "иницијатора" стрељања великог броја њених угледних чланова. Уствари, Димитров, као формални шеф Коминтерне, у својству њеног генералног секретара, био је противник оваквом начину уништења старих бољшевичких кадрова, јер је био добро пласиран да се увери у лажност оптужби којима се Стаљин послужио да би отерао у смрт своје старе сапутнике. Поред Димитрова, у Коминтерни је устао против оваквог "чишћења" Пјатницки, а нарочито немачки представник Вили Мунценберг. Први је услед те опозиције стрељан, док је Мунценберг остао у Паризу, а што се тиче Димитрова, он је у два маха добијао "одсуство" по 6 месеци, што иначе тамо значи привремено интернирање.

Због тога су се у неколико махова проносиле вести да је Димитров у немилости или да је стрељан. За сада изгледа да су ове вести произвољне, јер нема изгледа да ће се Стаљин усудити да диквидира и Димитрова, чија је популарност у Русији огромна, и што би у самој Коминтерни довело до још већих трзавица, па евентуално и до распада, јер се још чувају осетљивости извесних легалних партија, у којима се може говорити понекад о демократији у истим. Са друге стране Димитров је нека врста симбола антифашистичке борбе, не само у Русији, него и у целом свету, јер је познат фамозни процес у Берлину и јуначко држање Димитрова на истом.

Међутим, све те верзије, у другој половини 1939. године изгледа да добијају потврду. Димитров се више уопште не виђа на совјетским свечаностима и конгресима, где је увек заузимао место поред Стаљина и осталих шефова бољшевичких и чланова владе на главној трибини. Затим, совјетско-немачки пакт може такође да одитра пресудну улогу у судбини Димитрова, када се зна позитивно да онај који је провео толико времена у немачким затворима, није у стању да се помири са овим наглим одустајањем Стаљина од своје досадашње антифашистичке политике.

Али, ако можда, ипак, Димитров није дефинитивно пао у немилост, страдали су најеминентнији чланови Коминтерне, како представници руске партије, а тако исто и осталих партија. Највећи број је стрељан без суда, док су остали депортирани, или се још налазе по затворима. Запрепашћење је утолико било веће, што су делегати руске Бољшевичке партије били назначени од стране самог Стаљина, што значи, да је он тамо делегирао искључиво људе у које он лично има поверење, и преко којих може спроводити своју политику и на међународном терену.

Међу првима ликвидиран је први помоћник Димитрова, познати руски бољшевик Пјатницки, стварни шеф Коминтерне, њен организациони секретар и благајник, а после одстрањења Бухарина 1928. године и њен идеолог и теоретичар.

Пјатницки никада није био троцкиста, нити је припадао ма којој опозиционој групи. Напротив, с обзиром на сам положај који је заузимао, изгледало је да је непосредни сарадник Стаљинов у Коминтерни, те је отуда и било загонетније његово стрељање. Уствари, Пјатницки је стрељан јер је устао отворено и енергично против оваквог начина ликвидације партијских кадрова, када је већ остало много хуманијих. Тај његов став, као и Сержа Орџоникидзеа, коштао гаје живота.

Пјатницког на положају организационог секретара и благајника замењује чекиста Јежов у својству комесара полиције, како би могао непосредно да контролише све акције чланова Коминтерне. Међутим, и он касније, пошто је стрељао две трећине чланова Коминтерне, пада у немилост. На овом послу замењује га други делегат бољшевичке партије Мануиљски, који се неким пуким случајем до сада одржао у Коминтерни. Он је једини бољшевички делегат, који је преживео термидорско истребљивање.

Поред Пјатницког, проносе се вести да је стрељан и Бела Кун, један од најеминентнијих и најслушанијих страних чланова Коминтерне. Бела Кун је пореклом Јеврејин. За време мађарске комуне председник је Совјета у Пешти, а од тада је све време на раду у Коминтерни, дакле пуних 17 година. Важио је као "човек јаке руке" те је слат увек тамо где су биле потребне изванредне организаторске способности. Од свих емиграната у Москви он је био најпопуларнија личност. Вест о његовом стрељању је излазила у страној штампи неколико пута и никада није демантована од стране совјетске штампе, те у оваквим случајевима ћутање значи потврда.

Пад Беле Куна је у тесној вези са падом Пјатницког, јер се и он противио политици клања и утврђивања личне Стаљинове диктатуре.

Валецки, угледни члан Коминтерне и лични пријатељ Розе Луксембург, стрељан је, како изгледа, са осталим члановима Коминтерне из истих разлога.

Абрамски, делегат руске Бољшевичке партије у Коминтерни, био је шеф балканског одсека, а потом шеф ОМС-а (Одсек за међународне везе). Стрељан је као шпијун. Он је био лични пријатељ Бети Глан, директорке московског парка културе "Максим Горки", и жене Милана Горкића, последњег секретара Комунистичке партије Југославије.

