Часопис "Зенит", број 43, стране 12-15
датум издања: 26. децембар 1926.
уредник: Љубомир Мицић
Када ce марксистички посматра развој једне уметности, т.ј. y односу према целокупном друштвеном стању тада бива јасна појава зенитизма. То више није извештачен продукат тежње бити модеран и „хипермодеран“, већ једна духовна ерупција свесно уметничко биће које ce створило од масе узрока и сукоба. који ce нижу и уплећу y густој мрежи целокупног стања ХХ-ог поратног века.
Требало je садањем стању времена дух, који ће искрено, синтетички обухватити његов дах збивања на целом глобусу, изнети га на светлост y свој својој голотињи и из данашњег мрака ХАОСА бацити нову светлост будућности. Требало je таквих духова требало je искрених уметника великана и они су ce појавили са разних страна света.
Требало je бацати људима непрестано истину данашњице и будућности требало je спасти част човеку ХХ-ог века. И ови духови дошли су да нам баце светлост истине и да спасу нашу част. Требало je пружити нам изгубљену веру y човека и они су нам je оживели. Jедан од тих духова великана, јесте и зенитизам!
Зенитизам je имао ту судбину, да je стекао више него и један други уметнички покрет своје непријатеље, и то y оба табора данашњег подељеног друштва јер баца y један свој противнички табор бомбе и громове, y циљу да га уништи a из другог, из недовољног познавања подцењује ce његова револуционарно пролетерска вредност.
Мржња буржоазије и капиталистичких слугу-интелектуалаца je лаворов венац зенитизму. To je његова велика награда, коју није лако стећи. Али незаинтересованост пролетерских бораца за зенитизам, његов je велики бол кога храбро носи... Па ипак, и из пролетерског табора добио je другарске поздраве и лепо разумевање ако не из своје сопствене нације a оно из других земаља (а зенитистима je нација свеједна). Поред многих таквих поздрава доста je споменути поред осталих и више чланака листа „Руде Право“ и позив из Москве, за интернационалну изложбу револуционарне уметности, коју je приредила ове године Академија Наука и Уметности.
Шта je зенитизам? зенитизам je син марксизма. У жилама зенитизма тече крв марксизма. Јер она сазнања и тежње које проповеда марксизам као наука као социологија те исте, дословно исте проповеда, оживљује и зенитизам y својој сфери уметности.
Пароле зенитизма поклапају ce са паролама
марксизма:
доле са данашњом тиранијом
доле подрабљивање човека човеком
доле границе земаља
Доле
Европа!
поздрав свима пролетерима света
наша je песма револуција
живело ослобођено ново друштво
живео нови човек
Живели
Варвари!
Али нажалост, код извесних марксиста, пароле Доле Европа и Живели Bapвapи бивају буквално схваћене, што им даје сасвим други, немарксистички смисао.
Која je то Европа? који су то Варвари?
Европа, то je синоним западњачког незајажљивог капитализма и империјализма (ту спада и Америка) који изазивају трулеж и смрдљиво распадање човечанства, чији задах хоће све живо да погуши који су остварили парадокс, да убију човека y човеку, који су...
Варвари то je цео светски пролетаријат, то су идеје пролетерске укупне снаге, која има моћ вулканске лаве y напону, то су они сирови, снажни природни елементи, још не искварени буржоаском еманципацијом то je „Москва против Париза“ „Исток против Запада“ како су правилно то већ запазили или истакли поједини пролетерски и непролетерски листови других земаља. To je тај Мицићев Варварогеније „сума вечитих сирових снага, из којих ce човечанство подмлађује“ како вели Бранко Ве Пољански, y својој књизи „Тумбе“. To је борац пролетер који ће једино омогућити и долазак новога човека.
У томе je та „балканнзација Европе“ јер израз „балканизација“ значи „варваризирање Европе“ y горњем смислу тих речи. Па најзад тај израз обојен je и вером y нарочиту обдареност азијатске и своје балканске расе, који су своју виталну снагу најмање ослабили европском цивилизацијом. Дакле то није ни најмање борба Толстојевог примитивизма противу културе већ борба снажног борца-пролетера противу излапеле буржоаске цивилизације који ће помоћу сирових и здравих елемената своје џиновске снаге, путем револуције, донети нову културу.
