Србија на истоку -
Светозар Марковић, 1872.
Породица, задруга и њен економски значај. Патријархалне економске установе: моба, позајмица, спрег. Општинска, задружна и лична својина. Друштвени значај задруге и општине. Развитак личности у патријархалном друштву.
Турска државна система била је основана на противности између Мухамеданаца и Хришћана. У турској држави муамедански део држављана био је над хришћанима као зејтин на води. Они се нису никако мешали. Ми остављамо историцима да истражују шта је томе узрок: да ли разлика религије, раса, језика, цивилизације или све скупа? Узгред само примећавамо, да у људској историји има доста сличних појава. Тако су Н.Пр. Арапи у Шпанији и Монголи у Русији остали једнако раздвојени и једнако непријатељи докле год се подчиљени народи нису ослободили. Такав је исти случај био и код српског народа на Балканском полуострву. Кад су Турци уништили српску државу а с њоме и ону горњу кору цивилизације, која је обуватала: двор, племство, више духовенство и варошане, остао је само дољи али највећи слој народа _ сељаци, до којих се није ни дотакла српска византијско-млетачка цивилизација 14. века. Српски народ у Турској држави био је управо сав сељак. Најимућнији трговци и нахијски кнезови живели су по селима. У варошима су живели само турске улизице и народне глобаџије. Прави Србин бежао је што даље од варопш у шуме и гудуре. То је узрок што је живот народни под тyђинском владом остао чврст и непромењен у течају много векова. Кад је пропало турско господарство, српски народ је управо продужио свој унутарљи развитак онде, где је био заустављен, кад је подпао под турску власт. Сви патријархални народи појављују се као савез племена. Ово првобитно стање проживели су сви народи, који данас стоје на високом ступњу цивилизације. У Србији се пред револуцијом непримећава племе, као нека засебна јединица, као што се то види у Црној гори и Ерцеговини до данашљег дана. Узрок је томе сигурно, што су ови крајеви веома често опустошавани и што се народ непрестано пресељавао и расељавао за времена дугих и страшних ратова између Турске и Аустро-Угарске. И до данашљег дана по српским селима налази се по међу себе, но те су појаве доста ретке. Али породица српска и до данас, а још више у време првог устанка, имала је сасвим патријархални облик. Овај патријархални облик огледа се у чврстој узајамности у раду и животу свију чланова породице с једне стране; а с друге у подчињености млађих старијему и женских мушкима. - Подчињеност у породици веома се разликује од бирократске или у опште државне подчињености. Она има свој ориђинални корен и свој особити значај. Старешинство по самом пореклу речи показује значење те подчињености. Глава породице, муж и отац, обично је по годинама најстарији у породици. Он се стара за своју породицу, рани је и брани; он је њен природни заштитник. Он је преставник породице у општини и пред турским властима.
Подчињеност према таквом старешини оснива се дакле на љубави што долази од крвног сродства, на благодарности за очинске бриге и старање и на поштовању старости и искуства. По свом пореклу, дакле, власт у пороющи припада најстаријем. Разуме се ова је власт блага, очинска, али је веома пространа. Она се простира чак и на најњежнија осећања човекова - на љубав између мужа и жене. Женидба сина и удаја кћери припада родитељима. Момак и девојка често се и не виде, већ њиови родитељи сврше погодбу и углаве свадбу између "своје деце". Морална власт што је у оваким одношајима имају родитељи над децом, веома је силна. Она је јака у Србији и до данашњег дана. И данас се чује: ја сам те родио (или родила) и одранио - ја сам твој господар. Овакве су појаве у оно доба биле опште. Такву власт родитеља над децом подпомаже "јавно мнење" целог народа, које обасипље презирањем сина или кћер који неслушају и не поштују своје родитеље. Но случајеви непослушности редки су. Обично се то свршава у највећем реду и пристојности. Жена синовљева у кући је слуга и мужу и његовим родитељима. Дубока укорењена повика на свекрве у нашем народу најочигледније доказује власт у породици.(6)
