Георгиј Валентинович Плеханов
К питању о улози личности у историји
[A]Каблиц Ј. Ј. (1848-1893)
- прозни писац-народњак седамдесетих година бакуњинац, осамдесетих и деведесетих
- један од претставника реакционарног народњаштва. Каблицов чланак „Ум
и осећање као фактори прогреса“ објављен је најпре у 6 и 7 бр. књижевно-политичког
листа , „Недеља“ за 1878 г. Управо у том органу је Каблиц крајем седамдесетих
година износио своје народњачке погледе.
[Б]Реч је о Н. К. Михајловском
- идеологу руског либералног народњаштва, који је одмах по објављивању
Каблицовог чланка „Ум и осећање као фактори прогреса“ одговорио на тај
чланак у својим „Књижевним белешкама из 1878 г.“.
[В]Нецесаријанци - енглеска верска
секта која је порицала слободу воље и сматрала да човек не делује слободно,
већ по предодређењу.
[Г]Француза XVIII века веома
би зачудило то повезивање материјализма с верском догматиком. У Енглеској
оно ником није изгледало чудновато. Пристли је сам био веома религиозан
човек. Колико земаља, толико обичаја.
[Д]Лансон Густав (1857-1934) -
француски историчар књижевности културно-историске школе, претставник
емпиризма.
[Ђ]В. руски превод његове „Историје
„француске књижевности“, св. I, стр. 511.
[Е]Познато је да су, по Калвиновом
учењу, сви људски поступци предодређени богом. Praedestinationem vocamus
aeternum Dei decretum, quo apud se conatitutum habuit, fluod1 de uno quoque
homine fieri valet (Предодређењем називамо вечиту божју одлуку којом је
код себе утврдио шта мора бити са сваким појединим човеком.) (Institutio,
lib. III, cap. 5). По том истом учењу, бог бира неке од својих слугу за
ослобођење неправедно угњетених народа. Такав је био Мојсије, ослободилац
израиљског народа. По свему се види да је и Кромвел сматрао себе за такво
оруђе бога; он је увек и, вероватно, услед сасвим искреног убеђења, називао
своје поступке плодом воље божје. Сви ти поступци били су за њега
унапред обојени бојом нужности. То не само да му није сметало да
тежи од једне победе ка другој, већ је тој његовој тежњи давало и неукротиву
снагу.
[Ж]„Ту стојим, ја не могу друкчије“.
- Прев.
[З]Штамлер Рудолф (р. 1856) -
немачки филозоф, правник, неокантовац, порицао је законитост у историском
процесу, љути непријатељ марксизма.
[И]“C'est comme si l'aiguille
aimantee prenait plaisir de se tourner vers le nord car elle croirait
tourner independamment de quelque autre cause, ne s'apercevant pas des
mouvements insensibles de la matiere magnetique". Leibnitz, Theodicee,
Lausanne, MDCCLX, p. 598. (;,То је исто као када би магнетска игла уживала
у томе да се окреће према северу зато што верује да се окреће независно
од каквог другог узрока, не примећујући неосетна кретања магнетске материје.)
[Ј]Навешћемо још један пример,
који јасно показује како су снажна осећања код људи те категорије. Војвоткиња
од Фераре, Рене (из куће Луја XII) каже у писму своме учитељу Калвину:
„Хе, ја нисам заборавила оно што сте ми писали: да је Давид осећао смртну
мржњу према непријатељима божјим; и ја сама никада нећу поступати друкчије,
јер када бих знала да су краљ, мој отац, и краљица, моја мати, и покојни
господин мој муж (feu monsieur mon mari) и сва моја деца - богом проклети,
ја бих их замрзла и смртном мржњом и желела бих да доспеју у пакао“ итд.
Какву су страшну, свесавлађујућу енергију били кадри да показују људи
који су имали таква осећања! А међутим, ти су људи порицали слободу воље.
[К]Цимел Георг (1858-1918) - немачки
филозоф и социолог идеалистичког правца, следбеник Канта.
