Георгиј Валентинович Плеханов
О материјалистичком схватању историје
„Али, - рећи ће нам можда господин Кудрин,[И] - ви, по навици која је својствена многим „ученицима“, прибегавате парадоксима, играте се речима, опсењујете и гутате сабље. Код вас су економски материјалисти испали идеалисти. Шта бисте ви, у том случају, хтели да подразумевате под правим и доследним материјалистима? Зар они одбацују мисао о преовлађивању економског фактора? Зар они сматрају да у историји, поред тог фактора, делују још и други фактори и да би било узалудно испитивати који од њих доминира над свима осталим? Треба се порадовати правим и доследним материјалистима, ако ови заиста нису склони да свуда трпају економски фактор“.
Одговорићемо господину Кудрину да прави и доследни материјалисти заиста нису склони да свуда излазе с економским фактором. Па и само питање о томе који фактор доминира у друштвеном животу, њима изгледа неосновано. Али нека се господин Кудрин пребрзо не радује. Прави и доследни материјалисти нису до тог убеђења никако дошли под утицајем господе народњака и субјективиста. Прави и доследни материјалисти могу се само смејати приговорима које та господа чине против мисли о владавини економског фактора. Осим тога, господа народњаци и субјективисти закаснили су с тим приговорима. Неумесност питања о томе који фактор доминира у друштвеном животу, постала је сасвим видљива још од Хегелова времена. Хегелов идеализам искључивао је и саму могућност за постављање таквих питања. Утолико је више искључује савремени дијалектички материјализам. Откако се појавила „Критика критичке критике“, а нарочито откако је угледала света позната књига “Zur Kritik der politischen Oekonomie“,[Ј][К] само људи који су заостали у теорији могли су се препирати око релативног значаја различитих социјално-историских фактора. Ми знамо да наше речи неће зачудити само господина Кудрина, и зато ћемо се пожурити да будемо јасни.
Шта су то социјално-историски фактори? Како настаје претстава о њима?
Узмимо један пример. Браћа Граси настоје да зауставе процес присвајања друштвене земље од стране римских богаташа, процес који је био убитачан по Рим. Богаташи пружају Грасима отпор. Отпочиње борба. И једна и друга странка страсно се бори за своје циљеве. Ако бих хтео да опишем ту борбу, могао бих је претставити као борбу људских страсти. На тај начин, страсти би биле „фактори“ унутрашње историје Рима. Али како сами Граси, тако и њихови противници, користили су у борби она средства која им је давало римско државно право. Ја, разуме се, нећу на то заборавити у свом казивању, и на тај начин, и римско државно право такође ће се показати као фактор унутрашњег развитка римске републике. Даље: људи који су се борили против Граха били су материјално заинтересовани у томе да се одрже злоупотребе које су се дубоко укорениле. Људи који су подржавали Грахе били су материјално заинтересовани у томе да се те злоупотребе отстране. Ја ћу указати и на ту околност, услед чега ће се борба коју описујем показати као борба материјалних интереса, борба класа, борба сиротиње против богаташа. Према томе, ја имам већ и трећи фактор, и то овог пута најинтересантнији: чувени економски фактор. Ако имате времена и воље, ви, читаоче, можете да нашироко резонујете о томе који је управо фактор унутрашњег развитка Рима доминирао над свима осталим: у мом историском приказу наћи ћете довољно података за прихватање било којег мишљења у том погледу.
Што се мене тиче, ја засад нећу излазити из улоге простог приповедача - нећу показивати нарочиту ревност у погледу фактора. Њихов релативан значај мене не интересује. Мени је, као при поведачу, потребно само једно: да по могућности тачно и живо претставим дате догађаје. У ту сврху ја морам да успоставим извесну, макар само спољашњу, везу међу њима и да их распоредим у извесној перспективи. Ако ја помињем страсти које су покретале зараћене странке, или тадашње уређење Рима, или, најзад, имовинску неједнакост која је постојала у њему, ја то онда чиним једино у интересу повезаног и живог излагања догађаја.
Постигнем ли ја тај циљ, бићу потпуно задовољан и препустићу мирне душе филозофима да решавају - доминирају ли страсти над економијом, или економија над страстима, или, најзад, ништа не доминира ни над чим, јер се сваки „фактор“ користи златним правилом: живи и дај другоме да живи.
Све ће то бити у оном случају ако ја не изиђем из улоге простог приповедача коме је туђа свака склоност ка „лукавом мудровању“. А шта ће бити ако се ја не ограничим на ту улогу; ако се упустим у филозофирање поводом догађаја које описујем? Тада се ја више нећу задовољити само спољашњом везом међу догађајима; тада ћу ја зажелети да откријем њихове унутрашње узроке, и они исти фактори - људске страсти, државно право, економика - које сам раније подвлачио и истицао, руководећи се готово искључиво уметничким инстинктом, добиће у мојим очима нов, огроман значај. Они ће ми се показати управо као они унутрашњи узроци које тражим, управо као оне „скривене снаге“ у чијем утицају треба тражити објашњење догађаја. Ја ћу онда створити теорију фактора.
Ова или она варијанта такве теорије доиста се мора појавити свуда где људи који се интересују за друштвене појаве прелазе од простог посматрања и описивања тих појава - на истраживање везе која постоји међу њима.
Осим тога, теорија фактора расте заједно с порастом поделе рада у науци о друштву, Све гране ове науке - етика, политика, право, политичка економија и др. - разматрају једно те исто: делатност друштвеног човека. Али је оне разматрају свака са свог посебног становишта, Господин Михаиловски би рекао да свака од њих „руководи“ посебном ,,струном“. Свака „струна“ може се посматрати као фактор друштвеног развитка. И доиста, ми можемо сада набројати готово исто онолико фактора колико постоји појединих „дисциплина“ у науци о друштву.
После овога што је речено надамо се да је разумљиво шта су то социјално-историски фактори и како настаје претстава о њима.
Социјално-историски фактор је апстракција, претстава о њему настаје помоћу апстраховања. Услед процеса апстраховања, различите стране друштвене целине добијају изглед одвојених категорија, а различите манифестације и изрази делатности друштвеног човека - морал, право, економски облици и др. - претварају се у нашем уму у посебне снаге, које тобоже изазивају и условљавају ту делатност и које се појављују као њени крајњи узроци.
Чим је једном настала теорија фактора, морају нужно отпочети и спорови око тога који фактор треба сматрати доминантним.