У вези са стрељањем Абрамског, стрељан је и Гргур Вујовић, шеф техничког одсека ОМС-а.

Поред ових, ухапшени су још или стрељани Волф Киш, Јулцје Н... пољски делегат у Коминтерни и бивши секретар пољске партије, Прухњак, Кошћева, Ремеле итд.

Према исказима извесних коминтерноваца, који су успели да умакну својим џелатима, стрељано је у Коминтерни 2/3 њених чланова, нарочито Руса. Исто је тако ухапшен велики број представника и помоћних чланова Коминтерне из разних страних партија, који су се налазили у Москви као политички емигранти.

2. СТРАНЕ ПАРТИЈЕ

Комунистичка партија Југославије. После руске и пољске партије, свакако је Комунистичка партија Југославије највише приложила жртава московској Љубјанки. Може се рећи да је тамо уништен скоро сав стари партијски кадар, скоро сви стварни шефови КПЈ, који су имали ту несрећу, да су се у доба термидора налазили у Москви као емигранти. Мада су вести, које су нам долазиле из Москве биле доста ретке, а чак каткада и контрадикторне, ипак, углавном, зна се бар приближан број ухапшених угледних југословенских комуниста. Углавном, листу похапшених у Москви дао нам је орган КПЈ "Пролетер" од маја 1939. То је листа искључених из партије, али се зна да је то и листа ухапшених, или чак и стрељаних у Москви, јер од како је почела хајка на старе партијске кадрове, сви они који су искључени из партије били су у најмању руку депортирани.

Према томе, ухапшено је или стрељано 3 бивша генерална секретара партије, и два секретара омладине, и велики број чланова ЦК и Политбироа.

Међу првима је ухапшен Милап Горкић, после-дњи секретар КПЈ. За време опште хајке на комунисте, стране и домаће у Москви, Горкић је боравио са својим сарадницима у Паризу. (Писац ових редова био је, такође, један од његових ближих сарадника у својству секретара партије за целу емиграцију; уредника и издавача листа "Против Главњаче" и секретара Патроната Црвене помоћи код међународних органа у Паризу; издавача и администратора партијског органа "Пролетер", Радничке библиотеке и власник и администратор партијске књижаре.) Крајем јула 1937, баш у највећој нашој кампањи против "троцкистичких и бухаринских хијена", Коминтерна позива у Москву Милана Горкића. Не сумњајући шта га тамо чека, а и сувише рачунајући на своје велике везе у Коминтерни, отпутовао је у Москву без одлагања и на самој станици ухапшен.

Неколико дана касније партија је добила налог из Москве да ми се одузму сви партијски и остали послови као "горкићевцу". Тада нам је било јасно шта се с њим тамо одиграло. У партији је настала права паника. Суспендован је цео Политбиро, а у партији постављени "комесар" почео је одмах, по налогу из Москве хајку на "горкићевце", "бухаринисте", "троцкисте" и остале "народне непријатеље". Повучена је претходно из продаје књига Милана Горкића "Новим путевима", која је садржавала "провокаторских" испада. Уствари, у овој књизи је указано на грешке у раду у прошлости и истакнуте нове методе за рад у будућности. Повучена је и последња "Класна борба", партијски часопис, јер су чланци били написани од стране нас неколико "горкићеваца" и Милана Горкића. Најзад, повучена је и "Почетница лењинизма" од П. Вуковића као "плагијат". Све су ове књиге спаљене по налогу Коминтерне.

Хапшење Милана Горкића и остале недаће у партији вешто се крило од партијског чланства, па чак и од чланова ЦК који су се налазили у Паризу. Када се пак сазнало, онда су "нови" шефови почели са објашњењима, која су уствари била тешке оптужбе против Милана Горкића. Међутим, ово су били само непосредни поводи, а не и главни разлог његовог хапшења. Ево тих разлога: Позната је афера са Француском лађом у Котору, на којој је ухапшен Адолф Мук, а која је требало да узме у Котору 400 добровољаца и да их превезе у Барцелону. По налогу Коминтерне, наша партија требало је да сакупи најмање 3000 добровољаца за Шпанију из емиграције и Југославије. У највећој "тајности" изнајмљен је у Марсељу француски брод "Корзика" који је кренуо 2 маја 1937 године за Далмацију. За ову одлуку знао је само Политбиро и нико више. Специјални партијски функционери послати су у Југославију да спреме, бар 400 добровољаца Међутим, још у почетку априла добио сам из Београда, од једног мог пријатеља, следеће писмо:

Сазнајемо овамо да спремате неку лађу која ће да узме све добровољце у Котору. Могу ти јавити да београдска полиција све зна. Не знамо на који начин али те упозоравамо да предузмеш одмах све да се људи не упропашћују и да се та авантуристичка акција обустави Одмах сам ставио до знања текст писма које сам добио из Београда На седници истог нико није хтео да схвати сву озбиљност ове опомене.