[Л]Руски субјективисти-народњаци
- П. Лавров, Х. К. Михајловски, Н. Карејев и др.
[Љ]„Руски ученици“ - услован назив
у легалиој штампи за руске следбенике Маркса, социјал-демократе, који
је имао за циљ да доведе у заблуду и избегне цензуру.
[М]“Die Notwendigkeit wifd nicht
dadurch zur Freiheit, dass sie verschwindet, sondern dass nur ihre noch
innere Identitat manifestiert wird". Hegel, Wissenschaft der Logik. Nurnberg.
1916, Zweites Buch, 5. 281. („Нужност не постаје слобода тиме што ишчезава,
већ што се само манифестује њен још унутрашњи идентитет“, Хегел, Наука
о логици, Нирнберг 1816. Књ. II, стр. 281.)
[Н]Тај исти стари Хегел сјајно
каже на другом месту: “Die Freiheit ist dies, Nichts zu wollen als sich“.
Werke, B. 12. S. 98. (Philosophie der Religion). („Слобода је ово: не
хтети ништа друго до себе“. Дела, св. 12. стр. 98. филозофија религије.)
[Њ]Карејев Николај Иванонић (1850-1931)
- руски публицист, историчар-идеалист, приврженик „субјективне школе“
у социологији. Деведесетих година водио је борбу против марксиста. Доцније
члан ЦК кадетске партије.
[О]Величина која се не мора
узимати у обзир. - Прев.
[П]У тежњи за синтезом претекао
нас је исти г. Карејев. Али, нажалост, он није отишао даље од сазнаља
те истине да се човек састоји од душе и тела.
[Р]Лампрехт Карл (1856-1915)
- немачки буржоаски рсторичар, писац историје Немачке у више томова. Лампрехтови
историски погледи не одликују се доследношћу; поред материјалистичких
момената, његова су дела прожета и субјективизмом.
[С]Страшно је и рећи! - Прев.
[Т]Не дотичући се других филозофско-историских
чланака Лампрехта, ми смо овде имали и имаћемо у виду његов чланак “Der
Ausgang des geschichtswissenschaflichen Kampfes", Die Zukunft, 1897, No.
44.
[Ћ]Вико - италијански филозоф
и историчар из прве половине XVIII века; Монтескије - француски социолог
из истог периода; Хердер - немачки филозоф и историчар из друге половине
XVIII века. У својим делима они су покушавали да ток историских догађаја
претставе као независан од воље и намера краљева, државника и управљача.
Вико је ту законитост видео у смењивању дизања и опадања држава у вечитоме
кружном току историје, који је тобоже условљен божанским предодређењем.
Монтескије и Хердер покушавали су да законитост историје образложе утицајем
који на друштво врше природни услови, углавном клима и географска средина.
[У]Мабли Габриел Боно (1709-1785)
- француски утопист-комунист. Главни узрок историских промена видео је
у делатности владара и истакнутих људи.
[Ф]V. Oeuvres complčtes de
l'abbe de Mably, Londres 1783, tome guatrieme, p 3, 14-22, 24 et 192.
[Х]Исто, стр. 10.
[A]Гизо, Мнње, Тиери - француски
буржоаски историчари епохе рестаурације (1814-1830). Бранећи буржоаски
поредак од феудалне реакције, а такође и од револуционарног покрета пролетаријата,
они су развијали погледе о непоколебљивости буржоаских имовинских односа
и сматрали класну борбу буржоазије за најважнији прогресивни фактор друштвеног
развитка новог века. По њиховим схватањима, ток историских догађаја је
неизбежан, независан од намера и воље управљача, и зато улога личности
у историји не може имати никаквог иоле битнијег значаја. Тјер - реакционарни
француски државник, публицист и историчар, организатор немилосрдног угушивања
Париске комуне.
[Ц]Бомарше, као идеолог трећег
сталежа, који се заметао и јачао у епоси која је претходила Француској
буржоаској револуцији, иступио је као љути противник приказивања краљева
и дворског племства у облику хероја. Он је захтевао реалистичку књижевност,
која приказује обичне, неизмишљене људе и која одговара укусу буржоазије.
