Георгиј Валентинович Плеханов
О материјалистичком схватању историје
По мишљењу Лабриоле, филозофија се у свом историском развитку делом стапа с теологијом, а делом претставља развитак људске мисли у њеном односу према предметима који улазе у круг нашег искуства. Уколико се она разликује од теологије, она се бави истим оним задацима чијим се решавањем бави такозвано научно истраживање. При томе ова настоји или да антиципира науку, дајући јој своја сопствена хипотетична решења, или просто резимира и подвргава даљем логичком обрађивању она решења која је наука већ била нашла. И то је, разуме се, правилно. Али у томе још није сва истина. Уамимо нову филозофију. Декарт и Бекон сматрају за најважнији задатак филозофије то да умножава знања из области природних наука, у циљу повећања човекове власти над природом. У њихово време филозофија се, дакле, бави управо истим оним задецима који сачињавају предмет природних наука. Стога би се могло мислити да су решења која она даје условљена стањем природних наука. Али то није сасвим тако. Тадашње стање природних наука не може нам објаснити Декартов однос према неким филозофским питањима, ка пример, према питању о души и сл., али се тај однос лепо објашњава друштвеним стањем тадашње Француске. Декарт строго дели област вере од области разума. Његова филозофија не противречи католицизму, него, напротив, настоји да неке догме католицизма потврди новим аргументима. У том случају она добро изражава тадашње расположење Француза. После дуготрајних и крвавих немира XVI века, у Француској се појављује општа тежња за миром и редом.[АК] У области политике та се тежња изражава у симпатијама према апсолутној монархији; у области мисли - у извесној религиској трпељивости и тежњи да се избегавају она спорна питања која би потсећала на недавни грађански рат. Таква питања била су религиска питања. Да се у њих не би дирило, требало је разграничити област вере од области разума. То је Декарт, као што смо рекли, и учинио. Али то разграничење није било довољно. У интересу друштвеног мира филозофија је морала да свечано призна правилност религиске догме. У Декартовој личности она је и то учинила. И зато је систем тог мислиоца, који је био у најмању руку три четвртине материјалистички систем, био са одобравањем примљен од многих духовних лица.
Из Декартове филозофије логички је произишао материјализам Ламетрија. Али из ње су се с подједнаким правом могли извести и идеалистички закључци. Ако их Французи нису извели, онда је то имало сасвим одређени друштвени узрок: негативан однос трећег сталежа према свештенству у Француској XVIII века. Док је Декартова филозофија поникла из тежње за друштвеним миром, дотле је материјализам XVIII века наговештавао нове друштвене потресе.
Већ из тога се види да се развитак филозофске мисли у Француској не објашњава само развитком природних наука, него такође и непосрецним утицајем развитка друштвених односа на њу. То се још јаснше показује ако пажљиво погледамо на историју француске филозофије са друге стране.
Ми већ знамо да је Декарт повећање човекове власти над природом сматрао за главни задатак филозофије. Француски материјализам XVIII века сматра за своју најважнију дужност - замену извесних старих појмова новим, на основу којих би се могли изградити нормални друштвени односи. О повећању друштвених производних снага код француских материјалиста нема готово ни речи. То је веома битна разлика. Откуда је она настала?
Развитак производних снага у Француској XVIII века веома су јако кочили застарели друштвени односи у производњи, архаичне друштвене установе. У интересу даљег развитка производних снага те је установе требало безусловно отстранити. У њиховом отстрањивању састојао се сав смисао тадашњег друштвеног покрета у Француској. У филозофији се потреба за тим отстрањивањем изразила у облику борбе против застарелих апстрактних појмова, који су поникли на основи застарелих продукционих односа.
У Декартово доба ти односи нису били још ни издалека застарели; заједно с другим друштвеним установама моје су поникле на њиховој основи, ти односи нису ометали развитак производних снага, него су га потпомагали. Зато нико тада није ни мислио на њихово отстрањивање. Стога је филозофија непосредно ставила себи у задстак - повећање производних снага, тај најважнији практични задатак буржоаског друштва које се рађало.