Напротив, један од чланова изјавио је да сам ја "паничар" и да без обзира на све то треба продужити ову акцију. То није био ни Горкић, ни Мук, већ један од оних који данас оптужује Горкића као јединог кривца.

Знамо да је лађа отишла, и да се ова афера завршила хапшењем Адолфа Мука и стотине добровољаца. Коминтерну је коштала преко 500000 француских франака. У вези са овим тражено је од мене писмено изјашњење да сам оно београдско писмо саопштио Милану Горкићу. Тоје, уствари, био маневар осталих сукриваца по овој афери, да се баци сва кривица на Горкића. То сам одбио, јер нисам хтео да будем један од саучесника у лажним оптужбама против једног, а у чупању осталих криваца.

Друга, и још опаснија оптужба против Милана Горкића (која је, уствари, отишла тек пошто се сазнало да је он ухапшен), јесте да је он био, ништа мање него "провокатор". Из ове оптужбе излази, да је Горкић просто "издавао" полицији извесне чланове ЦК или Политбироа који му нису били по вољи. Тако је према тој оптужби Горкић "денунцирао" преко својих агената из "Централне технике" (који су "сви били троцкисти") словеначког комунисту Ловру Кухара, који је ухапшен заједно са добрим делом партијске архиве. Истих дана ухапшен је и скоро цео ЦК са И Марићем на челу. Горкић их је "денунцирао" јер су критиковали његов рад.

Међутим, тај исти Политбиро је раније за ову ствар оптуживао Николу Црвенчића, агента ГПУ-а који је ухапшен у стану Марића у Бечу. Због овога је Црвенчић требало да буде "ликвидиран". На њега је извршен атентат у Паризу, којом је приликом тешко рањен.

Шта је истина у овој афери?

Истина је једино, да ничим није доказано ни да је "провокатор" Горкић, ни Никола Црвенчић. По причању адвоката који је бранио оптужене у Бечу, до хапшења је дошло услед исувише неконспиративног рада похапшених, који су читаве сате проводили по бечким кафанама и на тај начин скренули на себе пажњу бечке полиције.

Најзад, и трећа оптужба против Милана Горкића јесте афера његове жене у Москви, познате комунисткиње Бети Глан, директорке парка културе и одмора у Москви "Максим Горки".

То је било (ако се не варам) у месецу јуну 1937 године. У московској "Правди" изашла је нотица да је Бети Глан ухапшена као "шпијун гестапа и интелижанс сервиса". Денунцијација је долазила од стране Радека, који је био њен добар пријатељ. Приликом претреса њеног стана нађен је један део архиве КПЈ коју је тамо оставио Горкић у својој соби. Наравно да је ГПУ одмах "претпоставио" да је та архива предата страним шпијунима. Уствари, то су били документи без икакве актуелне вредности, јер је реч само о старим партијским одлукама на пленумима, а које нису имале никакав тајни карактер.

Ово је била довољна оптужба, односно непосредни повод за хапшење и Бети Глан и Милана Горкића као "шпијуна". Уствари, хапшење Бети Глан лежи другде. Она је сестра друге жене отрованог Сержа Орџоникидзеа, која је ухапшена и стрељана сутрадан по тровању њеног мужа. Бети Глан је била упозната на који је начин Сержо ликвидиран, као и њена друга сестра Розинели, која је удова бившег комесара просвете Луначарског. Све три су ухапшене и стрељане, како би ишчезли заједно са лекаром Плетњевим, једини изван Стаљинове клике који су упознати са злочином кремаљских терориста.

Исто тако и за Милана Горкића ово је био само непосредни повод хапшења. Главни разлог лежи у томе, што је он био 1926. најинтимнији пријатељ и сарадник стрељаног Бухарина, када је исти био председник Коминтерне. Како је сада у очима московских бирократа највећи злочин бити, чак и пре 20 година лични пријатељ некога од стрељаних "шпијуна", то је био довољан, а и једини разлог за хапшење и евентуално стрељање Милана Горкића.

Са хапшењем Милана Горкића ухапшено је и цело партијско представништво КПЈ у Коминтерни. Ухапшен је, на првом месту, први представник "Флајшер", а затим и остали његови сарадници. Проносе се вести да су и они сви стрељани.

Нешто доцније, после хапшења Милана Горкића, ухапшен је и др Сима Марковић, бивши генерални секретар КПЈ, бивши народни посланик и шеф србијанског пролетаријата.