Разуме ce, да je зенитистички покрет морао имати y почетку свога стварања и груписања, да преживљује пречишћавање и прегруписавање. И он je имао надризенитисте, који разуме ce, нису могли далеко да следују зенитистички пут. Јер требало je сручити зенитистичке муње и громове на велику површину целокупног капиталистичко-империалистичког књижевног, културног и моралног талога требало je сручити са зенитистичких тешких аероплана до 700,000.000 бомби a они то нису могли урадити просто зато, што нису имали ни муње ни громове, па нити једну једину бомбу духа или идеје. Међутим, група која je остала верна зенитизму, на челу са оснивачем зенитизма Љубомиром Мицићем, није пропуштала y року од 6 год. од како постоји, ни један крупнији догађај, који интересује цео светски пролетаријат, a да о њему не пише кроз свој часопис „Зенит“ или кроз своје књиге.
Многе стране часописа „Зенит“ славе руску револуцију. Лењинова смрт бива достојно истакнута. Борбе y Мароку и другим колонијама. Протест целој Европи, крик великог бола из дубоких груди песника Љубомира Мицића заталасава Европу поводом убиства револуционарног песника Геа Милева, од џелатске руке бугарске буржоазије. Генерални штрајк y Енглеској. Овом последњем, посвећена je и једна песма y најновијој књизи Љубомира Мицића „Антиевропа“, која je довољна сама по себи, да задобије љубав код сваког пролетерског борца за зенитизам, a y којој je цео тај штрајк приказан дословно марксистички:
Генерални штрајк je тек упала слепог црева
Јер машиновође видеше само зелене семафоре
У овој ноћи првих судара зелени семафори значе смрт
A црвени
Само црвени семафори су скретнице y нови живот
новог дана
новог човечанства
У енглеским лукама на Истоку светлуцају гладне бајунете
Тамо пушке и побеснели топови рокћу
Рањени сунчаницом револуције
О радници рудари морнари
Пролетери ви следбеници балканске крвне освете
Уз поздрав наш и једно детиње питање
Зашто жуљеви ваши нису дијаманти
Или динамити?
Цела књига „Антиевропа“ je снажан подстрек и слутња о будућој балканској револуцији. Ракир зенитистичког песника Бранка Ве Пољанског y његовој најновијој књизи „ Тумбе“ није ли онај гладни пролетер- уметник, који скапава на париској калдрми? Нису ли то милиони оних умирућих од глади пролетера, y свима градовима, чије су муке тако изразите y његовој песми, да ми при читању осећај тога ужаса грчи лице. „Смех Пушака“ из исте књиге Пољанскога, још je један доказ више о марксистичком писању зенитиста јер je ту потпуно марксистички изнешен развој пролетаријата, којим ce путем долази до социјалне револуције... Јoш многе стране „Зенита“ и зенитистичких књига испуњене су надизражајем превеликог гађења и одвратности према капиталистичком организму, изглоданим неоперабилним раком,.. и превеликом љубављу према новом човечанству... Из снажног зенитистичког грла пролама ce на све стране Марксова лозинка : „Пролетери свију земаља уједините ce!“
Најзад зенитизам представља једну извршену револуцију y
уметности. Попуцали су оквири досадањег академског схватања
уметности, који нису могли да буду довољно широки за
слободан дух y социалним приликама ХХ-ог поратног века.
Теприлике захтевале су ново писање, ново изражавање мисли.
И тако je зенитизам окренуо тумбе академске прописе и сасвим на другој, супротној основи подигао нову уметност. У
књизи Љубомира Мицића „Кола за спасавање“ изнешени су
зенитистички принципи уметничког стварања. На тај начин зенитизам, својом појавом обогаћује развитак уметности са још
једном новом формом... A духовне револуције спојене су снажном везом са социјалном револуцијом. Преко њихове споне врши
ce реперкусија једне на другу. Научни и уметнички преврати
индиректно утичу и јако психолошки на људе, који тада гледају куражније и са више смелости и на социалан преврат и
преображај. Па чак један мали детаљ и интернационална
форма часописа „Зенита“, несвесно утиче на све веће осећање
људи, да су заиста националистичке тежње данас глупаве и да
смо сви ми људи на глобусу један народ.
Докле ће зенитистичка уметност постојати? Xoћe ли и даље
остати y далекој будућности новог безкласног друштва?
Без сумње, имаће да испуни y дугом низу класне борбе свој
велики историски задатак. Јер зенитизам је уметност борбе,
као што je и наша епоха епоха борбе. Зенитизам ће важити као велика епохална уметност али ће ce по доласку безкласног друштва појавити и сталоженија уметност.
Уметност хармоније ~ јер будућност ће бити време хармоније. Ta
будућа уметност доћи ће преко зенитистичког моста, који ће
je делити од предратне уметности a y својим жилама посиће и зенитистичке сокове.
19-XI-1926
Др. М. РАСИНОВ