Георгиј Валентинович Плеханов
О материјалистичком схватању историје
Организација свакога датог друштва одређена је стањем његових производних снага. С променом тог стања неминовно се, раније или доцније, мора променити и друштвена организација. Према томе, свуда где друштвене производне снаге расту, она се налази у лабилној равнотежи. Лабриола врло тачно примећује да управо та лабилност, заједно с друштвеним покретима и борбом друштвених класа што их она изазива, чува људе од духовног застоја. Антагонизам је главни узрок прогреса, каже он, понављајући мисао једнога врло познатог немачког економиста.АБ Али се он одмах ограђује. По његовом мишљењу, било би врло погрешно сматрати да људи увек и у свим случајевима добро схватају свој положај и јасно виде друштвене задатке које им он поставља. „Мислити тако. - каже он, - значи претпостављати нешто невероватно, нешто чега никада није било“.
Молимо читаоца да обрати нарочиту пажњу на ту ограду. Лабриола развија своју мисао на следећи начин:
„Правне форме, политичке акције и покушаји друштвене организације били су и бивају понекад успешни, а понекад погрешни, тј. не одговарају положају, не налазе се у сразмери са њим. Историја је пуна погрешака. То значи: ако је све у њој било нужно при датоме духовном развитку оних који су имали да савладају извесне тешкоће или да реше извесне задатке и ако све у њој има свој довољан узрок, онда није све било разумно у оном смислу који тој речи придају оптимисти. Када прође извесно време, битни узроци свих друштвених промена, тј. измењени економски услови, доводили су и доводе, понекад врло заобилазним путевима, до таквих форми права, до таквог политичког уређења и такве друштвене организације, који одговарају новом положају. Али не треба мислити да се инстинктивна мудрост мислеће животиње испољавала и испољава, sic et simpliciter,АВ у јасном и потпуном схватању свих положаја и да ми можемо, када је једном дата економска структура, врло простим логичким путем извести из ње све остало. Незнањем - које се, са своје стране, такође може објаснити - објашњава се у великој мери зашто је историја текла овако, а не друкчије. Незнању треба додати грубе инстинкте које је човек наследио од својих предака - животиња - и који још ни издалека нису потпуно побеђени, а исто тако и све страсти, све неправде и све различите врсте покварености - сву лажљивост, сву лицемерност, сву безочност и сву подлост - које су неминовно морале настати и које настају у друштву заснованом на потчињавању човека човеку. Ми можемо, не западајући у утопије, предвидети, и ми доиста предвиђамо, да ће се у будућности појавити такво друштво које, пошто се развије по законима историског кретања из савременога друштвеног поретка - и то из противречности тога поретка, - неће више знати за антагонизам класа... Али то је ствар будућег, а не садашњег или прошлог времена. С временом, правилно организована друштвена производња ослободиће живот од власти слепе случајности, док је сада случајност многострани узрок сваковрсних изненадних збивања и непредвиђеног преплитања догађаја“.АГ
У свему томе има доста тачнога. Али сама истина, чудновато се преплићући са заблудом, добија овде изглед не баш сасвим успелог парадокса.
Лабриола је безусловно у праву када каже да људи ни издалека увек не схватају јасно свој друштвени положај и да нису увек дубоко свесни оних друштвених задатака који из тог положаја проистичу. Али када се он, на основу тога, позива на незнање или на празноверје као на историски узрок постанка многих форми заједничког живота и многих обичаја, онда се он, ни сам то не примећујући, враћа на гледиште просветитеља XVIII века, Пре но што се укаже на незнање као на један од важних узрока који нам објашњавају „зашто је историја текла овако, а не друкчије“, требало би одредити у каквом се управо смислу може овде употребити та реч. Била би врло велика погрешка мислити да се то разуме само по себи. Не, то никако није тако разумљиво нити тако просто као што изгледа. Погледајте на Француску XVIII века, Сви мислиоци који су били претставници њенога трећег сталежа ватрено теже за слободом и једнакошћу. Ради постизања тог циља они захтевају укидање многих застарелих друштвених установа. Али је укидање тих установа значило тријумф капитализма, који је, као што нам је то сада врло добро познато, тешко назвати царством слободе и једнакости. Зато се може рећи да племенити циљ филозофа прошлога века није био постигнут. Може се такође рећи да филозофи нису умели да укажу на средства, потребна за постизање тог циља, могуће је зато пребацити им незнање, како су то и чинили многи социјалисти-утописти. Сам Лабриола фрапиран је противречношћу између стварне економске тенденције тадашње Француске и идеала њених мислилаца. „Чудновата ствар, чудан контраст!“ узвикује он. Али чега ту има чудноватог? И у чему се састојало „незнање“ француских просветитеља? У томе што они на средства за постизање свеопштег благостања нису гледали онако како ми данас гледамо? Али тада о тим средствима није могло бити ни говора: њих још није био створио историски развитак човечанства, тј. - правилније, - развитак његових производних снага.
Прочитајте “Doutes, proposes aux philosophese conomistes“АД од Маблија, прочитајте “Code de la nature“АЂ од Морелија, па ћете увидети да су ти писци, уколико су се разилазили с огромном већином просветитеља у погледима на услове људског благостања, уколико су сањали о уништењу приватне својине, утолико, прво, долазили у очигледну и вапијућу противречност с најбитнијим, најнасушнијим и општенародним потребама свога доба, а друго, имајући нејасну свест о томе, и сами сматрали своје снове погпуно неостварљивим. Дакле, још једном: у чему се састојало незнање просветитеља? У томе што су они, постајући свесни друштвених потреба свога времена и правилно указујући на начине за њихово задовољавање (укидање старих привилегија и др.), приписивали тим начинима крајње преувеличан значај, тј. значај пута који води свеопштој срећи? То још није тако грубо незнање, а с практичног гледишта оно се чак може сматрати и корисним, јер уколико су просветитељи више веровали у универзалан значај реформи које су захтевали, утолико су се енергичније морали борити за то да их остваре.
Несумњиво незнање показали су просветитељи у том смислу што нису умели да нађу нит која би њихове погледе и тежње повезивала с економским стањем тадашње Француске и што чак нису ни слутили да постоји таква нит. Они су на себе гледали као на гласнике апсолутне истине. Ми сада знамо да апсолутне истине нема, да је све релативно, да све зависи од околности места и времена, али баш зато ми морамо врло опрезно судити о „незнању“ различитих историских епоха. Њихово незнање, уколико се оно испољава у друштвеним покретима, тежњама и идеалима који су им били својствени, такође је релативно.