Србија на истоку -
Светозар Марковић, 1872.
Противност између српског друштва и турске државе. Утицај управе на ту противност. Хајдуци, њиов - грађански и политични значај. Српска револуција и политично-друштвени преврат, што га је она учинила.
Српски народ у свој турској држави живео је својим оделитим животом. Било би веома погрешно приписивати једино различитости у вери, ову противност. Нема сумње, да је вера имала јаког утицаја на сву борбу између Срба и Турака од како пропаде српска држава, али све чињенице показују нам, да вера није била никако једини и одсудни чинилац у тој борби. У српским песмама пева се често, да се јунаци боре "за крст часни" и "име ришћанско"; али у ствари не налазимо нигде у српском народу никакав религијозни покрет против Турака. На против: све оделите буне, као год и српска револуција, имају увек политични и друштвени карактер а ни мало религијозан. У домаћем животу српског народа - у задрузи и општини, такође, веома се мало, или управо не види се ни мало утицај хришћанске вере. Сви одношаји у српском друштву имају чисто народни тип и сигурно су далеко старији но хришћанска вера. Турски елеменат просто није учествовао у том народном животу. Турци нису знали за српску задругу, за мобу и позај мицу, као ни за славу и заветине.
Вера хришћанска код Срба састојала се готово из самих обичаја, који су већином имали народно порекло, па су само у неколико добили црквено-религиозни облик. Народ је држао све своје обичаје као и веру, за светињу коју су Турци скрнавили, и коју је он дужан да брани. Али нити је морал Христове вере усвојен у српском народу, нити су догмати фанатисали свештенство и народ, нити је опет српска црквена јерархија била чврсто организована у борби против светске власти, као што је била јерархија католичке цркве на западу. На против, виша јерархија била је увек на страни Турака, а ниже свештенство било је тако исто необразовано и душевно немоћно, као што је био и народ сам. Ранке прича у својој "историји српске револуције" једну црту из народног живота, која веома карактерише положај свештенства у оно доба: дете види попа да чува говеда, па га пита: "попо, зар и ти чуваш говеда?" а попа одговара: "још да су моја сине!" Такав јадан положај не може имати једна класа људи, која има одсудног уплива на суд6у народа. Калуђери и манастири имали су више поштовања код народа, али сабори, заветине и славе код манастира, установе су народне а не црквене. Манастири код српског народа у том погледу имали су исту улогу као и на западу тј они су били огњиште на коме се чувала и разгорепала свест народна, али гориво за огањ био је сам народ са својим осећајима и мислима, са својим обичајима и установама.
Ми не ћемо овде да доказујемо улогу хришћанске вере у борби између Срба и Турака. Наша је намера само да покажемо, да је између Срба и Турака лежала дубока социјална провала у свакидањем животу, као и у целој државној системи. Религијозна разлика била је само један од узрока социјалне провале.
Турски народ управо је састављао државу и власт у турској царевини. Покорена раја била је jeдан огроман раденички сталеж, који је издржавао ону власт, управо цео турски народ који је над њим владао. Српски народl са своје стране, сматрао је ту власт вазда као нешто туђинско - наметнуто. Дуготрајним робовањем већи део народа био је до душе био је тако утучен, да није често смео ни мислити да се може ослободити ове власти али при свем том сматрао је турску владу као туђинску и непријатељску. Сваки пут када је каква страна сила ратовала против Турске, српски народ био је готов да помаже страну државу. Турску државу никад није сматрао као своју државу. Па и у мирно време Срби нису никад поштовали "јавно право" и "друштвени поредак" у Турској држави, на што је обвезан сваки "држављанин". Најочигледнији је доказ томе: српски хајдуци.