Невеста обично никога не зове по имену - од стида. А име свог мужа не спомиње по неколико година пред другима. Ово се и данас примећава у Србији чак и по варошима. У опште жена је у кући млађа од свију пунољетних мушких чланова. Само старост даје поштовање матери и неки самосталан положај спрам синова. Али никад се жена у породици толико не узвишујс, да она буде глава породици, ако у њој има одраслих мушких чланова.(7)Заједнички рад и живлење породично показује се у задрузи. Појам задруге у српском народу управо је нераздвојно свезан са појмом породице. Имање сваке породице заједничко је т.ј. на њега имају подједнако право сви мушки и женски чланови док су у задрузи. Тако исто o пословима у задрузи саветују се сви чланови задруге и мушки и женски, па и слуге ако их има; који ће шта радити, то је тако рећи само по себи одређено самим способностима задругара. Иначе одређује послове кућни старешина. Али и старешина се држи уобичајеног реда, који је највећи(8) ауторитет за целу породицу и над самим старешином. У сеоској задрузи сама природа посла таква је, да је лако одредити ко је за какав посао Н.Пр. за стоком отиhи ће најпре деца, ако нема деце - женскиње и то оно, што се не може употребити за какав крупнији посао. Копање, сејање, жетву, вршидбу, везивање, загртање, и брање винограда и др. раде и мушки и женски подједнако; орање, косидба и сечење дрва у шуми, где треба више снаге - то су послови само мушки; ситни куhевни послови нарочито справљање јела и одела припадају женама, а сви послови ван куће, особито продаја производа и послови општински и државни припадају мушкима. Према добу године, количини рада и броју радних руку веома је лако поделити посао у породици. Ту нетреба никакве особите памети, само поштења и непристрасности. У опште економски значај старешине у задрузи није тако велики као што му је морална власт знатна. Најстарији у породици(9) обично је и старешина задруге. Само у изванредним приликама оступа се од тог реда н.пр. кад је старешина распикуhа, ленштина и у опште кад упропашћује задругу, што је разуме се редак случај. Тада се стерешина бира из средине чланова задруге. То су од прилике исти случајеви у којима по нашем грађанском закону синови могу да одузму оцу руковање с имањем. Чешhе се дешава то, да син породичног старешине постаје глава задруге а има старији стричева. То се нарочито дешава, кад је глава породице веома разборит човек и пошто ван у целој околини. Ту се поштовање према оцу преноси и на сина (то је иста клица из које постаје насљедни ред кнезова у нахијама, попова у парохијама па и владара у државама монархичним). У таквим приликама изгледа да старешина задруге није најстари по годинама, али очевидно старешпнство још је даље од изборног старешнства, но и оно које долази по годинама.
С економског гледишта задруга је првобитна асоцијација за производњу И потрошњу у исто време. Али има једна економска црта, којом се задруга одликује од свију сувремених дружина за производњу И потрошњу а то је: задруга производи сама све за своје потребе. Оно што задруга набавља куповином са стране, то је тако незнатно, да није вредно ни говорити о томе. Обично задруга купује: со, гвоздене алате, нешто посуђа и то је готово све. Ова способност задруге да набавља сама све што јој треба за живот долази од самог патријархалног живота народа. Потребе су свију чланова мале и могу се намирити домаћом производњом. Подела рада у сувременом значају, где један човек производи само један производ, а све остале добија у размену куповином и продајом, у првобитном друштву непостоји. Задруга производи cвe сама: рану, одело, обуhу, постељу, алате, кућу - све. По своме строју породична задруга не би била кадра да произведе све намирнице у развијеном људском друштву, и то је један узрок што она пропада са развитком цивилизације. Али је значајно, што у данашњем друштву(II), сви највеhи мислиоци о друштву сматрају као економски идеал таквог друштвa(12), где би сваки члан радио различите послове наизменце, који одговарају његовим природним склоностима и способностима, а неби био прикован за један посао као сувремени европски радник; осим тога: да сваки(l3) члан друштва узајамном обвезом свију чланова добија намирнице, и да не мора прометати куповином и продајом из 99-те руке оно што може добити из прве. Једном речи: сувремени економски идеал веома је близак у начелу оном економском строју, који постоји у задрузи. Ову страну задруге ваља да проучимо; но ми ћемо најпре да види мо још неке патријархалне установе, које у неку руку допуњују задругу а то су: мобе, позајмице и спрегови.