Ми ово говоримо против Лабриоле. Али можда су наши приговори сувишни, можда се он само нетачно изразио, док је у суштини сагласан са нама? Нама би то било врло драго; свакоме је пријатно када се са њим слажу паметни људи.
А ако се он не би сагласио с нама, ми бисмо са сажаљењем поновили да се овај паметни човек вара. Тиме бисмо можда нашим субјективеим старчићима[АЛ] дали повода да се још једном мало кикоћу на рачун тога како је међу присталицама матери|алистичког схватања историје тешко разликовати „праве“ од „неправих“. Али ми бисмо тим субјективним старчићима одговорили да се “себи самима смеју“. Човек који је сам добро схватио смисао неког филозофског система, лако ће разликовати његове истинске присталице од лажних. Када би господа субјективисти дали себи труда да поразмисле о материјалистичком објашњењу историје, они би онда и сами знали где су прави “ученици“, а где самозванци који узалуд присвајају себи велико име. Али како они себи нису дали тај труд, нити ће га дати, то ће они по нужности остати само у недоумици. То је општа судбина свих заосталих који су испали из активне армије прогреса. Узгред, нешто о прогресу. Сећате ли се, читаоче, онога времена када су „метафизичари“ били подвргнути поругама, када се филозофија учила по „Луису“[АЉ] и делимично по „уџбенику кривичног права“ од г. Спасовића, и када су за „прогресивне“ читаоце биле пронађене нарочите „формуле“, изванредно просте и схватљиве чак и за малу децу? Било је то славно време! Али је то време прошло, ишчезло као дим. „Метафизика“ опет почиње да привлачи себи руске умове, „Луис“ излази из употребе, а на фамозне формуле прогреса сви већ заборављају. Сада се чак и сами субјективни социолози - који су већ постали „поштовани“ и „истакнути“ - ванредно ретко сећају тих формула. Интересантно је, на пример, да се њих нико није ни сетио управо у оно доба када се за њима, очевидно, осећала највећа потреба, тј. када се код нас понво спор око тога можемо ли ми с пута капитализма скренути на пут утопије. Наши утописти сакрили су се иза леђа човека који се, бранећи фантастичну „народну производњу“, у исто време издавао за присталицу модернога дијалектичмог материјализма.[АМ] Софистициран дијалектички материјализам показао се, на тај начин, као једино оружје у рукама утописта које заслужује пажњу. С обзиром на то било би веома корисно када бисмо поразговарали о томе, како гледају на „прогрес“ присталице материјалистичког схватања историје. Додуше, о томе је већ више пута било речи у нашој штампи. Али, прво, модерни материјалистички поглед на прогрес многима још увек није јасан, а друго, код Лабриоле он је илустрован неким врло успелим примерима и разјашњава се неким врло правилним аргументима, иако се, на жалост, не излаже систематски и у потпуности. Аргументи Лабриоле морају се допунити. Ми се надамо да ћемо то учинити кад будемо располагали са више времена, а сада треба да завршимо.
Али пре него што оставимо перо, још ћемо једном замолити читаоца да има на уму да такозвани економски материјализам, против којег су управљени - уз то још врло неубедљиви - приговори наше господе народњака и субјективиста, има врло мало заједничког с модерним материјалистичким схватањем историје. Са гледишта теорије фактора људско друштво изгледа као неки тежак терет који различите „силе“ - морал, право, економика итд. итд. - вуку, свака са своје стране, по путу историје. Са гледишта модернога материјалистичког схватања историје ствар добија сасвим друкчији изглед. Историски „фактори“ показују се као обичне апстракције, и, када нестане њихове магле, постаје јасно да људи не граде неколико, међусобно изолованих историја - историју права, историју морала, филозофије итд,, - већ само једну историју, историју својих властитих друштвених односа, који су у свакоме датом времену условљени стањем производних снага. Такозване идеологије претстављају само многоврсне одразе јединствене и недељиве историје у људским главама.
1897 г.