Држимо да је свакоме Србину познато, ко су били српски ајдуци под Турцима, па зато ћемо О њима рећи веома кратко. Ајдуци су били бунтовници против државе, по цивилизованим појмовима европским. Али српски народ сматрао их је као борце против насилника, као осветнике своје погажене слободе и права човечанских - јер српски народ сматрао је турску државу и њен "поредак" као насиље над собом. Па не само то. Кућевни људи(16) из разних крајева Србије склапали су међу собом побратимство, зарад заштите oд насилника. Kaд су Турци долазили у какво село да чине зулум побратим је јављао побратимима из даљих крајева, сви су долазили у помоћ, дочекивали зулумћаре и убијали, а сељани су огласили дa су били "ајдуци" и власт турска тражила их је по шумама, а они су седели код куће. Ајдуци се често свете приватним личностима, и то не због какве личне увреде већ просто за то: што су "Турци". Ајдуци нападају на куће беговске, дочекују са мора трговце, као год и харачлије цареве. Све њи ајдуци подједнако сматрају као насилнике и глобаџије српског народа. Очевидно српски народ није признавао никакво право својим "суграђанима" Турцима - члановима исте државе - да живе на српској земљи. Српски народ ишао је просто да истреби Турке. То се показивало доцније у српским устанцима, где су Срби убијали Турке који су им се на веру предали. Спрам Турака Срби су имали особите појмове о праву и моралу. "Савест" као да их није ни мало гризла да учине ма какво зло дело по сувременим нашим појмовима, само да се освете за насиља, која су Турци вековима починили. Крађу, отимање и убиство само кад су учињени спрам Турчина, у мирно време као и у рату, сматрали су као са свим морална дела.(17)
Турске власти старале су се да искорене хајдуковање силом. Глобом - крвнином - они су принуђавали саму рају да гони хајдуке, али им то није ништа помогло. Целом својом државном системом они су стварали хајдуке. А кад су наумили да "радикалним" мерама искорене у самој клици сваку непокорност свом господству, они су изазвали револуцију. Дубока непомирљива противност између српско-народног друштвеног устројства и турске државне системе, чинила је, те је ова револуција била неизбежна .. Дахије су само ускориле устанак народни, али и без њих дани турске царевине били су избројани. Већ пре њих српски "фрајкори" који су се под аустријским заставама борили против турске државе, бројали су до 18.000 људи. Спрам цифре населења у тадашњем београдском пашалуку, то је био огроман број. У српском народу већ је било иљадама људи, који су се борили да униште турску државу. С друге опет стране, саме турске паше са својим честим бунама, олакшавали су раји пут да дође до слободе.
Пред српским устанком, турска држава била је слабија но и кад. То је био тренутак, кад су турске орде биле сузбијене уређеном војничком силом Русије и Аустрије преко Саве и Дунава. Чим је Турцима пресечен пут да пљачкају околне народе, већ су били ограничени на саму рају на Балканском полуострву, они су се отимали између себе око извора својих прихода - око власти над рајом. Паше и Султани, јаничари и спахије, сви су живели на рачун рајин, о њеној муци и заради. Против раје њиови су интереси били сагласни; они су били једна привилегисана каста над народом, као што постоје у свима азијатским државама. Али између себе, они су се грабили, ко ће имати већи приход од раје. Отуда су ницале све оне буне паша против Султана и буне јаничара против Султана и против паша и спахија. Оне би буне за кратко време уништиле Турску царевину, да Tурска са помоћу Европљана није "цивилизирала' своју војничку силу и силу државну администрацију. Свакој ако, у оном тренутку турска државна целина и турска централна власт, били су слабији но и када и то је веома олакшало успех српске револуције.
Преврат што га је учинила револуција у српском народу, тако је огроман, да ми данас управо не можемо ни да претставимо његов прави значај. Није ту било само поделење турско-државног земљишта, није ни промена владе, већ је ту збрисана цела једна нерадна класа људи која је живила са свим другим животом, говорила другим језиком, веровала другу веру, а сматрала српски народ као своје имање.(I8) Спахије, који су купиле десетак; јаничари, који су примали плату, држали ђумруке и занимали се званичним отимањем од народа, субаше и дахије - као паше и кадије, све је то ишчезло. Незна се колики је био број ових изелица у ондашњем београдском пашалуку, али судећи по томе, што су они имали субаше чак и по селима и судећи по борби, кojy су Срби морали с њима да издрже целе 2 године, то мора бити да је њиов број био доста велики. Ова изеличка класа састављала је у исто време и организовану снагу турске државе. Једним махом дакле српски народ постао је слободан и социјално и политично. Од тог тренутка управо могло је бити речи о властима, закону и поредку у српском народу, Јер српски народ не признаваше турску државу за своју - нии себе за грађанина у њој. Даље: уништењем турског елемента у Србији започела се промена културе у српском народу. Од тог доба управо Срби почињу да живе у варошима и источњачке навике, обичаји, производи, укус и т.д. који су владали у варошима, замењују се европским. Од тог доба започиње економски значај вароши, и започиње се процес распадања патријархалног економског устројства српског народа у селима.
Светозар Марковић интернет архива