[Ч]Упореди прво од писама
о „Историји Француске“ са “Essai sur le genre dramatigue serieux“ у првом
тому Оеуврес цомплетес Бомарше-а.
[Џ]Оeuvres completes de Chateaubriand,
Paris 1840, t. VII, p. 58. Првпоручујемо читаочевој пажњи такође и следећу
страницу; човек може помислити да ју је написао г. Ник. Михајловски. т
[Ш]V. Considćrations sur l'histoire
de France, приложене уз “Rćcits des temps Merovingiens“, Парис 1840, п.
72.
[АA]У чланку посвећеном трећем
издању „Историје француске револуције“ од Мињеа Сент-Бев је овако карактерисао
однос тог историчара према личностима: “A la vue des vastes et profondes
emotions populaires qu'il avail a decrire, au spectacle de 1'impuissance
et du neant ou tombent les plus sublimes genies, les vertus les plus saintes
alors que les masses se soulevent, il s'est pris de pitie pour les individus,
n'a vu en eux pris isolement que faiblesse et ne leur a re-connu d'action
efficace, que dans leur union avec la multitude“. (Пред широким и дубоким
народним покретима (таласањима) које је требало да опише, видећи немоћ
и ни-штавило у које падају најузвишенији духови, најсветије врлине, онда
када се масе дижу, - он је био обузет сажаљењем према личностима/видео
је у њима, одвојено узетим, само слабост и признавао им је способност
за ефикасне акције само у њиховом уједињењу с масом“).
[AБ]Сент-Бев Огистен (1804-1869)
- француски песник и књижевни критичар, увео је у историју књижевности
историско-биографски метод испитивања. На делатност личности гледао је
идеалистички, ван везе с друштвеним условима. Излажући погледе Сент-Бева,
Плеханов има у виду два његова чланка, објављена у часопису „Глобе“. Један
је од њих посвећен 5 и 6 свеску „Историје француске револуције“ од Тјера
и објављен је 19 јануара 1826 г. Други - 3. издању „Историје француске
револуције“ од Мињеа и објављен је 28 марта 1826 г.
[AВ]рат за аустриско наслеђе
вођен је од 1740 до 1748 г. између Аустрије, коју су потпомагале Енглеска
и Холандија, а при крају рата и Русија, с једне стране, и савезника -
Пруске, Шпаније, Француске и неколико германских и италијанских држава
- с друге стране. Противници Аустрије оспоравали су јој један део поседа
после смрти цара Карла VI, кога је, пошто није имао мушког потомства,
наследила његова кћи Марија-Терезија. Тим ратом Аустрија је изгубила већи
део индустриске Шлеске, која је припала Пруској, и неке поседе у Италији.
[AГ]Рат Луја XV за аустриско
наслеђе, који је започет под повољним условима, вођен је с променљивим
успехом. По Ахенском миру, којим је тај рат завршен (1748), Француска
је била принуђена да непријатељу уступи све земље које је освојила у Холандији
(територија коју сада заузимају углавном Белгија и Холандија).
[AД]Седмогодишњи рат (1756-1763)
- рат између Пруске и Енглеске, с једне стране, и Француске, Аустрије,
Русије, Саксонске и Шведске, с друге стране.
[AЂ]Помпадур Жана-Антоанета
(1721-1764) - фавориткиња француског краља Луја XV која је играла значајну
улогу у унутрашњој и спољној политици Француске.
[AЕ]Други кажу, уосталом, да
није био крив Субиз, већ Брољи, који није хтео да чека свог друга, јер
није желео да с њим дели славу победе. За нас то нема-никаквог зна-чаја,
јер нимало не мења ствар.
[AЖ]Француски маршал Тирен и
шведски краљ Густав II Адолф - хероји Тридесетогодишњег рата (1618-1648).
[AЗ]"Histoire de France", 4-eme
edition, t. XV, p. 520-521.
[AИ]V. "Memoires de madame
du Hausset,". Paris 1824, p. 181.