Све су ове установе познате српским читаоцима, зато ћемо само да их споменемо. Кад наступе пољски радови у велико, често поједине задруге нису кадре на време да сврше своје послове. Тада она позивље чланове из других задруга у помоh. То је онда моба. То је рад без икакве накнаде, само домаhин у кога је моба, рани је и поји за време рада. Моба је најјачи доказ, да поједине породице осећају своју узајамност у нужди. Сваки који иде на мобу уверен је да ће се и њему тако исто иhи ако му затреба. Позајмица је рад на зајам. То се обично погађају на који ће се начин вратити рад. Некоме треба од једаред више радника, па позајмљује од више њих на једаред радника, а враћа им за дуже време; неки пут опет бива обрнуто. Рачуна се обично један радник за једног радника за исто време; често се позајмљује радник заједан посао а враћа се за други, Н.Пр. копач за косача; или за неки лакши посао 2 радника за једног Н.пр. 2 берача за једног копача у винограду и Т.д. а некад се место радника тражи стока у помоћ. Спрег - то је помагање стоком у време орања. Који нема довољно стоке да узоре своју земљу он саставља своју стоку са другим коме такође треба спрег. Често газде узимљу у спрег сиромахе. Рачун је ту тако исто лак и прост као и код позајмице. Ко даје мање стоке у спрег, томе стока мора дуже време да ради за другога, док дуг неподмири и обратно.
Моба, позајмица и спрег, то је управо узајамна помоh задруге. Тиме се економски шири сама задруга. Капитал појединих задруга не меша се до душе, али рад целе општине, а често и различних општина, изгледа као неки заједнички фонд којим се све задруге по узајамном договору користе. Тиме је избегнуто најамништво, које је темељ производњи на западу. Осим ових установа има у српском народу правих асоцијација народних, које се по начелу и по своме строју веома слажу са сувремеменим појмовима о асоцијацији. Таква је сточарска задруга бачијање коју је описао г. М. Милићевић у својим "Путничким писмима" пролазеhи кроз оне крајеве Србије где се оно и до данас задржако (окр. црноречки и књажевачки). Кад се јави трава у планини, више кућа најме заједнички чуваре за стоку па изјаве стоку у планину. Одма првог дана они донесу судове и помузу сву стоку да виде колико која даје млека; према томе прорачуне колико пута који треба да помузе сву стоку. Често се дешава да неки сиромашак нема ни једну мужу потпуну, већ и ту једну дели с неким, па опет је и он члан дружине. На тај начин свака кућа уштеди што не мора за своју стоку држати оделита чувара, не мора сваки час да има посла око муже и може наједаред да добије у већој количини белог смока за кућу и за продају, што је млого удесније, но кад се чека да се сакупи мало по мало а и бољи је.Оваке сточарске задруге задржале су се у Швајцарској још од патријархалних времена и још су се усавршавале према данашњим појмовима о сточарском газдинству. Но није нам намера да овде улазимо у подробности ових асоцијација. Наша је главна цељ да покажемо, како се економска узајамност у српском народу која је у задрузи основана на крвном родству, простирала у многим приликама далеко ван задруге, као што се то види у моби, позајмици, спрегу и бачијању.
Осим ових установа, где се рад појављује као заједнички фонд у свакој српској општини и до данас има известан капитал, који се сматра као својина целе општине. То је поглавито општинска земља, по највише пашњаци и шуме. Општинска земља припада свима члановима општине подједнако т.ј. сваки члан општине има право да се користи с њоме колико и сваки други. Али ни један делиh општинске земље не може поједини члан по својој вољи присвојити, продати или задужити. Сваки има право употребе на општинску земљу, али не право својине. Цела општина може својом вољом оделити поједином свом члану неки део општинске земље. То општине и раде спрам пуке сиротиње. Такође цела општина има право да прода или задужи своју земљу, али појединац неможе никад да задужи свој део или своје право на општинску земљу. То је појам општинске својине код Срба.
Задружна својина основана је на истом начелу као и општинска, што никако нису могли да свате први србски законодавци. У задрузи земља и све друге покретне ствари, које спадају у оруђа за производњу као: зграде, стока, плуг, кола, управо оно што неки економисте зову "капитал" у сувременом газдинству, спадају у заједничку својину. Изузимљу се само неки ручни алати, који обично припадају лично ономе, који се с њима служи. Задружну својину не може ни један члан задруге задужити на рачун свог дела, а још мање продати. Ако задругар остави задругу, нема никаква права на задругарску својину, само кад се врати има право опет да заузме место у задрузи. У оно време кад је незаваћене земље било изобиља и кад јој је цена била веома ниска, нико није ни марио да има "право својине" на неку земљу, коју не ради. Зато је сасвим природно да члан задруге пошто изађе из задруге и лати се другог посла, било у истој или другој општини, нема право на задружно имање. То је начело јасно изречено у закону ,,O задругама" у војеној граници у Аустрији и очевидно је израз народног сватања о задружној својини. Само сви чланови задруге својим решењем могу располагати имовином, задуживати је и продавати. Ако се чланови породице умноже или ако из ма ког узрока неће да живе заједнички, онда се задруга дели и онда тек пристанком свију, поједини постају власници над једним делом раздељеног имања а пре - не.