Сима је емигрирао у Совјетску Унију пре неколико година по налогу Коминтерне, како би онемогућила сваки додир са радницима у Србији. Извесно време био је професор у Москви, а потом у Одеси, што је већ претпостављало немилост. Није у Москви уопште био на партијском послу због својих старих "грехова", те према томе није ни сарађивао са Миланом Горкићем ни дотадашњим партијским вођством, који су водили оштру борбу против њега. Сима је ухапшен само зато, што је некада друкчије гледао на фамозно "национално питање" него Стаљин и Коминтерна. Он је заступао гледиште, да се национално питање може донекле решити и у оквиру буржоаске државе, путем уставних реформи, давањем широких националних слобода, које могу ићи до аутономије у оквиру садашњих граница. Тада је Коминтерна и КПЈ тражила по сваку цену "самоопредељење до отцепљења". За те старе "грехове", као и остали стари бољшевици у Русији, ухапшен је и Сима Марковић, иако Стаљин и Коминтерна имају данас исти став по националном питању у Југославији као некада Сима Марковић.

Његова је судбина неизвесна. Међутам, упорно се проносе вести да је стрељан заједно са осталима.

Поред Симе ухапшен је и Филип Филиповић "стари", бивши народни посланик и бивши председник београдске општине. Филип је рано емигрирао у Совјетску Унију. Није био на партијском раду последњих десетину година. Радио је у Аграрном Институту, тамо где се обично бацају у "архиву" они који се више никада неће вратити на активан партијски посао. У издању овог Института, Филиповић је објавио неколико запажених дела по разним аграрним питањима.

Тешко је разумети хапшење Филипа Филипо-вића, утолико пре што он никада није био троцкиста, нити опозиционар са лева ни десна. Никада није припадао ниједној фракцији у КПЈ, те је важио као један од најсавеснијих "линијаша". Њему су се млађи комунисти ругали у Москви што приликом сваке дискусије он почиње уводом: "Ја, другови мислим као и Коминтерна." Само данас је велики злочин мислити као Коминтерна Зиновјева, Бухарина и Пјатницког. По свој прилици да је Филип изразио негодовање приликом стрељања руских бољшевика, да је денунциран од стране агената провокатора у служби ГПУ-а, те је због тога и затворен.

Хапшење Ђуке Цвијића, бившег секретара партије и једног од најбољих комунистичких новинара, такође, је изазвало сензацију у југословенској колонији у Москви. Ђука је био један од највећих Горкићевих ривала и његов огорчени противник. Када је Горкић пао, пронела се вест да ће га на послу заменити Ђука Цвијић. Уместо тога, он је ухапшен. Разлог? Јер је његова критика против Милана Горкића почивала на "нездравој бази". То је био само изговор. Главни разлог хапшења његовог лежи у томе што је он у своје време био "левичар". И о њему се проносе вести да је стрељан.

Заједно са Ђуком Цвијићем ухапшен је и његов брат Стјепан, бивши секретар Комунистичке омладине Југославије, који се такође налазио у Москви у емиграцији.

Искључени су још из партије, а свакако похапшени у Москви: Сима Миљуш и Никола Ковачевић, бивши народни посланици; Камило Хорватин и његова жена Јованка, Коста Новаковић, такође бивши народни посланик, итд.

Стрељан је, према сигурним вестима, и Воја Вујовић, бивши секретар Комунистичке омладинске нтернационале, познати зановјевист, који је био депортиран а пошто се покајао, поново је затворен 1934. године. Његов брат Гргур, такође, је као што смо напоменули стрељан заједно са Абрамским. Он је бивши секретар К.О.Ј.

Неизвесна је судбина "Мартиновића", који је био у Шпанији за све време грађанског рата један од главних чланова ГПУ-а.

Павле Бастајић, опозван у Москву, радије је пристао на београдску "Главњачу" него на Московску "Љубјанку".

Од бивших троцкиста, који су у депортацији још од 1939. године чује се да су стрељани: Станко Драгић, бивши члан ЦК из Загреба; Мустафа Дедић, секретар синдиката за Херцеговину; Стефан Еберлинг, родом из Војводине. Они су заједно са др Антом Цилигом, представником Коминтерне у Бечу, били осуђени на 3 године робије а потом депортирани. У депортацији су ради својих троцкистичких убеђења по свој прилици стрељани. Др Цилига је у последњем моменту по издржаној робији и депортацији, непосредно пред совјетски термидор успео да се помоћу талијанског пасоша (чији је поданик) ишчупа из Совјетске Уније.