[AЈ]V. "Lettres de la marguise
de Pompadour", Londres 1772, t. I.
[AК]21 јануара 1793 погубљен
је француски краљ Луј XVI.
[AЛ]Термидорска реакција - политичка
и социјална реакција која је дошла после контрареволуционарног преврата
у Француској, 9 термидора (27 јула 1794),, који је учинио крај диктатури
ситне буржоазије и извео на губилиште њеног вођу Робеспјера.
[AЉ]Термидор, флоријал, преријал,
месидор, бример итд. -имена месеца револуционарног календара који је увео
Конвент у јесен 1793 г., да би подвукао одлучан раскид револуције с контрареволуционарном
католичком црквом.
[AМ]18 бример VIII године републике
(9 новембар 1799) - дан када је генерал Наполеон Бонапарта извршио државни
удар који је довео до уништења режима Директорије и стварања Конзулства,
а затим и Царства.
[AН]Директорија - влада која
је образована у Француској после термидора и која је трајала од октобра
1795 до новембра 1799.
[AЊ]La vie en France sous le
premier Empire par le vi-comte de Broc, Paris 1895, pp. 35-36 и даље.
[AО]Тиљерије - дворац у Паризу
који је до буржоаске револуције из 1789 служио понекад као резиденција
краљевске куће. За време Наполеона I - царска резиденција.
[AП]Могуће је да би Наполеон
онда отишао у Русију, куда се спремао да иде неколико година пре револуције.
Тамо би се он, вероватно, истакао у биткама с Турцима или с кавкаским
брђанима, али тамо нико не би помислио да би та.ј сиромашни, али способни
официр, под повољним околностима, могао постати господар света
[AР]V. Histoire de France,
par V. Duruy, Paris 1893, t. P, pp. 524-25.
[AС]За време Луја XV само један
претставник трећег сталежа, Шевер, могао је да дође до чина генерал-лајтнанта.
За време Луја XVI војна каријера људи тога сталежа била је још више отежана.
V. Rambeaud, Histoire de la civi-lisation frangaise, sixieme edition,
t. II, p. 226.
[AТ]Histoire de la Peinture
en Italie, Paris 1892, pp. 24-25.
[AЋ]Године 1608 родили су се
Терборх, Броувер и Рембрант; 1610 - Адријен ван Остаде и Фердинанд Бол;
1615 - ван-дер-Хелст и Жерард Доу; 1620 - Воуверман; 1621 - Верникс, Евердинген
и Пајнакер; 1624 - Бергем; 1625 - Паул Потер; 1626 - Јан Стен; 1630 -
Рисдел и Метсу; 1637 - Ван дер Хајден; 1638 - Хобема; 1639 - Адриен ван
дер Велде.
[AУ]„Шекспир, Бјумонт, Флечер,
Џонсон, Вебстер, Месинџер, Форд, Мидлтон и Хејвуд, који су се јавили у
једно исто време или један за другим, претстављају ново поколење, које
је, захваљујући свом повољном положају, сјајно процвало на тлу које је
било припремљено напорима претходног поколења“. Ten, "Histoire de
la litterature anglaise", Paris 1863, t. I, p: 468.
[AФ]Ten, "Histoire de la litterature
anglaise", Paris 1863, t. I, p. 5.
[AХ]„Систем природе“ - главио дело Холбаха.
[AЦ]Тј. тако је излазило када
су почињали да расуђују о законитости историских догађаја. А када су неки
од њих просто описивали те појаве, они су понекад личном елементу придавали
чак преувеличан значај. Али нас сада не интересују њихова описивања, већ
расуђивања.
[AЧ]Босије Жан Бенин (1627-1704)
- француски филозоф и прозни писац, епископ и проповедник; разматрао је
историју људског друштва с гледишта библије.
[AЏ]Карлајл Томас (1795-1881)
- енглески буржоаски историчар и прозни писац, налазио се под јаким утицајем
немачке идеалистичке филозофије. У херојима је видео главне творце историје.