Георгиј Валентинович Плеханов
О материјалистичком схватању историје
Отстрањујући из науке о друштву сваку телеологију и објашњавајући делатност друштвеног човека његовим потребама, као и средствима и начинима за њихово задовољавање који постоје у дато време, дијалектички материјализам[Њ] први даје поменутој науци ону „строгост“ којом се пред њом често разметала њена сестра - наука о природи. Може се рећи да наука о друштву сама постаје природном науком: “notre doctrine naturaliste d'histoire“,[О] каже с правом Лабриола. Али то никако не значи да се за њега област биологије стапа с облашћу науке о друштву. Лабриола је ватрени противник “политичког и социјалног дарвинизма“, који је већ одавно „као каква епидемија заразио главе многих мислилаца, а нарочито адвоката и декламатора социологије“ и, као навика која је ушла у моду, утицао чак и на језик практичних политичара.
Нема сумње, човек је животиња која је везама сродства повезана с другим животињма. По свом пореклу он никако није привилеговано биће; физиологија његовог организма није ништа више него појединачни случај опште физиологије. Као и друге животиње, и он је првобитно био потпуно потчињен природној средини, која тада још није била подвргнута његовом модификујућем утицају; човек се морао прилагођавати природи, борећи се за свој опстанак. По мишљењу Лабриоле, резултат таквог - непосредног - прилагођавања природној средини јесу расе, уколико се оне међусобно разликују по физичким обележјима - на пример, бела, црна, жута раса, - а не претстављају секукдарне историско-социјалне формације, тј. нације и народе. Као исти такав резултат прилагођавања природној средини у борби за опстанак поникли су првобитни инстинкти друштвености и зачеци полног одабирања.
Али ми можемо само чинити хипотезе о томе какав је био „првобитни човек“. Људи који данас насељавају земљу, као и они које су веродостојни истраживачи посматрали раније временски су већ прилично далеко од оног момента када је човечанство престало да живи животињским животом у правом смислу те речи. Тако су, на пример, Ирокези са својом gens materna[П] - коју је проучио и описао Морган[Р] - релативно већ врло далеко одмакли на путу друштвеног развитка. Чак и савремени Аустралијанци не само да имају језик - који се може назвати условом и оруђем, узроком и последицом друштвености - и не само да знају за употребу ватре, него и живе у друштвима која имају одређено уређење, одређене обичаје и установе. Аустралиско племе има своју територију и своје ловачке методе; оно има извесна оруђа за одбрану и напад, извесне посуде за чување залиха, извесне методе украшавања тела, једном речју, Аустралијанац живи већ у извесној - истина, веома елементарној - вештачкој средини, према којој се он прилагођава од најранијег детињства. Та вештачка - друштвена - средина јесте нужан услов сваког даљег прогреса. По ступњу развитка те средине мери се ступањ дивљаштва или варварства сваког датог племена.
Ова првобитна друштвена формација одговара такозваној преисторијској форми живота човечанства. Почетак историског живота претпоставља још већи развитак вештачке средине и далеко већу власт човека над природом. Сложени унутрашњи односи у друштвима која ступају на пут историског развитка, нису заправо никако условљени непосредним утицајем природне средине. Они претпостављају проналажење извесних оруђа за рад, припитомљавање неких животиња, вештину добијања неких метала итд. Та средства и начин производње у различитим околностима мењали су се веома различито; на њима се могао приметити прогрес, застој или чак назадак, али те промене никада нису враћале људе чисто животињском животу, тј. животу под непосредним утицајем природне средине.
„Први и главни задатак историске науке јесте одређивање и испитивање те вештачке средине - њеног постанка и њених модификација. Рећи да та средина сачињава део природе, значи изрећи мисао која нема никаквог одређеног значаја, баш услед свога одвећ општег и апстрактног карактера“.[С]
Као према „политичком и социјалном дарвинизму“, Лабриола се односи исто тако негативно и према напорима неких „драгих дилетаната“ да материјалистичко схватање историје споје с општом теоријом еволуције, која се, по његовој оштрој, али тачној примедби код многих претворила у просту метафизичку метафору. Он исмева такође и наивну љубазност „драгих дилетаната“, који настоје да материјалистичко схватање историје ставе под туторство филозофије Огиста Конта или Спенсера: „то значи подметати нам као савезнике наше најодлучније непријатеље“, каже он.
Примедба о дилетантима очевидно се односи, поред осталог, и на професора Енрика Фери, писца врло површног дела: „Спенсер, Дарвин и Маркс“, које је у француском преводу изишло под насловом “Socialisme et science positive“.[Т]