Пошто су стрељања и хапшења извршена у Москви, годину дана касније сви похапшени или стрељани су искључени из партије. "Пролетер", партијски орган од маја 1939, доноси следећу листу искључених југословенских комуниста:

"Због разорног и антипартијског деловања, покушаја обнављања фракцијских борби у КПЈ, уношења забуна у партијске редове у земљи и ширења лажних гласина из иностранства, због веза са троцкистичким и другим сумљивим елементима итд. искључеии су из редова партије И. Марић и М. Марић, Лабуд Кусовац и његова жеиа. Као туђи и антипартијски елеменат искључен је Бобо (Божић). Због групашког и антипартијског рада, због тесних веза са троцкистима и обавештења истих о партијским тајнама, као на пр. Дарсулу у Француској, искључен је из партцје И. Б...с (Жак). Због недисциплине, групаштва и непокоравања партијским одлукама искључен је из партије ВЈ (Стари). Као туђ и сумњив елеменат искључен је из партије Л. Ћ... .ћ.и Као елементи који су нашој партији и радничкој класи нанијели големе штете у току низа година својим фракцијама и групашким борбама, везама са класним непрцјатељима, варалиш КИ, својим деструктивнимрадом кочили развитак партије и па тај начин обезглављивали покрет радиичке класе Југославије, и тако помагали класном непријатељу, искључени су из редова партије: Милан Горкић, Флајшер, С. Марковић, С. Миљуш, Крешић, Андреј, Маврак, Петровски, Сењко, Мартиновић, Шварцман, Драгачевац, Бергер, Лихт, Граберица, Дреновски, Гргур В. и 3. Миљуш.

Због покушаја сшварања фракција у партији, због недисциплине и непокоравања партијским одлукама, уношања смушње у партијске редове и неискрености према Централном комитету и издајничког држања пред класним непријатељем, због чега је довео у блудњу не само партију него и читаву радничку класу, искључен је из редова КПЈ Петко Милетић. Због фракцијашења, недисциплине и антипартијског рада, искључени су Војноловић и Корски."

Ово је једино објашњење о искључењу партијских функционера, које је упућено партијском чланству и самим искљученим.

Али, неопходно је потребно неколико коментара и објашњења.

Марић и Кусовац су били све до 1938. у Паризу. Док је Кусовац био секретар Шпанског комитета, дотле је Марић радио у емиграцијским организацијама. Када су позвани у Москву, уопште им није објашњено зашто их зову, како би их што лакше одвукли на губилиште. Никада у Паризу нису позивани на одговорност да се изјасне у чему се састоје "ширење лажних гласина из иностранства" и какве су њихове "везе" са троцкистима, и са којима. То, утолико пре, што ни у Паризу, ни другде није било троцкиста са којима би они могли бити у вези. Друго, они уопште нису одржавали везе са земљом, осим са својим породицама. Исто тако и њихове жене. Оне су искључене само зато што су им искључени мужеви.

Исто тако искључење Ивана Баљкаса због "тешких веза са троцкистима и обавештења истих о партијским тајнама као нпр. Дарсулу у Француској". Када је Баљкас боравио у Паризу, партија му је наложила да сусретне др Анту Цилигу, који се тих дана вратио из Совјетске Уније. Он је то и учинио. Дискусија коју су они водили преко "Слободне ријечи" и "Нове Европе" ни најмање не иде у корист тезе оних који су Баљкаса искључили. Даље, Баљкас је дошао у Париз из Јужне Америке и у Паризу затекао Дарсулу на партијском послу у Емиграционом комитету, тако да је Дарсула знао много више "партијских тајни" него Баљкас који је одавно изван покрета. Уствари, и он је жртва старих "грехова". Баљкас је, такође, својевремено сарађивао са Цилигом у Загребу. То је главни разлог, остало су само цинични изговори.

Др Сима Марковић је искључен као и Горкић због "групашких борби" и "веза са класним непријатељем" (?!) Зна се међутим да је др Сима Марковић ван сваког партијског рада од пре 12 година и да је у Москви од пре неколико година. Поставља се питање, како је он могао водити тамо групашке борбе кад је био скоро потпуно изолован од осталих. Како је могао бити у "вези са класним непријатељем" када је за све време у Русији био на оку ГПУ-а? Значи, ипак, по овој нотици, др Марковић је био, у најмању руку, "шпијун". Да човеку памет стане!

Па онда у "вези са класним непријатељем" Коста Новаковић, Влада Ћопић, Цвијић, Хорватин, Филиповић, и др. (који се налазе као искључени под псеудонимом)?!

Па онда, искључење Петка Милетића. У свим страним илегалним партијама Петко Милетић је узиман као пример јунаштва у држању пред "класним непријатељем". Као такав узиман је нарочито за пример у нашој партији. Петко Милетић је сада искључен "због издајничког држања пред класним непријатељем".

Писац ових редова напустио је партију по хапшењу Милана Горкића и осталих, спорећи право ГПУ и Совјетској држави да хапси и стреља, не само стране, већ и домаће комунисте, само зато што су хтели да користе права која им дају статути. Услед тога и нарочито услед стања у партији које је настало после хапшења Горкића упутио сам ЦК КПЈ следеће писмо:

"Извесни моји другови, исељеници, известили су ме да им је речено да сам ја искључен из партије и да треба да прекину са мном све везе. Не улазећи у то да ли су ове вести истините или не, досадашњи став партијског вођства према меии јасно ми је доказао да сам у ствари искључен, иако можда све формалности нису испуњене. Мада спорим право КПЈ да може да ме искључи, јер сам формално члан КП Француске, ипак сматрам да ме такав став КПЈ присиљава да се повучем из редова КПФ, што сам ових дана и учинио.