Лична зарада сваког појединог члана иде у општи приход целе задруге и сваки члан има подједнако право на целокупни приход целе задруге. Приход се мери потребом сваког члана а не његовом личном зарадом. Неки пут се деси да за неког члана треба изванредних трош кова као НЛр. код женидбе и те сноси цела задруга. У породичној задрузи влада дакле најподпунији комунизам у имању, раду и уживању. У личну својину долази врло мало предмета, управо они који служе личнoj потреби сваког члана. Разуме се, предмети који долазе у личну својину као рана, одело, посуђе и Т.д. долазе из општег прихода задруге по општем одобравању.
Али у свакој задрузи има неких ситница, које сваки може присвоити без питања задругара. Тако је још пре 15-20 год. у српским задругама био обичај да новци од воћа, пилиhа, јаја и других ситница, што обично жене и девојке продају из куће, долазе у њиову приватну својину. Задруга о томе не води рачуна. Али таквих је пред мета мало. Мушки чланови задруге, који изуче какав занат (обично са моучки) па могу покрај заједничких послова сами зарађивати ван задруге, имају право на ту зараду, али они обично тада остављају задругу. Кад се задруга дели, непокретну својину добијају мушки чланови.
Женскиње при деоби не добија никаквог дела. Као што смо већ једном казали у породици је женскиње подчињено мушкињу, и то се огледа при подели имања. Кад се девојка удаје из куће добија само "дарове" из покретних ствари. У оно време, где се жена сматра као неравноправни радник у куhи, за њу плаћа кућа у коју долази родитељима или браhи. у патријархалном друштву "мираз", у данашњем значају те речи, не постоји. Појам о миразу, као год и појам о равноправности женскиња у задружном имању, у основу је противан појму о задружној својини. Јер кад женскиње при удаји прелази у туђу кућу, онда би оно морало да се дели из задруге и да однесе свој део својине у ону кућу куда одлази, а то би разрушило задружну својину. Ову су тегобу увиђали доцније и наши први законодавци, те да не би женскиње са свим начинили бесправним чланом породице, узаконили су да има право да се "удоми" из задружног имања.Овако чврста организација у задрузи и општи ни изгледа, као да развитак личности са свим спречава.(14) Члан задруге везан је за оно место где живи, па баш и за ону кућу у којој живи. Он не може претворити своје имање у новац, па се винути у бели свет или положити свој капитал у какву банку или државне папире па вyhи ренту или тако што год. Члан сељачке задруге ван своје породице нема никаква имања. Али и кад би имао право да се одели у свако доба и да износи свој део из задруге, то му не би много аснило. Богатство у патријархалном друштву у опште је мало. С те стране задругарски "сопственик" није дакле у великом губитку. Али има једна страна у задрузи која му даје огромне користи према раденику који је слободан да продаје по вољи своју радну снагу, и који толико исто а можда још и више зарађује но један члан сељачке задруге.
Зарада једног задругара пред српском револуцијом (а готово и данас) једва да износи више но зарада средњег радника у Европи. Ја ту не узимљем цену њиове зараде, већ баш количину намирница које сваки од њих набавља својим радом. И данас српски сељак ако не живи горе, зацело не живи боље но раденички свет на западу. Болешљивост, кржљавост, самртност - све је то подједнако код једних и код других. У опште материјалне угодности код српског сељака нису ни мало веће но што су код обичног радника на западу. Па опет каква је огромна разлика у развитку личности и свију друштвених одношаја код једних и код других?