Разлози који су ме руководили да се повучем из редова партије којој сам служио скоро 20 година су следећи:

1.    Хапшење Милана Горкића у Москви. Дубоко сам увереи да Милан Горкић, као ни остали који су ухапшени у Москви нису шпијуни. Њихово хапшеље сматрам нелегалним. Према статутима партије само партијске инстанце оне партцје на чијем су се челу они налазили, надлежне су да ислеђују кривице својих функционера и да их за исте кажгшва. Истовремено сматрам да само партцјске инстанце могу бирати своје функциоиере и скидати их са послова.

2.  Неповерење Партије према мени. Новоименовани секретар изјавио ми је, не поткрепивши разлозима, да "Партија" у мене иема поверења. Када за 20 годииа мога рада нисам успео да задобијем повереш партије, сматрам да мије немогуће осгпати у њеним редовима све дотле, док се не престане са арбитрарним поступцима њених функционера са члаиовима партије.

3.   Мој "троцкизам". Јавно су ме извесни члаиови ЦК оптужили да сам "троцкиста ", мада никада и нико није био у стању да поткрепи доказима да је било ичега троцкистичког, било у мом раду, чланцима или разговору са друговима.

 4. "Шпијунажа". На једној од седница, већ скинутог партијског вођства, услед мојих односа са професором на Сорбони пок. Доминоом, изражена је сумња у моју исправност као партијца, јер је пок. Доминоа био "агент другог бироа". Међутим, моји односи са проф. Доминоом нису ишли даље од услуга које нам је он чинио, а које је партцја преко мене од њега тражила. Остали пак партијци, који су са њим имали веза, нису услед тога уопште узнемиривани.

5.   "Проневера новца". Исти људи, а нарочито њихове жене, раструбили су да сам проневерио партцјски новац (књижара, патронат, администрација итд.), мада је коитролна комисцја оверила све моје рачуне као исправие. На моје протесте, партијско представништво у Паризу ништа није учинило да се ове клевете сузбију, потхрањујући тиме бајку о "проневери".

6.   Сарадња у "Слободној Мисли". Партцјско представништво у Паризу наложило је редакцији "Слободне Мисли" у Торонту да ми откаже сарадњу (мада исту не држим од партије, и мада "Сл. М." није орган партије), у циљу да ме лиши и последњих средстава за живот, а сарадњу предало човеку који је располагао довољним средствима за живот.

Сви ови разлози, поред скандала око интервенццје услед мог изгона из Француске навели су ме да се из редова партије повучем све дотле, док ми се не пруокм могућиост да могу да се браним пред њеним инстанцама од оптужби, за које се уопште не осећам кривим". Доста касније, на захтев КПЈ, КПФ ме је искључила из својих редова, мада сам исте напустио неколико месеци раније.

То су углавном искључени и "скинути" са послова на страни и у земљи, а чије је искључење објављено у "Пролетеру". Међутим, велики број чланова партије у Југославији скинуто је по налогу из Париза или одстрањено са партијских послова, и из партијског чланства. Партијске организације добиле су налог да удаље са послова све "горкићевце", "цвијићевце", "симиновце"; све бивше "групаше", секташе и "фракционаше". Дакле, отприлике сав партијски кадар, јер су ретки они партијци који се не могу стрпати у једну од ових категорија.

То су дакле искључени. Али многи, који су још одавно требало да излете из партије, остали су у истој. Неколико примера:

Један човек, који је и данас партијац извршио је у Бечу са неким сумњивим индивидуама "експропријацију" новца и ствари од вредности неке балерине, услед чега га је тражила бечка полиција. Партија, односно баш они, који се данас налазе на њеном челу, послала га је у Париз на "поправку". На исказу који ми је дао по налогу партије, рекао је да је то дозвољено, јер је то и сам Стаљин чинио.

Други пример. Један од бивших чланова Политбироа, кога је Горкић скинуо са партијског посла, а који је данас баш због тога што је био антигоркићевац, персона грата партије, био је узрок једне тешке провале, у којој је пропао сав партијски материјал који је био упућен у земљу. Пре неколико година, требало је упутити у Словенију известан важан материјал. Зато је требало сигурно лице. Међутим, он је наредио партијској организацији да му пошаље његову љубавницу за тај материјал. Она је изгледа, или била у вези са полицијом, или се избрбљала да иде у Беч да пренесе материјал. Полиција је за ово дознала, пратила је до Беча и у Бечу, сазнала за многе адресе, и при прелазу преко границе узаптила је све што је она носила.

Није искључен, такође, ни "Јанковић", који је био познати горкићевац све до пада Горкића, и који је захваљујући њему уживао специјалне новчане повластице из касе партије и Црвене помоћи, на које други нису имали права. Ово све у циљу шеговог "лечења", мада уопште није болестан. Није скинут, јер је из захвалности за ове работе био главни тужилац против Милана Горкића.

Обмањивао је партију Сима Марковић, Петко Милетић, мада нико, па ни они који су искључивали, не знају у чему се састоји то обмањивање. Међутим, један од неискључених, обмануо је партију приликом емиграције из земље, да нема уопште новаца, те је примао помоћ од Црвене помоћи. Касније се утврдило да је имао "ћемерче" које му је ГПУ нашао и због тога, мада интелектуалац, послала га партија на физички рад, по казни.

*

Напоменули смо да се партијско чланство уопште не обавештава о свим тим смицалицама које се по наредби из Москве практикују код нас. Исто се тако вешто крију све вести о хапшењу и стрељању југословенских комуниста у Москви. Напротив, на питање појединих чланова, да ли те вести одговарају истини, одговара им се, да све то "није тачно", те да искључења не значе хапшење и стрељање. Међутим, знамо једно, да су сви они, који су у Москви оптужени, као "шпијуни" или да су "држали везе са класним непријатељем", да су стрељани. То је било, не само са Русима, већ и са Пољацима, Немцима итд.

Најзад, није на одмет да напоменемо, такође, како се и код нас водила "антитроцкистичка" кампања, чак и за време самог Горкића. Лажне оптужбе, подметања и клевете били су главни, ако не и једини аргументи којим су се партијски шефови служили.

Ова кампања је почела по налогу из Москве још у почетку термидора. Поведена је претходно кампања против "троцкиста" у Југославији. У очима ових људи сви они који су напустили партију или за ма што искључени, били су "троцкисти", наравно као такви и "агенти полиције". Редовно је потрзано неколико имена међу којима је било људи који никада нису радили у радничком покрету, или се још одавно налазе чак и у владиним партијама. Ово је чињено из разлога, што код нас уопште није постојао троцкистички покрет, па је требало да се "троцкистичка опасност" по сваку цену надува, те да докажемо како и ми знамо да гонимо те "троцкистичке хијене". Отуда су измишљана имена, измишљане акције.

Случај са др Цилигом је, такође, интересантан. Др Цилига је покушао да уђе у Југославију са талијанским пасошем. На граници је затворен и спроведен у Београдски затвор, јер је био раније истеран из земље као талијански грађанин због комунистичке пропаганде. У једном чланку у партијском органу "Пролетеру" се вели, како се др Цилига слободно шетка по Југославији, са благонаклоним ставом полиције, и како је он отишао у Југославију ради "троцкистичке пропаганде". Уствари, Цилига је у овом моменту био у затвору и после два месеца прогнан из Југославије. Када се за ово сазнало требало се чупати. У другом чланку исти чланкописац пише како полиција жели да од "издајника" прави "мученике" да би их популарисала како би могли да и даље "заводе" радничке масе.

Уствари, др Цилига још одавно није троцкист, што је уосталом објаснио и зашто, у својој књизи "У земљи великих лажи", која је изашла на француском језику у Паризу.

Други пример. Сцена се одиграва на седници Политбироа. "Чишћење троцкиста" је на дневном реду. Јест, али нема код нас троцкиста у Француској, а они "троцкисти" у Југославији још одавно су "приковани на стуб срама". Један од њих, са најбољим памћењем сети се да је у Москви, некад, звани "Дарсула" био нека врста левичара, као и сви уосталом који су тада били у Москви. Дарсула је у Шпанији на фронту. Свеједно, потребна је бар једна жртва, а за сада се зна само за Дарсулу. И Дарсула се искључује као "троцкиста", мада није узет на одговорност, и мада нико жив није знао у чему се састоји његов "троцкизам". Да би цинизам био још већи, поред партијских разних имена под којим је илегално радио у земљи, стављено је и његово право име. И то није била у њиховим очима никаква "провокација".

Случај осуђеника Ивића је такође интересантан. Та психоза гоњења партијских кадрова пренета је из Москве на стране партије, на њене организације у земљи, па је чак допрла и на робију у Митровици. Одговорни за партијски рад у затвору искључили су Ивића као "троцкисту". Неколико пута су га тукли, искључили га из "колектива", и малтретирању није било краја. Касније се утврдило да Ивић није био троцкиста, и зато су искључени они који су га искључили, али он није враћен поново у партију.

Тако су скоро сви постали "троцкисти", мада уопште међу њима нема троцкиста.