У српском патријархалном друштву небеше никад ни проституције* ни пауперизма,** у којима труле хиљадама људи на западу; у српском народу весеље се никад непретвара у пијанство, од чега болује раднички свет на западу, а љубав се никад непретвара у разврат. Породична веза и општинска узајамност оградила је сваку личност од крајњих друштвених болести, којима подлеже раденички свет на западу. Ова узајамност у целој општини огледа се у свакидањем животу, као и у пољским радовима. Ако се коме роди дете у кући носе му пријатељи и познаници "повојницу" - то је прва помоћ, коју пријатељска љубав у општини чини свом новом члану, ако се ко жени сватови обично донесу као "уздарје" све покућанство новом брачном пару. Тај се обичај био задржао до скора и по варошима. Ако је ко болестан доносе му "понуде". У случају кад је глава породице или неки главни радник дуже болестан, родбина и комшије сматрају за дужност да кућној чељади помогну да посвршује све пољске радове; а у случају кад у нечијој кући остану саморана сирочад, рођаци, кумови па и саме комшије узимљу их као своју децу. Ова узајамна помоћ свију и свакоме изумире, чим се раскину патријархални одношаји у друштву. Сам начин живљења у друштву, где је довршена "подела рада", не дозвољава овако помагање, где се иште жртвовање времена и рада.
Љубав породична васпитава племенитост осећања у човеку. Кад човек није саморан у свету, кад има некога, који га воле и кога он воле - тада је свакоме живот милији и подпунији. Братска помоћ и љубав пријатеља и познаника још више шири и крепи ова осећања у човеку. То је узрок што је у српском народу и под највећим притиском под Турцима сачувана појезија у животу, у раду и обичајима, - појезија среће и задовољства какве нема у слободној Србији. Српске славе, заветине, свадбе, села, пољски радови па често и свакидањи кућевни послови, зачињени су песмом и весељем. Таква је снага породичне љубави и општинске узајамности у патријархалном друштву.
Усамљеност и самораност у свету, највише морално убија раденички свет на западу, и он тражи данас да дружинама за "узајамно помагање", "за обавештавање" и другим срествима надокнади заједницу која је пала са пропашћу патријархалног живота.
Само разнородно занимање у сеоској задрузи чини, те је радник у њој ведрији, разборитији и енергичнији, но онај радник који је прикован све за један посао. Ништа тако не убија вољу за рад и предузимачки дух, не затупљује ум човеков, као непрскидни рад једног истог посла. Један од најважнијих зактева сувремене друштвене науке: да се сваки радник занима разноликим послом - постигнут је у сељачкој задрузи. За то пољски радник и код највећег терета, не може никад да се претвори, у тупи, неосетљиви алат или саставни део машине, као што се веома често дешава са радником на западу. Сиротиња и рђав живот у задрузи долази од незнања и невештине у раду, од незнања хигијенских услова за здравље, од ниске културе у опште; али зато сви услови за развитак моралног осећања и душевне снаге личности у патријархалном животу стоје далеко више но у радничком животу у цивилизованом друштву.
Ми за сада нећемо да вучемо никакве закључке из овог упоређивања и назмеђу нашег патријархалног живота и живота радничког света на западу - то ћемо оставити на свршетку. Овде ћемо само да споменемо да је и тај раднички свет некада живио у таквом истом патријархалном друштву, па је то друштво пропало. Очевидно код свију његових врлина оно мора имати неку клицу у себи, која га руши. Но и о томе ћемо говорити доцније. За нас је главно било да покажемо утицај патријархалног живота на развитак личности.
Патријархални живот само био је кадар да створи и васпита оне чврсте, челичне карактере, који су се јављали у српском народу за сво време турског господовања, као протест против турске власти. Хајдуци ницали су из српских задруга и најчешће они су ускакали у гору да освете погубљеног оца или брата, погажену част сестре, ћери или своје "љубе" и уопште да освете крв. Породична веза била је главна снага која је гонила ајдуке на освету и главна помоћ у невољи. У овом патријархалном животу изучио је прост народ у песми своју прошлу историју - ту је он смишљао и своју будућност. Ту су се васпитали они сељаци - револуционари, који су вечито правили завере против "власти" - турске - на саборима, који су вечито шуровали са бечким ћесарима и сваку прилику употребили да дижу буну, напослетку који су започели "преврат" у Србији 1804 г. и шиљали посланике у Петроград, Стамбол и Беч, да воде преговоре са царем московским и са свима европским дворовима.
Задруга и општина - те две српске установе остале су недодирнуте од турске државне системе. У њима је српски народ прикупио свој разбијени народни живот и из њих се одупирао Турцима. Задруга је била економска а општи на политичка јединица српског народа. За Турке то је био само извор, из кога су они наплаhивали своје приходе. За српски народ, то је био морални и материјални извор из ког је црпео снагу за ослобођење од турске власти. Одма у почетку српског устанка видело се да је то огњиште из кога је планула револуција, која је уништила турску државну систему, а тако исто да је то основа нове српске државе.
Светозар Марковић интернет архива