Немачка партија. Најугледнији немачки шефови партије ухапшени су или стрељани у Москви заједно са својим партијским представништвом (осим Виљема Пика) при Коминтерни. Једини од њих, Вили Мунценберг спасао је своју главу јер је одбио повратак у Москву.

Ухапшен је на првом месту Хуго Еберлајн, један од твораца Коминтерне и најугледнијих шефова немачке комунистичке партије. За њим је пао Волф, главни саветник Телманов, интимни пријатељ и најближи сарадник Розе Луксембург.

Ухапшен је, а по свој прилици и стрељан Ханц Нојман, шеф немачке партије од 1929. до 1932. године. Нојман је пре две године успео да побегне из једног немачког концентрационог логора и да се пребаци у Швајцарску. Ухапшен у Цириху на захтев немачке владе, по одбијању екстрадиције протеран је у Француску а из Француске у Совјетску Унију, пошто му је француска влада одбила право боравка у Француској. Тамо је уместо да искористи "право азила" стрељан као "шпијун гестапа".

Ухапшен је и свакако стрељан Ремеле, бивши комунистички посланик у Рајхстагу и један од најугледнијих шефова Коминтерне, где је представљао немачку партију. Вили Леов, председник немачке комунистичке омладине, ухапшен је у "Немачкој народној републици" на Волги где се налазио на специјалној мисији. Осуђен је на 6 година робије као "шпијун гестапа". Затворени су још Херман Шуберт, бивши посланик у Рајхстагу, а који је живео у Совјетској Унији под псеудонимом "Рихтер". Са њим заједно је ухапшен и познати немачки комунистички новинар Фриц Штарнбергер."

Угледни члан Коминтерне Вили Мунценберг и стварни шеф немачке партије одбио је одлазак у Москву јер је и њему, свакако, била резервисана судбина која је задесила његове другове. Мунценберг је био у Немачкој секретар Међународне радничке помоћи. У Паризу издаје свој лист "Cuknuft". У последње време води живу акцију за демократију у партији, коју је уосталом напустио да би имао са те стране одрешене руке. Мада је пре неколико месеци напустио партију, на конгресу немачке партије који је одржан у фебруару 1939. искључен је због "недисциплине". Чудо да није искључен као "агент гестапоа". Његова акција против клања у Москви одушевила је немачку емиграцију коjа га свесрдно помаже у његовој акцији.

Напоменимо да је Мунценберг био један од најинтимнијих Лењинових сарадника у емиграцији и био од њега врло цењен. По занимању је радник.

Најзад, ставимо на ову, свакако, незавршену листу и мога интимног пријатеља Вилија Н...., члана ЦК немачке партије, са којим сам радио у комисији за легализацију политичких емиграната. Он је опозван у Москву и затворен. Када је у затвору сазнао да је оптужен као "Хитлеров шпијун", исте ноћи се обесио у својој ћелији.

Остале партцjе. Пољска је партија највише од свих страних партиjа настрадала. Ухапшен је и стрељан цео Централни комитет на челу са генералним секретаром и партиjским представништвом при Коминтерни. Познати пољски комуниста (у служби ГПУ) Игњат Рајс, пошто је одбио повратак у Москву, убијен је у Лозани од стране агената ГПУ-а. Сви Пољаци су стрељани као "шпијуни". Уствари, до њиховог стрељања дошло је услед одбијања обуставе комунистичке пропаганде у Пољској, што је од њих тражио Стаљин, јер је то био услов Пољске за сарадњу са Совјетском Унијом.

Скоро је исти случај и са Мађарском партцјом. Пошто је ликвидиран Бела Кун, стрељан је или затворен велики број угледних мађарских комуниста емиграната. Наравно, као "шпијуни". У вези са стрељањем мађарских и пољских комуниста стрељани су и сви сарадници познатог економисте Варге, пошто су, такође, били "шпијуни". Врло је мало требало да и сам Варга буде жртва ове незапамћене хајке на стране комунисте, који су мање изложени опасностима у Хортијевој Мађарској него у Стаљиновој Совјетској Унији.

Од Француза ухапшен је Марсел Кордије, бивши секретар француске Црвене помоћи, одакле је отишао у Москву и био други секретар Међународне Црвене помоћи, помоћник Стасове. Кордије је затворен у вези са хапшењем Стасове.

Недавно су дали и Чеси свој трибут. Пошто је Стаљин склопио пакт са Хитлером, дошло је до правог револта међу чешким емигрантима у Москви. Сви су похапшени. Пре овога ухапшено је око 70 Чеха емиграната због неслагања "са партијском линијом".

Према страним листовима ухапшено је још у Москви око 500 Немаца, 100 Аустријанаца, 60 Мађара, 120 Пољака, и 60 Грка. У вези са хапшењем великог броја угледних грчких комуниста неконформиста ухапшено је и депортирано око 3000 Грка из Одесе и околине који су још одавно натурализовани.

Следеће поглавље